Gvožđe(II) hlorid

Gvožđe(II) hlorid
Nazivi
	IUPAC nazivs Gvožđe(II) hlorid; Gvožđe dihlorid
	Drugi nazivi Fero hlorid
Identifikacija
CAS broj	7758-94-3 ;
3D model (Jmol)	interaktivna slika;
ChEBI	CHEBI:30812 ;
ChemSpider	22866 ;
ECHA InfoCard	100.028.949
PubChem C ID	24458;
RTECS	NO5400000
UNII	S3Y25PHP1W ;
	SMILES Cl[Fe]Cl; ; ; ; ; ;
Svojstva
Hemijska formula	FeCl2
Molarna masa	126,751 g/mol (anhidrat); 198,8102 g/mol (tetrahidrat)
Agregatno stanje	žuto mrka čvrsta materija (anhidrat); bledo zelena čvrsta materija (di-tetrahidrat)
Gustina	3,16 g/cm3 (anhidrat); 2.30 g/cm3 (dihidrat); 1.39 g/cm3 (tetrahidrat)
Tačka topljenja	677 °C (anhidrat) ; 120 °C (dihidrat) ; 105 °C (tetrahidrat)
Tačka ključanja	1023 °C (anhidrat)
Rastvorljivost u vodi	64.4 g/100 mL (10°C),; 68.5 g/100mL (20°C),; 105.7 g/100 mL (100°C)
Rastvorljivost u THF	rastvoran
Struktura
Kristalna rešetka/struktura	Monoklinična
Geometrija molekula	oktaedralna na Fe
Opasnosti
NFPA 704	0 3 0
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni	Gvožđe(II) fluorid; Gvožđe(II) bromid; Gvožđe(II) jodid
Drugi katjoni	Kobalt(II) hlorid; Mangan(II) hlorid; Bakar(II) hlorid
	Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
	verifikuj (šta je ?)
	Reference infokutije

Gvožđe(II) hlorid (fero hlorid) je hemijsko jedinjenje sa formulom FeCl₂. To je paramagnetična čvrsta materija sa visokom tačkom topljenja. FeCl₂ se kristališe iz vode kao zelenkasti tetrahidrat. To je oblik koji se najčešće sreće u laboratoriji. Postoji i dihidrat, koji je takođe rastvoran u vodi. Vodeni rastvor FeCl₂ je žut.

Proizvodnja[уреди | уреди извор]

Hidratisane forme fero hlorida se dobijaju tretmanom otpada proizvodnje čelika hlorovodoničnom kiselinom. Takvi rastvori se nazivaju "potrošenom kiselinom," posebno kad hlorovodonična kiselina nije kompletno konzumirana:

Fe + 2 HCl → FeCl₂ + H₂

Potrošena kiselina se mora tretirati pre nogo što se odbaci. Gvožđe(II) hlorid je javlja kao sporedni produkt i pri proizvodnji titanijuma, pošto neke rude titanijuma sadrže gvožđe.^[4]

Reference[уреди | уреди извор]

^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ Pradyot Patnaik. Handbook of Inorganic Chemicals. McGraw-Hill, 2002, ISBN 0070494398
^ Egon Wildermuth, Hans Stark, Gabriele Friedrich, Franz Ludwig Ebenhöch, Brigitte Kühborth, Jack Silver, Rafael Rituper “Iron Compounds” in Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry Wiley-VCH, Wienheim, 2005.

Vidi još[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

[1] Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди

[2] Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.

[3] Pradyot Patnaik. Handbook of Inorganic Chemicals. McGraw-Hill, 2002, ISBN 0070494398

[Ullmann-4] Egon Wildermuth, Hans Stark, Gabriele Friedrich, Franz Ludwig Ebenhöch, Brigitte Kühborth, Jack Silver, Rafael Rituper “Iron Compounds” in Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry Wiley-VCH, Wienheim, 2005.

[1]

[2]

[3]

[4]