Hidronijum

Из Википедије, слободне енциклопедије
Hidronijum
Stereo, skeletal formula of hydronium with a lone pair of electrons shown
Spacefill model of hydronium
Ball and stick model of hydronium
Nazivi
IUPAC naziv
Hidronijum jon[1]
Sistemski IUPAC naziv
Oksidanijum[2] (substitutivno)
Trihidridokiseonik(1+)[2] (aditivno)
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
Gmelin Referenca 141
MeSH Hydronium+ion
Svojstva
H
3
O+
Molarna masa 19.0232 g mol-1
Kiselost (pKa) -1.74[5]
Termohemija
Standardna molarna entropija So298 192.25 J K-1 mol-1
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

U hemiji, hidronijum jon je katjon H
3
O+
. To je tip oksonijum jona proizvedenog protonacijom vode. Ovaj katjon se često koristi za predstavljanje prirode protona u vodenom rastvoru, gde je proton visoko solvatisan (vezan za rastvarač). Realnost je daleko komplikovanija, i proton se vezuje za nekoliko molekula vode, tako da su druge notacije poput H5O2+, H7O3+ i H9O4+ tačniji opisi okruženja protona u vodi.[6] Jon H
3
O+
je bio detektovan u gasovitoj fazi.[7]

Određivanje pH vrednosti[уреди]

Odnos koncentracije hidronijum jon i hidroksida određuje pH vrednost rastvora. Molekuli u čistoj vodi se disociraju u hidronijum i hidroksilne jone uspostavljajući sledeću ravnotežu:

2 H
2
O
је у еквилибријуму са OH
+ H
3
O+

U čistoj vodi, postoji jednak broj hidroksid i hidronijum jona, tako da ona ima neutralni pH od 7. pH vrednost manja od 7 indicira kiseli rastvor, dok je pH iznad 7 svojstven za bazne rastvore. (Treba napomenuti da ovo važi na 25°C, i da je ravnoteža zavisna od temperature).

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0. 
  2. 2,0 2,1 „oxonium (CHEBI:29412)”. Chemical Entities of Biological Interest (ChEBI). UK.  Непознати параметар |unused_data= игнорисан (помоћ)
  3. Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519.  edit
  4. Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  5. Taft, R.W., Wolf, J.F., Beauchamp, J.L., Scorrano, G., Arnett, E.M., J. Am. Chem. Soc., 1978, 100, 1240.
  6. Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (2nd изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. 
  7. Begemann M., Gudeman C., Pfaff J., Saykally R. (1983). „Detection of the Hydronium Ion (H_{3}O^{+}) by High-Resolution Infrared Spectroscopy”. Physical Review Letters. 51 (7): 554—557. doi:10.1103/PhysRevLett.51.554. 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]