Milutin Velimirović

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Milutin Velimiroviž
Datum rođenja1893.
Mesto rođenjaPirot
  Kraljevina Srbija
Datum smrti1973.
Mesto smrtiPirot
  SFR Jugoslavija

Milutin Velimirović (Pirot, 1893 – 1973, Beograd) bio je srpski lekar, književnik, putopisac, prevodilac, humanista, ratnik i senator. Kao putopisac proputovao je veliki broj zemelja od Kine, Mongolije i Japana, do Švedske i Norveške, nakon kojih je stekao ogromno iskustvo i znanje, koje je potom pretočio u svoja putopisna dela.

Život i rad[уреди]

Rođen je u Pirotu 1893. godine, u kome je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. Gimnazijsko školovanje — VII i VIII razred završio je u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Studije medicine koje je započeo 1912. u Moskvi, prekinuo je 1914. godine, nakon objave rata Srbiji, da bi dobrovoljno stupio u vojsku na dužnost lekarskog pomoćnika – prvo na kratko u Kladovu, a zatim u rezervnoj vojnoj bolnici u Pirotu u kojoj je radio do maja 1915. godine.[1]

Juna 1915. Velimirović je prešao na rad u II nišku rezervnu bolnicu sa kojom je krenuo da se povlači po Srbiji, po otpočinjanju ofanzive Centralnih sila 1915. Kada je u Prizrenu II niška rezervna bolnica rasformirana, prekomandovan je u III pešadijski puk Moravske divizije prvog poziva, sa kojim je prošao albansku Golgotu.[2]

Za vreme boravka u Grčkoj, kao dobar poznavalac ruskog jezika određen je na Krfu za člana vojne misije koja je nakon izršenih priprema, marta 1916. upućena u Rusiju radi formiranja Srpske dobrovoljačke divizije. Tokom 1916. kao medicinar učestvovao je u borbama koje je ta divizija vodila u Dobrudži.

Januara 1917. vratio se iz Dobrdže u Moskvu i ponovo nastavio studije na Medicinskom fakultetu, koje je ponovo prekinuo, nakon revolucionarnih događaja u Rusiji iz 1917. godine. Moskvu je napustio marta 1918. sa namerom da preko Sibira i Vladivostoka dođe do Solunskog fronta, što mu u složenim ratnim okolnostima nije uspelo.

U narednom periodu, do konačnog povratka u Srbiju, vreme je proveo na dalekom istoku, gde je radio u Kini i Mongoliji kao kontrolor u jednoj ruskokineskoj ekspediciji. Tek u leto 1919. preko Šangaja i Carigrada vratio se u Beograd.

Kao državni stipendista 1919. gosine, upućen je u Prag gde 1921. završio studije medicine. Nakon završetka studija i povratka u Kraljevinu Jugoslaviju zaposlio se u Knjaževcu, u kome je radio i živeo narednih 14 godina, prvo kao sreski lekar, a zatim i upravnik bolnice. Za vreme boravka u Knjaževcu nastavio je da se bavi pored humanim i dobrotvornim radom i književnim radom. Učestvovao je u radu dobrotvornih društava, bio je starešina Sokolskog društva, i desetak godina predsednik Udruženja rezervnih oficira i ratnika.

Za banskog većnika,izabran je 1931. godine, da bi potom iz Knjaževca 1935. bio premešten u Niš, u kome je kratko vrem obavljao dužnost savetnika sanitetskog odeljenja Moravske banovine. Zatim je tri meseca obavljao dužnost upravnika bolnice u Ćupriji, a potom i dužnost upravnika građanske bolnice u Jagodini gde je radio narednih deset godina. U februaru 1939. izabran je za senatora.[3]

Za vreme Drugog svetskog rata kada je radio u jagodinskoj bolnici, bio je teže ranjen u grudi.

Nakon završetka Drugog svetskog rata prešao je u Beograd gde je od 1945. godine radio kao šef odseka u Ministarstvu zdravlja NR Srbije. Na ovoj funkciji se nije dugo zadržao, i po svojoj želji vratio se radu sa pacijentima na grudnom odeljenju Gradske bolnicе na Zvezdari, u kojoj je 1955. penzionisan. Posle penzionisanja deo penzionerskih dana posvetio je književnom radu, sve do smrti 1973. godine.[4]

Delo[уреди]

Kao putopisac ostaće zapamćen zbog objavljenih putopisac, po dalekom istoku, Kini, Japanu i Mongoliji (Kroz Kinu (1930.) i Po Japanu i Mongoliji (1938.)), u kojima je ostavio precizno pisano svedočanstvo o zemljama koje je posetio, i o tome kako su one nekada izgledale i kako je izgledalo putovati kroz njih.

O njegovom delu i radu,kao i o književnim delima koje je za sobom ostavio, ostaće zabeleženo da je:

...svojim obrazovanjem, iskustvom i stvaralaštvom višestruko je nadrastao provincijalni duh sredine u kojoj se rodio, ali nije bio usamljen u tome jer je odrastao u skupini rođenih krajem 19. stoleća koji su, blagodareći Gimnaziji, krenuli ne samo u Prestonicu, već i daleko izvan granica svoje zemlje. Pored osobenosti svog životnog puta Velimirović se od ostalih izdvaja i po obuhvatu svojih sećanja koje je ostavio.[5]

Uspomene Milutina Velimirovića, danas se čuvaju u Arhivu SANU. Hronološki se odnose na period od rođenja autora, 1893, do 1944, osim period od 1918. do 1935. koji nije obrađen.

Bibliografija[уреди]

  • Po Japanu i Mongoliji, Francusko srpska knjižara A.M. 1936.
  • Srbija posle Sarajevskog atentata 1914... Pirot, Niš, Solunski front, Beograd... Ćir. 186
  • “Do kraja sveta i nazad-Sećanja jednog lekara iz Pirota 1893-1918”. Nardona biblioteka Pirot, 2015.

Izvori[уреди]

  1. ^ Љубиша Рајковић, „Милутин Велимировић“, Развитак, 1/1981, 70–78; Српски биографски речник, II, Нови Сад 2006, 119–120
  2. ^ М. Нинковић, Александар Лукић, „Милутин Велимировић (1914–1918), медицинар у Првом светском рату“, У: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура“, Зборник радова са V научно-стручног скупа одржаног 1. новембра 2013, Зајечар 2013, 73–87
  3. ^ Момир Нинковић, Небојша Стамболија, „Животни пут др Милутина Велимировића (1893–1973)“, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура, Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012, Зајечар 2012, 141–150;
  4. ^ Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti, 14325, Uspomene Milutina Velimirovića.
  5. ^ „Do kraja sveta i nazad-sećanje jednog lekara iz Pirota”. www.pirotskevesti.rs, 22.12.2015. Приступљено 13. 12. 2018. 

Literatura[уреди]

  • Ранко Баришић, „Сећање прим. др Милутина Велимировића на ратне и здравствене прилике у Србији у току I светског рата“, Архив за историју здравствене културе Србије, 1990/91, бр. 1–2, Београд 1990, 127–134
  • Гојко Антић, Велимировићи. Књижевна баштина, Андријевица 1996, 203–233