Петар Кочић

Из Википедије, слободне енциклопедије

Ово је стара верзија странице коју је уредио Dzordzm (разговор | доприноси) у 23:16, 23. мај 2009. (→‎Повезница). Садашња адреса (URL) трајна је веза ка овој верзији која се може значајно разликовати од тренутне.

Иди на навигацију Иди на претрагу
Петар Кочић
180п
Петар Кочић на насловној страни његових сабраних дјела
Датум рођења29. јун 1877.
Место рођењаСтричићи код Бања Луке, Османско царство (Босна)
Датум смрти27. август 1916.
Место смртиБеоград, окупирана Србија.

Петар Кочић (18771916) је био српски песник, писац и политичар. Рођен је у селу Стричићи на планини Мањачи код Бање Луке, у данашњој Републици Српској.

Основну школу је учио у манастиру Гомјеница где му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истеран из трећег разреда, те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Филозофију је учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Србију и кратко време био наставник у Скопљу. После две године се преселио у Сарајево, као чиновник „Просвете", али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку. Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске, Кочић покреће лист „Отаџбину" у Бањалуци и ствара своју политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика аустро-угарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. Уочи Првог светског рата на њему су примећени знаци душевног растројства, те је доведен у Београд на лечење. Умро је у београдској душевној болници за време окупације. У Босни, тада провинцији Аустро-Угарске, на Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде.

Кочић је написао три збирке приповедака, од којих су и "С планине и испод планине" и "Јауци са Змијања" и две политичко-социјалне сатире: Јазавац пред судом (позоришни комад) и Суданија (дијалог).

Анализа

Кочић се одушевљава једноставношћу српског народног језика и народним животом. Он постаје песник крајишких пејзажа и крајишког живота, сликар модрих планика и тамних старих шума, песник сеоског здравља, примитивне снаге „кршних девојака и жестоких младића". Моћан дах природе и крепког, природног и примитивног живота осећа се y свима његовим приповеткама. Као и Станковић и Ћипико, тако и он љубав схвата као врховни нагон, неодољив и кобан уједно.

Његова је велика популарност везана за његов борбени српски национализам и велику љубав према српском крајишком кмету. Он је смели и борбени бунтовник не само против туђинског политичког подјармљивања већ против сваког економског ропства. Местимично у својим приповеткама и нарочито у политичко-социјалним сатирама, он постаје проповедник слободе и друштвене правде, заштитник убогог српског сељака. У Давиду Штрпцу у „Јазавцу пред судом" снажно је и психолошки тачно уобличио тип лукавог и притуљеног српског босанског сељака, кога вара и пљачка туђинска власт и домаћи зеленаши. Та драматизована сатира доживела је тринаест издања и у доба после анексионе кризе била најпопуларнији спис српске књижевности. „Суданија" је његова познија сатира, из доба сумрака његова талента, али „Јазавац пред судом" није само политичка сатира локалног значаја, већ има дубљи социјални смер и прелази границе Републике Српске. Давид Штрбац није само српски босански крајишки сељак, већ сељак уопште, вечно варан и вечно искоришћаван сељак који је свестан свога очајног положаја и тражи правду. Иако је он дат у комичном оквиру, он ипак изазива дубоко саучешће — сузе кроз смех. Такав хумор могао је дати само прави песник, само онај ко је дубоко саосећао ca својим јунаком. И публика и књижевна критика још су под утиском политичких алузија на бившу аустро-угарску владавину, које данас немају интереса. Зато је „Јазавца пред судом" тешко данас схватити изван предратног оквира, са ширим и општечовечанскијим смером, који он несумњиво садржи.

Као што је Борисав Станковић био самоникли и расни песник словенског Југа, као Ћипико Приморја, тако је Кочић био песник крајишких планина и крепког живота свога краја.

Награда Кочићева књига

Награду „Кочићева књига“ додељује „Задужбина Петар Кочић, Бањалука - Београд“

Повезница