Петар Кочић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Петар Кочић
Petar Kocic.jpg
Датум рођења (1877-06-29)29. јун 1877.
Место рођења Стричићи, код Бање Луке
 Османско царство
Датум смрти 27. август 1916.(1916-08-27) (39 год.)
Место смрти Београд
 Краљевина Србија
Школа Универзитет у Бечу
Утицаји од Јанко Веселиновић, Ђура Јакшић, Павле Лагарић, Максим Горки
Утицао на Млада Босна, Иво Андрић, Бранко Ћопић, Вуле Журић

Петар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877Београд, 27. август 1916) био је српски књижевниик и политичар. Сматра се једним од првих писаца модерне у српској књижевности, али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа.

Биографија[уреди]

Дјетињство (1877 — 1891)[уреди]

Петар Кочић се родио у селу Стричићи, у области Змијање, 29. јуна 1877. године. Његов отац, Јован, био је православни свештеник, а мајка Мара (девојачки Вулин) домаћица. У биљешкама о свом родном крају, из 1909. године, Кочић наводи да је у Змијању у то време било четрдесет и четири куће Кочића по разним змијањским селима.[1] Кочићи су змијањски староседеоци и славе славу Светог Игњатија Богоносца. Према народном предању постанак презимена се објашњава тиме да је у Павићима под Градином живела удовица са седморо или осморо деце, те је увијек ранила. Стога су је прозвали квочком, а по квочки је њен пород и потомство названо К(в)очић.[2] Годину дана након Петровог рођења, Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину, што је окончало четворовековну владавину Османлијског царства и донело обликовање новог окупационог система, који ће имати пресудну улогу у животу будућег писца. Када му је било двије године, Кочићу је умрла мајка на порођају са млађим братом Илијом. Осетивши порођајне болове, Мару је било срамота да то каже другим женама, па се сама закључала у кућу, гдје се породила, а потом онесвестила. Када су укућани упели да провале у кућу, била је и даље жива, али је преминула исте ноћи.[3] Јован, Кочићев отац, тешко је поднео губитак супруге, те је убрзо од жалости отишао у манастир Гомионицу, гдје се замонашио и постао монах Герасим.[1] Годинама касније Петар Кочић је књижевно уобличио своје родитеље у приповијеци „Ђурини записи”.

Родна кућа Петра Кочића у Стричићима.

Петар Кочић је са својом сестром Милицом и братом Илијом одрастао у задружној згради Кочића под туторством баба Виде и деде Стојана. У задрузи се живело у складу са скромним начелима патријархалне традиције, те је свако имао своје задужење. Кочићево задужење је било да чува стоку. У то време, велика већина становништва Босне је била неписмена, тако да је будући писац први додир са књижевношћу имао преко народне књижевности, коју су мјештани усмено приповиједали или пјевали уз гусле. На позив оца у својој десетој години (1887) дошао је у манастир Гомионицу, гдје га је један монах подучавао читању и писању. Манастирска средина, која је била традиционална и национално романтична, оставила је видног трага на Кочићево образовање. Тада су многи, а нарочито свештеници и учитељи, као позни следбеници Вука Караџића, биљежили и прикупљали фолклорну и етнографску грађу.[3] Почетком јуна 1988. аустроугарска полиција је ухапсила његовог оца у Бањој Луци под оптужбом да је одвраћао сељаке да иду на дочек принца Рудолфа, за шта је био осуђен на седам мјесеци затвора.[4]

Кочић је напустио Гомионицу након двије године, а потом је довршио виша два разреда у српско-православној школи у Бањој Луци. Љетње распусте је проводио у Гомионици са својим оцем. Био је ђак генерације, што му је омогућило да 1891. године упише Прву гимназију у Сарајеву, тада једину државну гимназију у Босни и Херцеговини.[5]

Гимназија у Сарајеву и Београду (1891 — 1899)[уреди]

Кочић је Сарајевску гимназију уписао с јесени 1891. г, као четрнаестогодшњи дјечак. Старији од других ђака из одјељења, са развијеним националним осјећањем и под свјежим утисцима које је донио из свог родног краја, Кочић је са неповјерењем посматрао нову средину. Схватања под којима је до тада растао, била су у Сарајеву, као центру туђинске управе, толико потиснута да се о њима могло само у најужем кругу повјерљиво говорити. Дирекција школске власти, која је, заправо, одражавала политичке тенденције аустроугарске окупационе управе, помоћу добро организоване полицијске и шпијунске службе, вршила је строгу контролу над животом и радом школске омладине, тако да је и о најмањим школским изгредима била одмах обавештавана.[6] Кочић је у први мах амбициозно приступио школском учењу. Током прва три разреда био је један од најбољих ђака, посебно се истичући у математици, старогрчком, њемачком и српском језику, који је аустроугарска власт захтјевала да се зове „земаљски језик”, не дозвољавајући да се матерњи језик повезује са националном припадношћу. Међутим, у четвртој години наступила је снажна промена у Кочићевом понашању те је почео да се отворено сукобљава са школским властима. Први инцидент, према сведочењу његовог школског друга Лазара Кондића, настао је када је Кочић био удаљен са часа, након што је крупно опсовао пред професором вјеронауке, јер му је дао мању оцјену него што је заслужио. Кажњен због овог инцидента, будући писац не само да је изгубио дотадашње ђачке амбиције, него се у њему развија, како Лазар Кондић сведочи, сушта супротност од пређашњег уредног, увек спремног, амбициозног Петра. Од тада почиње да изостаје из школе, било му је 17 година, почиње облилазити крчме и кафане. Разочаран у школу и одбацивши стеге које су му наметале развијене ђачке амбиције, Кочић је почео на разне начине да реагује на систем који је завела Аустроугарска. Повод за нову казну се догодио када је у гостионици преко пута градске већнице скандирао стихове који су започињали стихом Српско је небо плаве боје... На пријаву полицијског агента Кочић је због ове пјесме био кажњен од стране школске управе са шеснаест сати карцера (школског затвора). Његова оцена из владањана на крају првог семестра је гласила: није беспријекорно ради вјерске несношљивости и лагања.

Споменик Петру Кочићу у Чубурском парку на Врачару у Београду

Кочићев случај је био саопштен и земаљској влади. Наиме, када је влада затражила од школске управе извештај о владању школске омладине, што је иначе често чинила, директор Неманић је навео и Кочићев случај као и неке друге који су се односили на нарушавање ноћног мира пјесмом и виком. Директор је на крају извештаја додао да се све тужбе, уколико их има, односе без изузетака на ученике православне вјероисповијести.[7] У то време владали су затегнути односи између Срба и Хрвата, а та нетрепељивост одражавала се још јаче међу школском омладином. Хрватски ђаци су углавном позитивно гледали на аустроугарску окупацију, док су ученици српске националности осећали да се њихове тежње побијају на сваком кораку. Већи број српских ђака је све чешће напуштало Сарајевску гимназију и прелазило у београдске школе, што је изазвало сумњу код власти. Последњи инцидент, који је довео до Кочићевог искључења из Сарајевске гимназије, одиграо се у хотелу Цариград 8. априла 1895. Кочић је у хотел позвао неколико ближих другова да их почасти, те је тражио од ромског оркестра да му свирају пјесму Онамо, 'намо!, српску патриотску песму из Црне Горе чије је стихове написао књаз Никола I Петровић. Кочићу је пришао муслиман који је подигнуте руке рекао: „Није ово Црна Гора”, на што му је Петар Кочић одговорио: „Јест више од Црне Горе”. Дошло је прво до свађе, а онда и до масовне туче, коју је коначно обуставила полиција. На основу пријаве владиног комесара, у школи је спроведена истрага. Према решењу дирекције школе, Кочић је био истеран из гимназије, а ову казну је потврдила и земаљска влада решењем под бр. 45635 од 25. априла 1895. Директор Неманић је 3. маја известио владиног комесара Заржицког о томе да је Кочић избачен из школе, напоменувши да би било најбоље да га протерају из Сарајева. Следећег дана будући писац је полицијски протеран из Сарајева у Бању Луку. Доцније, Кочић ће у писму свом оцу од 15. априла 1898. овим речима објаснити своје виђење сарајевских година: За првих година свога гимназијског образовања у Сарајеву, нарочито у IV разреду, био сам често пута изазван од извесних професора, који су безобзирно вређали оно што је мени најсветлије било, јест и биће, док сам жив. Та моја светиња јесте: на првом месту ослобођење моје домовине и уједињење раскомаданог српства. Ја сам против тих испада енергично устајао, и зато сам био истеран из гимназије.[8]

Априла исте године, Кочић је тајно и без пасоша дошао у Краљевину Србију, гдје је наставио школовање у Првој београдској гимназији од маја 1895. до јуна 1899. Сећање на свој долазак у Београд описао је речима: Обузет слатким и некаквим нејасним осјећањем, као и сваки Србин, кад први пут ступа ногом на слободан комадић српске земље, дуго сам лутао по улицама, уморан и гладан, али не осјећајући ни умора ни глади. Дуго сам ходао по биоградским улицама са празним трбухом и дебелом свјеском пјесама у џепу. Његова материјална ситуација у Београду је била врло тешка. Често је гладовао, а понекад је био присиљен да преспава на улици или у парку. Свом оцу је написао: Живот мој у Бањој Луци био је тежак и чемеран, у Сарајеву још гори, а у Београду је достигао највиши врхунац у својим патњама. Упркос недаћама, није губио понос, о чему је известио оца: ни пред ким се нисам понизио, нити сам кога што мољакао, јер Кочићи не знају мољакати. Било је дана, и то два или три, кад нијесам ништа окусио, али ипак за то нијесам ни пред ким главе сагнуо, да молим милостињу. Због оскудице и због страха да неће моћи да се врати, током четворогодишњег боравак у Београду није ниједном отпутовао за Босну да види своју породицу. Београдске школске дане је обиљежио и његов покушај да се оствари као песник. Наговорен од стране једног земљака, однео је своју свеску са стиховима на процену Јанку Веселиновићу. Када је дошао након неколико дана да о песмама чује суд, Јанко му је отворено саопштио да су стихови „доста рапави”, додавши да сматра да би се у прози знао и могао боље изразити. Иако је био разочаран пресудом, Кочић није одмах одустао од поезије. Сачувани су поједини стихови у ђачкој дружини „Нада” у којој је читао своје песме, а објавио је и две песме „Поноћни звуци” и „Пролетњи звуци”, обе у омладинском часопису „Подмлатак” 1898. (то су уједно и његови први штампани радови). Остале песме из овог периода, од којих је неке слао у писмима оцу, нису објављене за време његовог живота. Матурирао је у јуну 1899, поставши први члан из шире породице који је стекао диплому.

Студирање у Бечу и почетак књижевне каријере (1899 — 1904)[уреди]

Након положене матуре и проведеног распуста у Гомионици, Кочић је дошао у Беч, гдје је студирао на Филозофском факултету. Ту је слушао предавања из славистике Ватрослава Јагића.[9] Током школовања углавном се кретао у уском кругу пријатеља, показујући честу жељу да живи што повученије. Становао је у собама радничких породица или периферне сиротиње. Финансијски је стајао веома лоше. Његов отац Герасим, на чију помоћ се и тада једино ослањао. био је већ оронуо и није могао у исто време слати довољно новца за издржавање двојице синова у школама. Стога је Кочић морао често не само оскудевати већ и да гладује, о чему сазнајемо из његове преписке. У слободно време је одлазио у кафану Корб, која се налазила у Ландштрасе у VIII котару, гдје су неколико генерација раније седели Вук Караџић и Бранко Радичевић. У тзв. боља друштва није ишао, јер, по сопственим речима, у њима се никад није добро осећао.

Кочић је био врло ангажован у политичкој делатности студената, те је учествовао у неколико студенских акција. Тада су често долазили сукоби између словенских и њемачких студената, те је због ове нетрепељивости, долазило до изгреда по бечким улицама и на Универзитету. Кочић је учествовао у неколико таквих сукоба. Такође, учествовао је и акцији с пролећа 1901. године, кад је већа група српских студената из Босне и Херцеговине, у којој се Кочић истицао, уложила јавни протест против резолуције босанских Хрвата о сједињењу Босне и Херцеговине са Хрватском, која је изнесена на дубровачком конгресу словенских новинара Аустро-Угарске. Још значајнија акција у којој је Кочић учествовао догодила се 1901, када су српски студенти из Босне и Херцеговине, поводом говора министра Бенјамина Калаја пред буџетским одбором аустријских делагација, објавили опсежан меморандум у коме су изнели сопствено виђење стања у Босни и Херцеговини. Меморандум је одјекнуо у јавности, те су студенти почели да раде и на другом опширнијем меморандуму. Иако је влада покушала да спречи његово објављивање, нови меморандум је објављен почетком 1902. године у Загребу. У документу се тврдило да Аустрија није испунила свечана обећања дата на Берлинском конгресу, која су јој омогућила окупацију Босне. Посебно се Аустрија напада због нерешавања аграрног питања, те се у њему тврди да је сељацима још горе него што је било за време турске управе. Указује се да десетина, не само да није укинута, већ да се она почела наплаћивати у новцу уместо у натури, како је било у отоманском добу, а само наплаћивање је вршено по врло несавесној процени. Поред захтева да се аграрно питање реши, у њему се устаје и против низа злоупотреба у земљи: против дуванског монопола, против кулука и новог пореза, против регрутације становништва и одвођење војника изван земље, против школске политике однарођавања и притисака на српске школе, против протежирања туђег становништва и стране колонијазицаје, против страних фирми, против политичке зависност судија, итд. Према речима Симе Ераковића захтев за решавањем аграрног питања унесен је у меморандум на Кочићево изричито инсистирање. Са друге страме, Кочић је почео да улази и у сукобе са српским „народним вођама” такозваног аутономног покрета. Сматрао је да покрет занемарује већинско сељаштво и решавање аграрног питања, и да је њихова делатност искључиво усмерена на побољшање положаја мањине оличене у трговцима и владикама. Сукоб са народним вођама био је један од главних разлога да му Просвјета не додели стипендију.

Бечки период Петра Кочића уједно је и период његовог најактивнијег бављења књижевним радом. У Бечу се дружио са другим студентима који су покушавали да се остваре као писци. Иако је до тада углавном писао поезију, у престоници Аустроугарске је почео активније да пише и прозу. Објавио је приповетку „Туба” у београдском часопису „Нова искра” за фебруар 1901, а потом и приповетку „Ђурини записи” у Босанској вили исте године. Пресудну улогу на даље обликовање Кочића као приповедача извршио је Павле Лагарић, приповедач и књижевни критичар, који је радио као чиновник Дирекције јужних железница. Кочићев први сусрет са Лагарићем одиграо се на јесен 1901. Овај састанак, по свему судећи, био је драматичан. Лагарић је отворено изнео недостатке дотадашњих Кочићевих радова, које је познавао по томе што су били објављени у „Босанској вили”, часопису за који је и сам Лагарић писао. Кочић је у први мах био дубоко увређен критиком, али је пристао да се сусреће сваке суботе са Лагарићем у кафани „Паулинеркоф”, гдје су разговарали о књижевности. Кочић је уз Лагарићеву помоћ успео да се ослободи утицаја Јанка Веселиновића, његове сентименталности и опширности у приповедању, и да нове приповетке напише сажетим изразом, који је био више у складу са тадашњим књижевним стремљењима у оквиру модернизација европске књижевности. Крајем 1902. Кочић је објавио прву збирку приповедака „С планине и испод планине”, коју је издала бечка Зора. У њој се налазило седам приповедака: „Ђурини записи” (преправљени у односу на текст који је штампан у Босанској вили), „Јаблан”, „Гроб слатке душе”, „Зулум Симеона Ђака”, „Истинити зулум Симеуна Ђака”, „Мргуда” и „Код Марканова точка”. У збирку није ушла „Туба”, његова прва објављена приповетка, у чему се, свавако, може видети Лагарићев утицај. Књижевна критика је готово једнодушно дочекала збирку. Позитивне критике су објавили „Српски лист”, „Српска застава”, „Дело”, „Коло”, „Босанска вила” као и Српски књижевни гласник, у коме је Јован Скерлић, ондашњи најутицајни књижевни критичар, написао да је збирка: истински добра књига, свежа и лепа слика једног дела наше честите Босне, топла и узбуђена песма животу, и као таква биће драга свакоме ко је прочита.[10] Другу књигу приповедака је објавио 1904. и она је носила исти наслов као и прва, С планине и испод планине. Књига је објављена у издању Српске штампарије у Загребу и посвећена је Ђури Јакшићу. У њој су штампане „Јелике и оморике”, „Кроз маглу”, „Мрачајски прото” и „Јазавац пред судом”. Скерлић је, приказујући и ову књигу, нагласио да је Кочић један од ређих српских писаца који дају лични утисак живота, пун младости, свежине и силног осећања.

Професор у Скопљу (1904 — 1905)[уреди]

Након што је дипломирао, Кочић је провео љето у Босни, гдје се 18. септембра 1904. оженио са Милком Вукмановић. Венчање је обављено тајно, највјероватније јер се његов отац није слагао са венчањем, о чему сведочи да нико од Кочића није присуствовао обреду, као и Кочићево писмо брату Илији од 7. јула 1905, гдје изричито каже: Можда сам га и ја својим поступком-женидбом много увриједио, те за то ми не хтједе никако одговорити на ону моју карту из Скопља, у којој сам синовски молио да ми опрости и благослови мој брак. Након венчања прешао је са супругом у Београд, гдје је остао од септембра 1904. до краја јануара 1905, чекајући да добије службу у некој школи. Почетком 1905. године у Талетовој штампарији у Београду изашла је и трећа Кочићева збирка приповиједака, која је као и претходне две носила наслов „С планине и испод планине”. Збирка је посвећена докторима Н. Вучетићу и М. Вучетићу и у њој су објављене приповијетке: „Из староставне књиге Симеуна Ђака”, „Мејдан Симеуна Ђака”, „Ракије, мајко!”, „Јајце”, „Пјесма младости”, и „У магли”. Књижевна критика је и трећу књигу повољно дочекала и оцијенила.

Почетком фебруара 1905. Кочић добија посао професора српског језика и књижевности у српској гимназији и учитељској школи у Скопљу, једној од три српске гимназије у Отоманском царству. Тамо га затиче вијест да му је отац преминуо и да му се млађи брат Илија замонашио. Атмосфера у Скопљу је била веома напета јер су различите нације агитовале за своје националне државе у тренутку када се претпостављало да се Отоманско царство повлачи са Балкана. За време свог десетомесечног боравка, Кочић је критички посматрао тамошње прилике, незадовољан великим сиромаштвом Срба кметова и огорчен бахатим понашањем богатих Срба трговаца и црквених великодостојника. У таквој атмосфери почео је да пише низ „Слика из Старе Србије и Маћедоније”, како их је назвао, али је успео да објави само једну под насловом „Скопље”, која је изашла у сарајевском листу „Дан”. Кочић је у тексту отворено и са омаловажавањем говорио о неспособности српског конзула у Скопљу, а за положај Срба је рекао да је исувише траљав, због чега је почео да стиче непријатеље међу српском елитом. Његови сукоби са виђенијим македонским Србима кулминирају када је у „Политици” објавио допис под називом „Једна фамозна свадба”, гдје је напао архимандрита Саву, због тога што је у Тетову наредио да се 42 српске куће потпуно испразне, док 28 кућа треба да буде у припреми, како би он смјестио своје силне госте, који су долазили на свадбу његове ћерке, која се удаје за фанатичног бугарску присталицу. Кочић је протествовао што српски свештеник тако поступа са српском сиротињом, што „ударају гочеви, јаучу зурле, цвиле ћеманета, шуште свилене димије златом сувим извезеним“, што је све било без укуса, бахато и просто.[11] Новинарски чланак је одјекнуо београдском чаршијом, а српски конзул у Скопљу га је тужио министарству у Београду, истичући да би много боље било кад би Кочић вршио нападе на бугарског владику Синесија, који има доста материјала за то, него што напада архимандрита Саву. Тужба је наишла на одзив у министарству, те је Кочић кажњен премештајем у гимназију у Битољ. Осетивши да су га неправедно казнили, Кочић се упутио до Београда, да се расправи са министром. Како није успео да дође до министра, он је напустио Београд и отишао у Сарајево. Због овакве побуне и неизвршавања наређења о премештају, актом министарства од 14 новембра 1905. године отпуштен је из државне службе.

Други прогон из Сарајева (1905 — 1906)[уреди]

У новембру 1905. Кочић се поново настањује у Сарјаеву, гдје је атмосфера након Калајеве смрти (1903) и постепене ликвидације његовог апсолутистичког режима, постала видно повољнија него пре десетак година, у вријеме његовог гимназијског боравка. Ипак политичка борба се из дана у дан све више заоштравала, а Кочић се одмах при доласку политички ангажовао. Прво је постао повремени сарадник политичког листа „Српска ријеч” и „Дан”, а затим је изабран за секретара друштва Просвјета. Имао је намеру да и сам покрене сатирично-хумористични лист „Јазавац”, али му власт то није одобрила. Иступао је против аустријских власти пишући чланке, држећи говоре и чинећи друге активности залажући се за бржу демократизацију земље. Издваја се његово учешће у акцији за слободу штампе, коју су почетком 1906. повели књижевници, новинари и публицисти. У подужем документу, који су потписали сви знаменитији делатници писане речи Босне и Херцеговиде од Светозара Ћоровића и Алексе Шантића до Керубина Шевгића и Османа Ђикића, захтевало се да се укине превентивна цензура, затим, да се укину све наредбе које спречавају слободну размену мисли и да се донесу закони којима ће бити загарантована слобода штампе, слобода збора, договора и удруживања, као и слобода науке и уметности. Пошто је врло брзо постао значајна политичка фигура у Сарајеву, Аустроугарска власт је будно мотрила на његово понашање, чекајући прилику да паралише његов рад и утицај. У тајном документу полиција га је описала као „фанатичног револуционара” и главног коловођу „аустрофобичног покрета који има за циљ свесрпско уздизање у Босни”.[12]

Највећи политички догађај за вријеме Кочићевог другог боравка у Сарајеву био је генерални раднички штрајк. Дан након забране прославе првомајског празника, 2. маја 1906, прве у штрајк ступиле су раднице Фабрике дувана, које су од свих радника биле најслабије плаћене. Истог дана објавили су штрајк и радници циглане. Због хапшења неколико радница, штрајкачи су сутрадан дошли испред полицијске зграде код затвора Беледије и тражили њихово ослобађање. Радницима су се придружиле и други грађани, међу којима и већа група ђачке омладине коју је предводио Кочић. Према извештају владиног шпијуна, који је имао задатак да прати Кочића, најзаслужнији за распаљивање масе био је управо Кочић, који је први јурнуо на Беледију. Скупљена маса је каменицама засула прозоре општинске куће, а потом је дошло до оружане интервенције војске, која је пуцала у окупљени народ. Погинуло је троје учесника, а више њих је било рањено. Ова демонстрација довела је до тога да се 4. маја прогласи генерални штрајк радника, те су од 8 сати изјутра све радње биле затворене и рад обустављен. Првог дана штрајка радници су одржали велики збор код Лаха у Кошеву, гдје је међу говорницима био и Кочић. Протест је одјекнуо земљом, те се убрзо проширио на Зеницу, Тузлу, Мостар, Бању Луку, Завидовиће, Вареш и Травник. Због ширења незадовољства влада је морала да попусти, те је 6. маја пристала на договор о повећању надница и добијање права на синдикално организовање, чиме је штрајк успешно окончан. Кочићева делатност за време штрајка је била усмерена пре свега на покушај да сељаке споји са радничким штрајком, а након његовог окончања да сељаштво организује на сличан начин. Влада је Кочића у извештају Кочића означила као главну опасност и саветовала је његово хитно одстрањење из Сарајева. Прво су покушали да подметну лажно писмо, које би Кочића повезало са тобожњим тајним акцијама из Београда. Намера је откривена и писмо је под насловом „Једна мистификација против Кочића” објављено у листу „Дан”. Потом је поведена истрага због Кочићевог учешћа у генералном штрајку, у првом реду у демонстрацијама уочи штрајка пред већницом. Међутим, тужилац није успео да приложи довољно доказа за подизање оптужнице те је истрага обустављена. Најпосле, влада је покушала да покрене судски поступак због Кочићеве критике Аустроугарског управљања у својим приповетака, али су након пажљивог разматрања његовог књижевног опуса, утврдили да ни овде немају довољно материјала за покретање поступка.

Од 25. до 28. августа 1906. године Кочић је присуствовао другом конгресу југословенских књижевника и новинара у Софији. На конгресу је основан посебан Савез југословенских књижевника и публициста са циљем да се јужнословенски народи међусобно више упознају и зближе. За секретаре српске групе изабрани су Јован Скерлић и Петар Кочић. Током другог боравка у Сарајеву Кочић готово да није писао књижевност. Објавио је малу приповетку „Чврко” и два некролога (Јанку Веселиновићу и Стевану Сремцу), оба у Босанској вили. Поред краћег приказа каленадара „Вардар”, објавио је у „Српској ријечи” и подужи полемички чланак о Милаковићевој збирци „Наша пјесма”. Српска академија наука доделила је Кочићу новчану награду за приповијетке из збирке „С планине и испод планине” 1906. Кочић је учествовао у демонстрацијама српске омладине 25. и 26. октобра 1906. због сталног и отвореног вређања српског народа у листу „Хрватски дневник”, који је био у рукама Римокатоличке цркве и имао подршку аустријске власти. На скупу је дошло до туче и до пуцњаве, те је против Кочића поново поведен поступак. Кажњен је са пет дана затвора или са 50 круна глобе. Висина казне указује да је инцидент био мањег карактера. Земаљска влада, незадовољна минималном казном наредила је владином комесару поновно покретање поступка, видећи у овоме прилику да се коначно писац протера из Сарајева. Поступак је поново покренут 11. новембра, на шта је Кочић протествовао против незаконитог новог оптуживања за ствар за коју је већ једном осућен. Пресуда је изречена 16. новембра и у њој се изричито инсистирало на његовом прогону из Сарајева. Кочић је 8 децембра полицијски спроведен на железничку станицу одакле је протеран из главног града Босне и Херцеговине по други пут.

Политичка делатност у Крајини, покретање Отаџбине и тамновање (1907 — 1910)[уреди]

Након другог прогона из Сарајева, Кочић се неко време задржао у Будимпешти, да би 21. децембра 1906. стигао у Бању Луку, гдје се и настанио. Кочићев долазак у Крајину поклапа се са временом када су Срби из Босне и Херцеговине улагали напоре да створе јединствену политичку организацију која би окупила све народне снаге и заступала српске националне интересе. Овај покушај предводили су интелектуалци млађе генерације незадовољни резултатима аутономног покрета, што је упркос покушају да се разлике превазиђу, довело до сукоба са дотадашњим српским вођама, који су углавном били имућнији чаршијски трговци. Интелигенција је као основицу за ново српско окупљање истакла, под утицајем савремених друштвених струјања на европском западу, тзв. реални национализам и политичку демократију. Напори су резултирали доношењем Сарајевске резолуција маја 1907. и оснивањем Српске народне организације на митровданској народној скупштини од 7. до 11. новембра 1907. Кочић је своју политичку акцију повео у оквиру Српског народног покрета, као што су учиниле и већина српских група тог времена. Ипак Кочићева делатност се видно одвајала по питању односа према решавању аграрног питања. Док је интелигенција била опрезна и неодређена у својим захтевима за решавањем овог проблема избегавајући сукоб са муслиманским крупним земљопоседницима у којима су видели могуће савезнике, Кочић је отворено и доследно заступао права српских сељака и борио се за коначно разрешење њиховог кметског положаја и сурове експлотације од стране бегова, али и српске чаршије.

Кочићева политичка делатност у Крајини везана је пре свега за покретање листа „Отаџбина”. Кочић је био главни уредник часописа, док је за одговорног уредника изабран Васо Кондић. Први број је изашао на Видовдан 1907. Подијељен на рубрике, лист је доносио краће записе и вести о народној просвети и привреди, затим, важније догађаје из српских земаља, међународни политчки преглед, домаће вести и, најпосле, белешке о књижевности, уметности и друштву. Ипак оно по чему је лист одјекнуо широм Босне и Херцеговине, био је жестоки опозициони став према аустријској управи, који је избијао готово из сваког натписа. По томе се посебно истицала рубрика „Суви зулуми” у којој су се врло оштро жигосале неправде окупационог режима и њихових представника. Због оваквих ставова часопис је био подвргнут строгој цензури. Од 16 бројева колико је изашло под Кочићевим уредништвом, 9 бројева је било заплијењено, што је подразумијевало да су се ти бројеви морали поново штампати са бијелим просторима на мјестима гдје су се налазили проблематични чланци. Из броја у број појављивало се све већи број бјелина. У часопису се стално инсистирало да је постојећи државно-правни положај земље само привремен, јер је настао на тај начин што су велике силе на Берлинском конгресу повериле Аустрији привремену управу над Босном за извршење одређених реформи, у чему она, међутим, није успела. Инсистирало се на подсећању да аустријски цар није прави суверен Босне, него само привремени управитељ, док пуно суверенство над земљом и даље припада Османском царству. Самим тиме Аустрија нема право да доноси и примењује своје законе, који као нелегитмни, имају статус просте наредбе, без правне подлоге. Лист је достигао широки утицај и утврдио је Кочића као најутицајнију политичку фигуру Срба, поготово међу народним масама. Овакав часопис није могао да прође без санкција од стане аустријске управе, те је Кочићу и Кондићу суђено два пута због нарушавања јавног мира. Први судски процес поведен је због прва четири броја против Кочића, Кондића и песника Јове Г. Поповића (који јр непосредно након подизања оптужнице преминуо). Главна расправа је одржана 9. октобра, а претходно су оптужени ухапшени и затворени у истражни затвор, а у радакцији је извршена преметачина. Према пресуди која је изречена истог дана Кочић и Кондић су осуђени сваки по шест мјесеци затвора. Док се чекало на решење за жалбе на пресуду, одржано је ново суђење 6. децембра исте године, овог пута за икнриминисане ствари од 5. до 16. броја „Отаџбине”. Због саучесништва у злочину увреде владара и злочина ремећења јавног мира Кочић и Кондић су осуђени на додатних осам мјесеци тешке тамнице. Оптужени су, незадовољни пресудом и висином казне, поднели жалбе врховном суду. Врховни суд је потврдио прву пресуду, док је другу преиначио само у саучесништво у злочину сметања јавног мира, али је и казну за другу пресусу додатно повећао, и то Кочићу на 15 мјесеци, а Васи Кондићу на 12 мјесеци тешке тамнице, пооштрене једним постом сваког другог мјесеца.

Петар Кочић је приступио издржавању казне 22. фебруара 1908, када је, по решењу врховног суда, пресуда постала правомоћна. По тек донесеном закону од 30. јануара 1908. Кочић је добио статус custudia honesta, то јест, статус политичког затвореника. Од 22. фебруара до 27. марта 1908. био је затворен у бањалучком затвору, такозваној Црној кући, где је својевремено био затворен и Кочићев отац и где је већ провео два месеца приликом истражног поступка, да би потом био премештен у тузлански окружни затвор. Кочић је тешко подносио тамновање у тузланском затвору, те је постајао нервозан и пркосан. Забиљежено је да су код њага у овим приликама знали да наступе часови клонулости и депресије, што су били први назнаци тешког душевног стања у које ће касније упасти. Мучна расположења су била подсакнута забринутошћу због животне егзистенције његове жене и детета, здравственим проблемима који су били изазвани лошим затворским условима, али и усамљеношћу пошто је Кочић као политички затворнеик био одвојен од других осуђеника. У августу 1908. одбио је да приликом рођендана цара Франца Јозефа поднесе молбу за помиловање, али је крајем 1908. сама земаљска влада поднела захтев за Кочићево помилововање поводом прославе шездесетогодишњице царевог ступања на престо. И Кочић и Васо Кондић су помиловани 6. децембра 1908. Током њиховог тамновања извршена је Анексија Босне и Херцеговине Аустроугарском царству.

Након што је пуштен из затвора, Кочић је, болестан и исцрпљен, отпутовао у свој родни крај. Због политичког деловања у периоду од повратка са студија у Бечу до одласка у затвор, Кочић је објавио само неколико краћихм књижевних текстова („Чврко,” „Молитва”, „Тавновање”, „Кроз мећаву” и „Тежак”), те је сада коначно имао прилике да се поново посвети писању. Прво се посветио етнографском проучавању његовог родног краја, односно, испитању порекла змијањског становништва. За помоћ се обратио Јовану Цвијићу, који му је послао литературу и штампано упуство о испитивању насеља, у којем је поцртао важнија места на која треба обратити пажњу. Плод ових настојања био је етнографско-приповедни текст „Змијање”. Први одломак из „Змијања” објављен је у „Српском књижевном гласнику” 1. септембра 1909. под насловом „Кроз Змијање”, посвећујући га Јовану Цвијићу. Остали одломци објављивани су у „Српској ријечи”, „Босанској вили”, „Развитку” и поново у „Српском књижвном гласнику”. Као целина, „Змијање” је објављено у у књизи „Јауци са Змијања”, четвртој и уједно последњој Кочићевој збирци. Књига је штампана у Загребу средином фебруара 1910. и била је посвећена „драгом пријатељу Петру Лагарићу као мали видљиви знак топле захвалности коју у душу носи писац”. Поред „Змијања” у овој књизи објављени су и приповетке „Молитва”, „Вуков гај” и „Кроз мећаву”. Са циљем да постакне културни рад на подручју Босанске крајине, Кочић је у јануару 1910. покренуо месечни лист „Развитак”. Часопис је био кратка века. Изашло је укупно шест борјева и угасио се у јуну исте године. И поред тога, његова појава је била значајна, пошто су у њему објављивали поред Кочића и други значајнији културно-научни делатници тог периода попут Скерлића, Цвијића, Шантића и др.

Посланик у Сабору (1910 — 1914)[уреди]

Кочићева политичка делатност се наставила доношењем устава и оснивањем Сабора. Изборни ред новоуспостављеног босанско-херцеговачког Сабора успостављен је према верско-националном кључу. После дужих преговора Српска народна организација је успела да се уједини и постигне политичко јединство, те су српске снаге компактно груписане изашле на изборе. Компромисно јединство српских снага и њихов политички програм заснивало се на опозиционом ставу према туђинској власти и на захтеву о обавезном решењу кметског питања. На изборима је као посланих Српске народне организације изабран и Петар Кочић. Рад Сабора је отпочео 15. Јуна 1910 године. Врло брзо у Српском клубу су настајале прве поделе. Чаршијска струја је инсистирала на мирном прилагођавању постојећем поретку на тај начин штитећи сопствену економску добит, док су неки посланици попут Петра Кочића инсистирали на ранијем договору о опозиционом ставу и решењу кметског питања. Опортунистички елементи су стекли превагу у Српском клубу, тако да су се њихови чланови појављивали као референти и браниоци владиних законских предлога.[13] Кочић се није могао сложити са оваквом политиком, те је временом наступао све више самостално.

Кочић је више пута говорио у Сабору. У својим говорима се дотицао различитих питања, износећи јасно и отворено своја становишта. У њима је ритиковао рад аустријске управе, позивао на укидање места валије и цивилног паше, истицао потребу хитног решавања аграрног питања и жестоко критиковао појаву кметодерства (прекупљивање кметова ради зараде). Кочић је у исто време препоручивао и многе молбе сељака који су тражили ерерно земљиште, уређивање питања испаша, опроста шумских глоба или решење неког другог проблема. Не би ли се народ сачувао од нових намета, које су непрестано расле, Кочић се више пута изјаснио против раста плата државних службеника. Тако је, када је влада поднела захтев за повећање службеничких пензија, Кочић јавно иступио истичући да улога посланика није да побољша „и онако добро стање босанско-херцеговачких чиновника”, него да се помогне тежаку. „Тек кад се њему помогне и он економски ојача, онда тек треба прећи на регулисање разних плаћа и пензија”.[14] Поред интереса сељака, Кочић је заступао у Сабору и интересе радника. Редовно је одржавао везу са радничким покретом и неколико пута је писао за социјастичке новине „Глас слободе”. Како социјалисти нису имали свог представника у Сабору, њихове изгласане резолуције често је подносио Сабору управо Кочић.[15] Позната је и његова критика на рачун искривљеног језика који се употребљава приликом писања закона. Кочић је за кварења језика кривио владу, њене чиновнике, њене званичне новине, законе и наредбе, њене школе и школске књиге, њене разнолике уреде и судове. Такође је истакао: То нас као старе добре Бошњане мора бољети, јер је наш језик и у најстарија времена био необично лијеп и звучан, много љепши и народнији од језика у источним српским земљама, који се развијао под утицајем византијске културе и грчке синтаксе. Из овог разлога, Кочић је заједно неколицином другова, поднео Сабору предлог о чишћењу језика у законским текстовима, са следећим образложењем: Пошто смо се увјерили, да је језик и стил у поднесеним законским основаманечист и ненародан предлажемо, да се изабере одбор од тројице посланика, који ће све законске основе прегледати и погрешке у језику и стилу исправљати. Овај предлог је усвојен, и на седници Сабора 17. новембра 1910. г. изабран је одбор од тројице посланика, у који је ушао и Кочић.[16]




Смрт (1914-1916)[уреди]

У јануару 1914. Кочић је примљен у душевну болницу у Београду. Тамо ће дочекати и почетак Првог светског рата. У исто време у болници се лечио и Душан Срезојевић, млади песник тешко душевно болестан, који ће преминути 1916. Вредно сведочанство о Кочићевим последњим данима оставио нам је у виду записа Милан Јовановић Стојимировић, који је тада имао шеснаест година и који је 1915, након пада Београда, да би се спасио интервирања, запослио у болници као писар код свог ујака др Душана Стојимировића. Он описује бригу коју су запосленици, као и други пацијенти, посвећивали оболелом Кочићу. Његово телесно и душевно копњење описао је речима: Било је дана када је П. Кочић збиља био 'живи леш' то се не може оповргнути. Тада сам увиђао с колико су тачности лекари оспоравали моје лепе наде. Он би тада долазио не називајући ником бога, седао би, пушио, ћутао и одлазио опет не опраштајући се ни са ким. Али та расположења га нису никада дуго држала. Дан-два, и њему би се опет враћао стари изглед, био је опет вољан да чита, да разговара, каткад и да се смеје. Његово нормално расположење била је нека утученост, известан унутрашњи умор, који је пратила мала невеѕаност мисли и мрзовоља; али никад он није губио изглед човека који мисли. Додуше, његова мисао је била трома и реч му неизразита, али он никад, па ни у данима највећих криза, није мислио сасвим лудачки, и никад се није тако изражавао као што чине умни поремећеници. Он је био неупотребљив, то се не може порећи, и није било наде на исцељење. Али он никада није био несносан, никад комичан, никад бедан, па и кад је изазивао највеће сажаљење.[17]

Иако је током боравка покушавао да пише, у томе није успевао. Измучен 21. августа 1916. пао је у постељу, а умро је 27. августа у четири сата ујутру. Пошто се болничка капела кречила, његов леш је био положен у купатилу. Преминули у душевној болници су били сахрањивани без ковчега, али је по специјалној наредби управника један од пацијената Милош, који је уобразио да је Бог, истесао ковчег. За тај посао награђен је Кочићевим капутом. Стојимировић сликовито описује опело: Сутрадан у три часа, отац Гавра Милошевић, свештеник и пријатељ покојников, чита му велико опело. Кочић лежи мало осмехнут, у чарапама, без обуће и гологлав. Око лица му је неки прост укус поређао цвеће, као што се то чини са сељачким мртвацима. Тетка Мара је ваљда додала неколико крупних и ситних јабука уз бледе образе, фине и прозирне, и чело, жуто и хладно. Нико се не сагиње да га пољуби, а спремају се да спусте поклопац. Настасија, једна лудакиња која је увек у капели и око мртваца: „Где ћете - рече- таквог човека гологлавог и босонога?” Неко отрча и донесе једне нове собне ципеле од црвеног платна, које му журно навлаче... Неко други му помиче главу, док остали плачу. Одједном - је ли то игра случаја, ћуд судбине, њена логика или лудачки прохтев? - Петру Кочићу, великоме Србину, мећу на главу просту српску војничку шајкачу... Нас неколико који разумедосмо тај лепи симбол згледасмо се накострешени од језе
- И право је. Право је, - додаде, накрививши капу на мртвачкој глави, чији болни осмех као да се још више развуче
.[18]

Кочићево тело је донешено на Ново гробље тајно, без спровода пошто су за време окупације била забрањена окупљања. Надживела га је супруга Милка и ћерка Душанка која је постала професорка.

Биографија[уреди]

Гроб Јована Кочића у манастиру Гомионица.
Петар Кочић (уље Јован Бијелић)

Родио се на Змијању у врлетном троуглу планина између Бањалуке, Јајца и Кључа, изнад река Рибника и Сане, од оца Јована и рано умрле мајке Маре, коју није ни упамтио. Брат се звао Илија, а сестра Милица. Породична слава била је Игњатије Богоносац.

Основну школу је учио у манастиру Гомионица гдје му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истеран из трећег разреда те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Филозофију је учио у Бечу. Године 1904. дошао је у Србију и кратко време био наставник у Скопљу. После две године се преселио у Сарајево, као чиновник „Просвете“, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку. Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустроугарске, Кочић је покренуо лист „Отаџбину“ у Бањалуци и створио своју политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине па је изабран и за посланика аустроугарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. На Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде. Он је од оних у низу српских писаца и интелектуалаца, којима је ропство и правдање правде на слободу односило главнину снага. Уочи Првог светског рата на њему су примећени знаци душевног растројства. Оболели Кочић умро је у београдској душевној болници за време окупације.

Прво значајније Кочићево књижевно дјело, под називом Пјесме, објављено је 1898. године. Петар Кочић је написао три збирке приповедака под насловом „С планине и испод планине“. Прва је објављена 1902. године, друга 1904, а трећа 1905. Године 1910. објављена је још једна Кочићева збирка приповедака, овај пут под насловом „Јауци са Змијања“, по којој је 1974. године снимљен и истоимени филм.

Петар Кочић је написао и две политичко-социјалне сатире: Јазавац пред судом (позоришни комад) и Суданија (дијалог). Снимљен је 1988. филм Јазавац пред судом по његовом сценарију.

Анализа[уреди]

Кочић се одушевљава једноставношћу српског народног језика и народним животом. Он постаје песник крајишких пејзажа и крајишког живота, сликар модрих планина и тамних старих шума, песник сеоског здравља, примитивне снаге „кршних девојака и жестоких младића“. Моћан дах природе и крепког, природног и примитивног живота осећа се у свима његовим приповеткама. Као и Станковић и Ћипико, тако и он љубав схвата као врховни нагон, неодољив и кобан уједно.

Његова је велика популарност везана за његов борбени српски национализам и велику љубав према српском крајишком кмету. Он је смели и борбени бунтовник не само против туђинског политичког подјармљивања већ против сваког економског ропства. Местимично у својим приповеткама и нарочито у политичко-социјалним сатирама, он постаје проповедник слободе и друштвене правде, заштитник убогог српског сељака. У Давиду Штрпцу у „Јазавцу пред судом“ снажно је психолошки уобличио тип лукавог и притуљеног српског босанског сељака, кога вара и пљачка туђинска власт и домаћи зеленаши. Та драматизована сатира доживела је тринаест издања и у доба после анексионе кризе била најпопуларнији спис српске књижевности. „Суданија“ је његова познија сатира, из доба сумрака његова талента, али „Јазавац пред судом“ није само политичка сатира локалног значаја, већ има дубљи социјални смер и прелази границе времена и простора у коме је смештена радња приче. Давид Штрбац није само српски босански крајишки сељак, већ сељак уопште, вечно варан и вечно искоришћаван сељак који је свестан свога очајног положаја и тражи правду. Иако је он дат у комичном оквиру, он ипак изазива дубоко саучешће — сузе кроз смех. Такав хумор могао је дати само прави песник, само онај ко је дубоко саосећао ca својим јунаком. И публика и књижевна критика још су под утиском политичких алузија на бившу аустроугарску владавину, које данас немају интереса. Зато је „Јазавца пред судом“ тешко данас схватити изван предратног оквира, са ширим и општечовечанскијим смером, који он несумњиво садржи.

У спомен Кочићу[уреди]

Данашњи Велики грб Бања Луке; Држачи штита су Петар Кочић и Светислав Милосављевић.

Галерија слика[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Димитријевић 1965, стр. 7.
  2. ^ Крушевац 1951, стр. 13.
  3. 3,0 3,1 Крушевац 1951, стр. 19.
  4. ^ Крушевац 1951, стр. 17.
  5. ^ Димитријевић 1965, стр. 8.
  6. ^ Крушевац 1951, стр. 31.
  7. ^ Из архиве Сарајевске гимназије (исписи Јована Кршића), преузето из књиге Крушевац Тодор, „Петар Кочић студија”.
  8. ^ Кочић 1967, стр. 168.
  9. ^ Димитријевић 1965, стр. 9.
  10. ^ Скерлић 1964, стр. 158.
  11. ^ Бранко Драгаш, Петар Кочић – Прометеј са Змијања, сајт аутора, 14. 10. 2016. (Приступљено: 01. 12. 2017)
  12. ^ Butler 1962, стр. 343.
  13. ^ Крушевац 1951, стр. 337.
  14. ^ Крушевац 1951, стр. 346.
  15. ^ Крушевац 1951, стр. 347.
  16. ^ Крушевац 1951, стр. 351.
  17. ^ Јовановић Стојимировић 1965, стр. 189.
  18. ^ Јовановић Стојимировић 1965, стр. 195-196.
  19. ^ Бања Лука добила грб и заставу

Литература[уреди]

  • Димитријевић, Радмило (1965). Живот Петра Кочића у књизи „Петар Кочић”. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
  • Крушевац, Тодор (1951). Петар Кочић - студија. Београд: Просвета. 
  • Скерлић, Јован (1964). Писци и књиге V. Београд: Просвета.  (COBISS.SR 61779975)
  • Кочић, Петар (1967). Сабрана дела: књига III. Сарајево: Свјетлост. 
  • Крушевац, Тодор (1965). Важнији приповедачки мотиви у књизи „Петар Кочић”. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
  • Јовановић Стојимировић, Милан (1965). Петру Кочићу IN MEMORIAN у књизи „Петар Кочић”. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
  • Лагарић, Павле (1905). Босанска вила бр. 4. Сарајево. 

Спољашње везе[уреди]