Петар Кочић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Петар Кочић
Petar Kocic.jpg
Датум рођења (1877-06-29)29. јун 1877.
Место рођења Стричићи, код Бање Луке
 Османско царство
Датум смрти 27. август 1916.(1916-08-27) (39 год.)
Место смрти Београд
 Краљевина Србија
Школа Универзитет у Бечу

Петар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877Београд, 27. август 1916) је био српски песник, писац и политичар. Рођен је у селу Стричићи на Змијању, на планини Мањачи код Бање Луке, у данашњој Републици Српској, Босна и Херцеговина.

Биографија[уреди]

Дјетињство (јун 1877 - септембар 1891)[уреди]

Петар Кочић се родио у селу Стричићи, у области Змијање, 29. јуна 1877. године. Његов отац, Јован, био је православни свештеник, а мајка Мара домаћица. Кочићи су змијањски староседеоци и славе славу Светог Игњатија Богоносца. У биљешкама о свом родном крају, из 1909. године, Кочић наводи да је у Змијању у то време било четрдесет и четири куће Кочића по разним змијањским селима.[1] Према народном предању постанак презимена Кочић се објашњава тиме да је у Павићима под Градином живела удовица са седморо или осморо деце, те је увек ранила. Стога су је прозвали квочком, а по квочки је њен пород и потомство названо К(в)очић.[2] Годину дана након Петровог рођења, Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину, што је окончало четворовековну владавину Османлијског царства а донело окупацију друге земље. Када му је било двије године, Кочићу је умрла мајка на порођају са млађим братом Илијом. Осетивши порођајне болове, Мари је било срамота да то каже другим женама, па се сама закључала у кућу, гдје се породила, а потом онесвестила. Када су укућани упели да провале у кућу, била је и даље жива, али је преминула исте ноћи.[3] Кочићев отац Јован је тешко поднео губитак супруге, те је убрзо од жалости отишао у манастир Гомионицу, гдје се замонашио и постао монах Герасим.[1] Годинама касније Петар Кочић је књижевно уобличио своје родитеље у приповијеци „Ђурини записи”.

Родна кућа Петра Кочића у Стричићима.

Петар Кочић је са својом сестром Милицом и братом Илијом одрастао у задружној згради Кочића под туторством баба Виде и деде Стојана. У задрузи се живело у складу са начелима патријархалне традиције, те је свако имао своје задужење. Кочићево задужење је било да чува стоку. У то време, велика већина становништва Босне је била неписмена, тако да је будући писац први додир са књижевношћу имао преко народне књижевности, коју су мјештани усмено приповиједали или пјевали уз гусле. На позив оца у својој десетој години (1877) дошао је у манастир Гомионицу, гдје га је један монах подучавао читању и писању. Манастирска средина, која је била традиционална и национално романтична, оставила је видног трага на Кочићево образовање. Тада су многи, а нарочито свештеници и учитељи, као позни следбеници Вука Караџића, биљежили и прикупљали фолклорну и етнографску грађу.[3] Почетком јуна 1988. аустроугарска полиција је ухапсила његовог оца у Бањој Луци под оптужбом да је одвраћао сељаке да иду на дочек принца Рудолфа, за шта је био осуђен на седам мјесеци затвора.[4]

Кочић је напустио Гомионицу након двије године, а потом је довршио виша два разреда у српско-православној школи у Бањој Луци. Љетње распусте је проводио у Гомионици са својим оцем. Био је ђак генерације, што му је омогућило да упише Прву гимназију у Сарајеву, тада једину државну гимназију у Босни и Херцеговини.

Средња школа у Сарајеву и Београду (септембар 1891 - јун 1899)[уреди]

Кочић поријекло и о презимену[уреди]

И сам Кочић је истраживао сопствено поријекло. Није остала тачна представа о старини његовог презимена ни по његовим хроничарима ни по његовим истраживањима. Најдаље се дошло до закључка да су Кочићи старинци Змијања, и да је њихова постојбина у близини Стричића у селу Доње Ратково -општина Рибник. [5]

„У Кочићевим необјављеним белешкама сачувано је једно предање о постанку имена Кочић, које ћемо овде као интересантно навести. У Павићима под Градином живела је некад удовица са седморо или осморо деце, која би увек ранила. Стога су је прозвали квочком, а по квочки је њен пород и потомство названо К(в)очић“[6]

Биографија[уреди]

Гроб Јована Кочића у манастиру Гомионица.
Петар Кочић (уље Јован Бијелић)

Родио се на Змијању у врлетном троуглу планина између Бањалуке, Јајца и Кључа, изнад река Рибника и Сане, од оца Јована и рано умрле мајке Маре, коју није ни упамтио. Брат се звао Илија, а сестра Милица. Породична слава била је Игњатије Богоносац.

Основну школу је учио у манастиру Гомионица гдје му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истеран из трећег разреда те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Филозофију је учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Србију и кратко време био наставник у Скопљу. После две године се преселио у Сарајево, као чиновник „Просвете“, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку. Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустроугарске, Кочић је покренуо лист „Отаџбину“ у Бањалуци и створио своју политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине па је изабран и за посланика аустроугарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. На Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде. Он је од оних у низу српских писаца и интелектуалаца, којима је ропство и правдање правде на слободу односило главнину снага. Уочи Првог светског рата на њему су примећени знаци душевног растројства. Оболели Кочић умро је у београдској душевној болници за време окупације.

Прво значајније Кочићево књижевно дјело, под називом Пјесме, објављено је 1898. године. Петар Кочић је написао три збирке приповедака под насловом „С планине и испод планине“. Прва је објављена 1902. године, друга 1904, а трећа 1905. Године 1910. објављена је још једна Кочићева збирка приповедака, овај пут под насловом „Јауци са Змијања“, по којој је 1974. године снимљен и истоимени филм.

Петар Кочић је написао и две политичко-социјалне сатире: Јазавац пред судом (позоришни комад) и Суданија (дијалог). Снимљен је 1988. филм Јазавац пред судом по његовом сценарију.

Анализа[уреди]

Кочић се одушевљава једноставношћу српског народног језика и народним животом. Он постаје песник крајишких пејзажа и крајишког живота, сликар модрих планина и тамних старих шума, песник сеоског здравља, примитивне снаге „кршних девојака и жестоких младића“. Моћан дах природе и крепког, природног и примитивног живота осећа се у свима његовим приповеткама. Као и Станковић и Ћипико, тако и он љубав схвата као врховни нагон, неодољив и кобан уједно.

Његова је велика популарност везана за његов борбени српски национализам и велику љубав према српском крајишком кмету. Он је смели и борбени бунтовник не само против туђинског политичког подјармљивања већ против сваког економског ропства. Местимично у својим приповеткама и нарочито у политичко-социјалним сатирама, он постаје проповедник слободе и друштвене правде, заштитник убогог српског сељака. У Давиду Штрпцу у „Јазавцу пред судом“ снажно је психолошки уобличио тип лукавог и притуљеног српског босанског сељака, кога вара и пљачка туђинска власт и домаћи зеленаши. Та драматизована сатира доживела је тринаест издања и у доба после анексионе кризе била најпопуларнији спис српске књижевности. „Суданија“ је његова познија сатира, из доба сумрака његова талента, али „Јазавац пред судом“ није само политичка сатира локалног значаја, већ има дубљи социјални смер и прелази границе времена и простора у коме је смештена радња приче. Давид Штрбац није само српски босански крајишки сељак, већ сељак уопште, вечно варан и вечно искоришћаван сељак који је свестан свога очајног положаја и тражи правду. Иако је он дат у комичном оквиру, он ипак изазива дубоко саучешће — сузе кроз смех. Такав хумор могао је дати само прави песник, само онај ко је дубоко саосећао ca својим јунаком. И публика и књижевна критика још су под утиском политичких алузија на бившу аустроугарску владавину, које данас немају интереса. Зато је „Јазавца пред судом“ тешко данас схватити изван предратног оквира, са ширим и општечовечанскијим смером, који он несумњиво садржи.

У спомен Кочићу[уреди]

Данашњи Велики грб Бања Луке; Држачи штита су Петар Кочић и Светислав Милосављевић.

Галерија слика[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Димитријевић (1965). стр. 7.
  2. ^ Крушевац (1951). стр. 13.
  3. 3,0 3,1 Крушевац (1951). стр. 19.
  4. ^ Крушевац (1951). стр. 17.
  5. ^ Крушевац Тодор, Петар Кочић — студија, Просвета, Београд,1951.
  6. ^ Крушевац Тодор, Петар Кочић — студија, Просвета, Београд. стр. 13 ,1951.
  7. ^ Бања Лука добила грб и заставу

Литература[уреди]

  • Димитријевић, Радмило (1965). Живот Петра Кочића у књизи „Петар Кочић”. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
  • Крушевац, Тодор (1951). Петар Кочић - студија. Београд: Просвета. 
  • Скерлић, Јован (1964). Писци и књиге V. Београд: Просвета.  (COBISS.SR 61779975)
  • Кочић, Петар (1967). Сабрана дела: књига III. Сарајево: Свјетлост. 
  • Крушевац, Тодор (1965). Важнији приповедачки мотиви у књизи „Петар Кочић”. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
  • Јовановић Стојимировић, Милан (1965). Петру Кочићу IN MEMORIAN у књизи „Петар Кочић”. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 

Спољашње везе[уреди]