Триуранијум октаоксид

Триуранијум октаоксид
Називи
	Други називи Уранијум(V,VI) оксид
Идентификација
CAS број	1344-59-8 ;
ECHA InfoCard	100.014.275
EC број	215-702-4
PubChem C ID	74013;
Својства
Хемијска формула	U3O8
Моларна маса	842,08193 g mol−1
Густина	8,38 g cm−3
Тачка топљења	1150°C
Тачка кључања	распада се у UO2 ; на 1300°C
Растворљивост у другим растварачима	нерастворљив у води; растворљив у азотној и сумпорној киселини
Термохемија
Стандардна моларна ; ентропија (So298)	282 J·mol−1·K−1
Стандардна енталпија; стварања (ΔfHo298)	−3575 kJ·mol−1
	Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
	верификуј (шта је ?)
	Референце инфокутије

Триуранијум октаоксид (U₃O₈) оксид је уранијума и јавља se кao маслинасто зеленa или црнa чврста хемијска супстанца (у праху/гранулама). Један је од најпознатијих облика жутог колача, те се између млинова и рафинерија преноси баш у овом облику.

Триуранијум октаоксид има потенцијално дугорочну стабилност у геолошком окружењу. У присутности кисеоника (O₂), уранијум диоксид (UO₂) оксидира у U₃O₈, док уранијум триоксид (O₃) губи кисеоник на температурама вишим од 500°C и редукује се у U₃O₈. Једињење је могуће произвести било којим од три основна процеса хемијске претворбе, која укључују или уранијум тетрафлуорид (UF₄) или уранил флуорид (UO₂F₂) као посреднике. Углавном се сматра да је више привлачан облик за потребе одлагалишта, зато што — под нормалним условима средине — U₃O₈ је један од кинетички и термодинамички најстабилнијих облика уранијума, и зато што је облик уранијума који је могуће пронаћи у природи. Густина честица (гранула) је 8,3 g cm⁻³.

Структура у чврстом стању

У чврстом стању, триуранијум октаоксид има слојевиту структуру где су слојеви премошћени атомима кисеоника; сваки слој садржи атоме уранијума који су у различитима координацијским окружењима.

Испитивања валенце веза

Користећи 6Å × 6Å × 6Å кутију са атомом уранијума у центру, рачунање валенце веза је изведено за U1 и за U2 у чврстом стању.^[4] Наиме, оксидациони бројеви за U1 и U2 су израчунати коришћењем параметара за U(VI), при чему су исти износили 5,11 и 5,10. Користећи параметре за U(IV) израчунати оксидациони бројеви су били 5,78 и 5,77 за U1 и U2. Ова испитивања сугеришу да сви атоми уранијума имају исте оксидационе бројеве, a да су они различити само кроз решетку.

Види још

Референце

^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ ^а ^б Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. стр. A23. ISBN 0-618-94690-X.
^ „Uranium” (nevada.edu) Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јануар 2012) (на ен)

[1] Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди

[2] Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.

[b1-3] а ^б Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. стр. A23. ISBN 0-618-94690-X.

[4] „Uranium” (nevada.edu) Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јануар 2012) (на ен)

[1]

[2]

[3]

[4]