Visinska močvara

Pogled iz vazduha na sedam najvažnijih lokacija visinskih močvara u Velsu; Prirodni resursi Velsa, 2017.
Evigs Mer rezervat prirode, element visinske močvare zadržan u Istočnoj Pruskoj
Plutajuća prostirka od tresetne mahovine na zamuljenoj visinskoj močvari.

Visinske močvare ili ombrotrofne močvare su kiseli, vlažni habitati koji su siromašni u mineralnim solima. U njima obitava flora i fauna koja može da podnese takve ekstremne uslove. Visinske močvare, za razliku od nizijskih močvara se isključivo napaju precipitacijom (ombrotrofija) i mineralnim solima uvedenim iz vazduha. One stoga predstavljaju specijalan tip tresave, hidrološki, ekološki i u smislu njihove razvojne istorije. U njima rast torfenske mahovine tokom vekova i milenijuma igra odlučnu ulogu. One isto tako imaju različiti karakter od pokrovnih močvara, koje su mnogo tanje i javljaju se u vlažnijim, oblačnijim klimatskim zonama.[1]

Terminologija[уреди | уреди извор]

Izraz visinska močvara potiče od činjenice da se ova vrsta močvara tokom vremena povećava u visini kao rezultat formiranja treseta. One su poput sunđera od tresetne mahovine, pune vode, koji u pejzažu formiraju manje-više kupolasti oblik. U Nemačkoj, izraz Hochmoor („visinska močvara“), striktno se odnosi samo na klasične močvare u obliku sočiva u severozapadnoj Nemačkoj. Na ove močvare ne utiču podzemne ili površinske vode bogate mineralima, već se napajaju isključivo padavinama — uglavnom kišnicom, te otuda njihova alternativna nemačka oznaka Regenmoor ili „močvara koja se hrani kišom“. Dakle, ovo drugo se odnosi na sve močvare, ne samo na one koje su lučno ili samo blago zakrivljena, ali koje se ipak odlikuju ekstremnim nedostatkom mineralne soli i drugim posledicama ekoloških svojstava.

Formiranje i razvoj[уреди | уреди извор]

Raslojavanje visinske močvare: biljni ostaci, beli treset i crni treset (od vrha)

Živoj visinskoj močvari potrebna je vlažna, uravnotežena klima u kojoj će rasti. Količina padavina mora biti veća od gubitaka vode kroz ispuštanje i isparavanje. Pored toga, padavine moraju biti ravnomerno raspoređene tokom cele godine.

Visinske močvara su se u Evropi razvijale tokom 11.000 godina, od početka holocena i nakon povlačenja poslednjeg ledenog pokrivača. Što se njihovog porekla tiče, pravi se razlika između jezerskih močvara ili „visinskih močvara formiranih od mulja“ (Verlandungshochmoore)) i „visinskih močvara formiranih od blata“ (wurzelechte Hochmoore). Prve su se pojavile u sekundarnom procesu nakon zamućenja jezera ili mrtvaja (pogledajte ilustraciju). Prvobitno je nastalo nizijsko blato pod uticajem podzemnih voda (minerotrofija). Nedostatak kiseonika i visoka kiselost u stalno vlažnom supstratu inhibirali su razgradnju odumrlih delova biljaka i doveli do stvaranja treseta.

Struktura rastuće močvare

Rastuća močvara se može podeliti u dva sloja. 'Akrotelm' (grčki: akros = najviši; telma = močvara) je gornji deo i obuhvata sloj vegetacije i močvarni 'pod'. Ovde se sveže organske supstance (horizont formiranja treseta) stvaraju rastom i odumiranjem biljnih elemenata. „Katotelm“ (grčki: kato = ispod) je osnovni deo zasićen vodom sa manjom biološkom aktivnošću. Ovaj sloj se računa kao geološko podzemlje zbog malih procesa formiranja zemlje koji još uvek traju i poznat je kao horizont očuvanja treseta (Torferhaltungshorizont). U visinskim močvarama, gornji sloj treseta naziva se beli treset, jer se sastoji od uglavnom neraspadnutih svetlosmeđih tresetnih mahovina. Donji sloj je crni treset koji je već dobro humificiran i ima crno-braon boju sa još prepoznatljivim biljnim ostacima.

Tipovi i distribucija[уреди | уреди извор]

Uzdignuta močvara pod nazivom Punassuo („Crveno blato“) u nacionalnom parku Teijo, Finska

Formiranje uzdignutih močvara zavisi od klime, odnosno količine padavina i brzine isparavanja, koje su presudno određene temperaturom. Pored toga, reljef terena utiče na ponašanje oticanja vode, a samim tim i na oblik visinskih močvara. Ovo rezultira geografskim ograničenjima za formiranje visinskih močvara. Povoljni uslovi za razvoj visinskih močvara nalaze se uglavnom u Severnoj Americi (Kanada i Aljaska), Severnoj Evropi i Zapadnom Sibiru, Južnoj Americi, Jugoistočnoj Aziji i u basenu Amazona. U ovim krajevima formirane su močvare svih vrsta i naslage treseta od četiri miliona kvadratnih kilometara, koje pokrivaju tri odsto zemljine površine. Na južnoj hemisferi močvare sa niskim sadržajem minerala retko se formiraju od tresetnih mahovina. Samo u Ognjenoj zemlji postoje močvare sa tresetnom mahovinom. Najviše tresetnih zemalja u tropima nalazi se u jugoistočnoj Aziji. U mnogim slučajevima još uvek nije jasno kako su se ove močvare pojavile, jer su mahovine ovde u potpunosti odsutne.

Obalske močvare[уреди | уреди извор]

Obalske močvare (Planregenmoore) ili atlantske močvare, kako njihova imena govore, imaju tendenciju da se formiraju blizu mora. Pored toga, u regionima pokrivenim močvarama, postoje i blago konveksne obalske močvare sa niskoenergetskim površinskim reljefom na ravnim lokacijama. Rasprostranjenost obalskih močvara u Evropi proteže se od Irske na istok preko južne Norveške do jugozapadne Švedske i severno do Lofota. U Severnoj Americi postoje priobalne močvare u oblasti Velikih jezera (naročito u Minesoti i Ontariju). Priobalske močvare se takođe hrane isključivo kišom.

Močvare platoa[уреди | уреди извор]

U klimatskim regionima severozapadne Evrope koji su pod manjim uticajem okeana (imaju manje padavina), uzdignute močvare poprimaju klasičan oblik sočiva i nazivaju se visoravnske močvare (Plateauregenmoore). One jače rastu u centru nego na marginama. Ovo rezultira izbočenjem centra močvare, te otuda i naziv „visinske močvare“. Ova izbočina može biti visoka nekoliko metara. Kao rezultat toga, perimetar močvare je manje-više nagnut i poznat je kao rand. Nagnute močvarne strane većih močvara su ispresecane drenažnim kanalima ili natapačima (Rüllen) kroz koje se višak vode ispušta.

Planinska ili brdska močvara[уреди | уреди извор]

Visinske močvare se takođe javljaju u planinskim predelima bogatim padavinama na brdskom i, ređe, alpskom nivou (tj. iznad linije drveća). Kao rezultat nagnutog terena, često imaju karakterističan, asimetričan ili nekoncentričan izgled. Planinske ili brdske močvare mogu se topografski podeliti na:[2]

  • Platovske močvare na ravnom terenu
  • Brdske močvare – močvare na padinama koje nemaju pravu perkolaciju blata (Durchströmungsmoore); gornji delovi bare se jače napajaju nadolazećom vodom i obično su ravni. Donji delovi se napajaju isključivo kišnicom i mogu biti znatne debljine. Donji rand je često veoma strm i obično nema tipične vlažne zone ili zaostajanja. Kolks, plitka jezerca (Blänken) i natapanja se javljaju kao u klasičnim uzdignutim močvarama.
  • Sedlasta močvara – ovo su retke, obično izdužene močvare na planinskim prevojima, koje se delimično napajaju vodom sa okolnih obronaka; njihove margine podsećaju na močvare na padinama, centralno područje više liči na močvare visoravni
  • Vršne i grebenske močvare su veoma retke

Svi ovi tipovi močvara mogu se javiti na marginama nizijskih močvara, odnosno nizijskog blata, ili prelaze u njih.

Palze[уреди | уреди извор]

Palza močvare (Palsamoore ili Palsenmoore) nalaze se na marginama arktičkog permafrostnog zemljišta (tundra). Ovde grebeni močvara mogu prerasti u humke visoke i po nekoliko metara. Kao i trakaste močvare, takozvane palze često leže unutar tresetišta koja se hrane mineralnom vodom. Neke su okružene udubinama nalik jarcima ispunjenim vodom. Formiranje treseta je ograničeno; ove močvare su naslage treseta iz toplijih, međuglacijalnih perioda i nisu doživele mrazno nadimanje svog unutrašnjeg jezgra leda sve dok klima nije postala hladnija. Ova ledena sočiva se povećavaju iz godine u godinu kao rezultat procesa smrzavanja i odmrzavanja okolne vode. Niske temperature sprečavaju potpuno razlaganje organskog materijala.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Whittow, John (1984). Dictionary of Physical Geography. London: Penguin, 1984, p. 438. ISBN 978-0-14-051094-2..
  2. ^ G.M. Steiner: Moortypen. In: Stapfia 85, zugleich Kataloge der OÖ. Landesmuseen, Neue Serie 35, 2005, Abschnitt Hochmoore, Regenmoore – vom Niederschlagswasser gespeiste Moore, pp. 14 ff., pp. 5–26 (pdf) landesmuseum.at

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

  • Das Ewige Meer (description of a raised bog remnant in East Frisia)
  • „Peatlands”. Архивирано из оригинала на датум 1. 10. 2010. Приступљено 31. 3. 2019.  (very informative page about bogs in Ireland, English)
  • „Wassjugan-Moor” (PDF). Архивирано из оригинала на датум 18. 4. 2013. Приступљено 31. 3. 2019.  (pdf; 35 kB)