Пређи на садржај

Јаков Нисибијски

С Википедије, слободне енциклопедије
Јаков Нисибијски
Јаковљева гробница у његовој цркви у Нисибису.
Лични подаци
Датум рођења3. век
Место рођењаНисибис,
Датум смртиоко 350
Место смртиНисбис,
Световни подаци
Поштује се уДревноисточне цркве, Источне католичке цркве, Православна црква, Римокатоличка црква
Празник

Свети Јаков је хришћански светитељ. Био је епископ нисибијски.

Као пустињак живео је лети у отвореном пољу, а зими у пећини. Једном је сишао у град Нисибију, да види како хришћанска вера успева и како хришћани живе. Међутим, ту је био изабран за епископа. Нисибија је била град на граници Римског царства и Персије, а у њему се родио будући светитељ.[1]

Учествовао је на Првом васељенском сабору и заштићавао Православље од присталица Аријевог учења. Једном су Персијанци напали с војском на Нисибију. Свети Јаков је, по црквеном предању, изашао с литијом до градских бедема, и сам се попео и шетао по њима не бојећи се непријатељских стрела које су биле управљене на њега. Шетајући тако, светитељ се молио Богу, да Бог сачува град и верне на тај начин што ће послати мухе и комарце на Персијанце, и тиме их отерати од зидова града Нисибије. Није, дакле, тражио смрт непријатељима нити ма какву врсту погибије и пораза, него само једну малу досаду која би их отерала одатле. У хришћанској традицији помиње се да је Бог услишио молитву свога угодника и посла много муха и комараца на Персијанце, те ове отерао а град Нисибију спасио.

Убрзо после смрти Преподобне мученице Февроније Свети Јаков је саградио цркву у коју је пренео део моштију ове хришћанске светитељке.[2] Свети Јаков је умро у дубокој старости, 350. године.

Српска православна црква слави га 13. јануара по црквеном, а 26. јануара по грегоријанском календару.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Свети Јаков, епископ Нисибијски”. Вечити православни календар. Приступљено 14. 12. 2019. 
  2. ^ „ПРАВОСЛАВНИ: Преподобномученица Февронија”. Фондација Српски легат (на језику: српски). Приступљено 14. 12. 2019. 

Напомене

[уреди | уреди извор]

Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из Охридског пролога Николаја Велимировића.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]