Аксана Спринчан

С Википедије, слободне енциклопедије
Аксана В. Спринчан
Аксана Спринчан на Сајму књига у Минску
Лични подаци
Пуно имеАксана Вадимовна Спринчан
Датум рођења(1973-08-23)23. август 1973. (50 год.)
Место рођењаЛуњинец, Брестска област, СССР
ДржављанствоСССР, Белорусија
НационалностБелорускиња
ОбразовањеФилолошки факултет
УниверзитетБелоруски државни универзитет
Занимањекњижевник
Породица
СупружникЈараш Малишевски
ДецаАљжбета Малишевска-Спринчан
РодитељиВадим Спринчан
Књижевни рад
Језик стварањабелоруски језик, украјински језик, руски језик
Жанрпоезија

Аксана Вадимовна Спринчан (блр. Аксана Вадзімаўна Спрынчан); рођена je 23. августа 1973. године у Луњинцу, Брестска област), је белоруска је књижевница и песникиња, директорка Песничког позоришта Арт. С.[1], чланица Удружења књижевника Белорусије од 2005. године.

Младост[уреди | уреди извор]

Аксана Спринчан је рођена 1973. године у Луњинцу, Брестска област, у породици књижевника - отац Вадим и деда Бронислав су били познати књижевници у Белорусији.

Завршила је Филолошки факултет Белоруског државног универзитета (1995), аспирантуру на Институту књижевности „Јанка Купала“ НАН Белорусије (1998), Белоруски Колегијум (2005)[2].

Посао[уреди | уреди извор]

Радила је на месту уреднице више часописа: од 1998. на месту водећег уредника редакције Књижевност и уметност (блр. Літаратура і мастацтва) издаваштва Белоруска Енциклопедија Пјатруса Бровке (блр. Беларуская Энцыклапедыя імя Петруся Броўкі); од 2006. је уредница у издаваштву Уметничка књижевност (блр. Мастацкая літаратура). Од 2001. године је члан удружења Књижевно предграђе (блр. Літаратурнае прадмесце). Члан је Удружења књижевника Белорусије (2005). Заједно са мужем Јарашем Малишевским и кћерком Аљжбетом Малишевском-Спринчан основала је породични музеј Стародавна чипка (блр. Старасьцецкія Карункі[3]).

Књижевни рад[уреди | уреди извор]

Поезију почиње да пише 2000. године и прве песме објављује под псеудонимима Ана Сонгина и Аљесја Рабцевич у часопису Софијски извор (блр. Сафійская крыніца, 2001).

Своју поезију је објављивала у скоро свим белоруским часописима, као и у колективним зборницима. Ауторка је збирки поезије Песме од А. (блр. Вершы ад А., 2004), ЖиваЈа (блр. ЖываЯ, (2008), Нелинеарно (блр. Нелінейнае, 2012), Кафа са украјинским медом (блр. Кава з украінскім мёдам, 2017)[4].

Књиге за децу[уреди | уреди извор]

  • Необична енциклопедија белоруских народних инструмената (блр. Незвычайная энцыклапедыя беларускіх народных інструментаў, 2009), са Јарашем Малишевским);
  • Таташ Јараш, мамана Аксана и кћеркета Аљжбета. Читав експлозив (блр. Таташ Яраш, мамана Аксана і дачэта Альжбэта. Поўны эксклюзіў, 2013);
  • Стиховна енциклопедија животињског света (блр. Вершаваная энцыклапедыя жывёльнага свету, 2013)
  • Укусна књига[5] (блр. Смачная кніга, 2017);
  • Млечни коктел за Змијског Краља или Околокомпјутерска бајка (блр. Малочны кактэйль для Вужынага Караля, альбо Калякамп’ютарная казка, 2019, са Јарашем Малишевским).

Књиге за одрасле[уреди | уреди извор]

  • У часопису Глаголи (блр. Дзеяслоў, 2007. године) изашла је тзв белоруска енциклопедија осећања: Кућа за Ћутање (блр. Хата для Моўчы), написана по узору на енциклопедијске чланке са редакцијским колегијумом, научно-редакцијском управом, научним консултантима, са својим системом повезница, курзива, скраћеница и литературом[6];
  • Објавила је Женски роман и мало гноја (блр. Жаноцкі раман і крыху гною, 2011);
  • Белоруски глупан (блр. Беларускі дурань, 2011).

Преводилачки рад[уреди | уреди извор]

Бави се и превођењем поезије, а преводила је са украјинског језика поезију Наталке Белацаркивец, Уладзимира Вакуленке-К, Миколе Мартињука, Волге Љасњук и др. Заједно са мужем и кћерком је превела књиге 36 и 6 мачака и 36 и 6 мачака-детектива Гаљине Удавиченке (2020).

Награде[уреди | уреди извор]

Добитница је књижевних награда

  • Плаво прасе (2006);
  • Специјална награда жирија међународне књижевне награде Удружење дебија за филозофску поезију (2008);
  • Победница конкурса Књижевност за децу (2009);
  • Победница фотоконкурса Мој Максим Богданович за рад Максим и Вероника (2016).

Њене књиге су бивале номиноване за бројне књижевне награде. Од 2018. године је пријатељ жирија књижевне награде Михас Страљцов[7].

Поезија Аксане Спринчан је превођена на енглески, норвешки, пољски, руски, сами, српски[8], украјински, француски и шведски језик.

Везе са Србијом[уреди | уреди извор]

Поезија све три генерације писаца из породице Спринчан (Бронислава[9], Вадима, Аксане) је више пута превођена и објављивана у Србији. У антологији У сусрет Духу - Антологија белоруске хришћанске поезије[10] уврштена је једна песма Вадима Спринчана. Приређивач антологије је проф. др Иван Чарота, а песму је превела Дајана Лазаревић. Њена поезија је у преводу исте преводитељке објављивана и у часописима Исток[11], Књижевне новине[12] и зборник са Међународних сусрета писаца[13], 2020.

Галерија[уреди | уреди извор]

  • А. Спринчан са својом збирком поезије ЖываЯ (2015);
    А. Спринчан са својом збирком поезије ЖываЯ (2015);
  • А. Спринчан и Аљег Грушецки на на XXII Међународном сајму књига у Минску, 2015;
    А. Спринчан и Аљег Грушецки на на XXII Међународном сајму књига у Минску, 2015;
  • А. Спринчан са учесницима песничког позоришта Арт. С, 2015;
    А. Спринчан са учесницима песничког позоришта Арт. С, 2015;
  • А. Спринчан на додели награде Плаво прасе, 2016.
    А. Спринчан на додели награде Плаво прасе, 2016.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Паэтычны тэатр Арт.С (art-s.by) ·”. Арт.С. Архивирано из оригинала 16. 05. 2014. г. Приступљено 17. 3. 2021. 
  2. ^ „Аксана Спрынчан”. Книгогид. Приступљено 17. 3. 2021. 
  3. ^ „Аксана Спрынчан”. Камуникат. Приступљено 17. 3. 2021. [мртва веза]
  4. ^ „На пасяджэнні Рады Саюза беларускіх пісьменнікаў адбыўся прыём новых сяброў”. Саюза беларускіх пісьменнікаў. Архивирано из оригинала 28. 05. 2022. г. Приступљено 17. 3. 2021. 
  5. ^ Спрынчан, Аксана (2017). Смачная кніга. М.: М. ISBN 978-985-02-1763-9. 
  6. ^ Берлеж, Мікола. „У Луцку выйшла кніга беларускай паэтэсы”. Звязда. Приступљено 17. 3. 2021. 
  7. ^ „Дзве прэміі на сёмым Стральцоўскім фэсце (+ФОТА)”. Лит-Бел. Архивирано из оригинала 05. 03. 2021. г. Приступљено 17. 3. 2021. 
  8. ^ „Сучасныя беларускія паэткі загучалі па-сербску”. Лит-Бел. Архивирано из оригинала 25. 02. 2021. г. Приступљено 17. 3. 2021. 
  9. ^ Спринчан, Бронислав (2017). „Амерички Ускршњи поклон”. Књижевне вертикале. 13: 172. 
  10. ^ Чарота, Иван А. (2019). У сусрет Духу - антологија белоруске хришћанске поезије. Београд: ЦомпуТех. 
  11. ^ Спринчан, Аксана (2020). „Поезија”. Исток. 25-26 (Исток радионица): 104—107. 
  12. ^ Спринчан, Аксана (2020). „Поезија”. Књижевне новине: 15. 
  13. ^ Виртуелни 57. Међународни сусрети писаца. Београд: УКС. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Чарота Иван А. У сусрет Духу - Антологија белоруске хришћанске поезије. Београд: ЦомпуТех, 2019.
  • Спрынчан А., Сучбелліт. ЖываЯ прэзэнтацыя, падзеленая ўзростам і Новым Годам // Белорусские новости: Мнение. 2009, студз. 24. 17:36 — Эл.рэсурс naviny.by
  • «Вершы ад А.» (2004 г.);
  • «Дарога і Шлях» (2006 г.; у сааўтарстве з філосафам Алесем Анціпенкам) — SMS-п’еска з антрактам-размовай праз тэлефон;
  • «Хата для Моўчы» (2007 г.) — беларуская энцыклапедыя пачуццяў;
  • «ЖываЯ» (2008 г.);
  • «Незвычайная энцыклапедыя беларускіх народных інструментаў» (2010 г., Мн., «Мастацкая літаратура».
  • «Беларускі дурань» (2011 г., часопіс «Дзеяслоў»);
  • «Таташ Яраш, мамана Аксана, дачэта Альжбэта. Поўны эксклюзіў» (2013г., Мн., «Мастацкая літаратура»);
  • «Смачная кніга» (2017 г., Мн., «Мастацкая літаратура»).
  • «Кава з украінскім мёдам» : паэзія / А. В. Спрынчан; пераклад з беларускай мовы Міколы Мартынюка. — Луцк : ПВД «Твердиня», 2017;
  • «Малочны кактэйль для Вужынага Караля, альбо Калякамп'ютарная казка» (2019 г., Мн., «Мастацкая літаратура»; у суаўтарстве з Ярашам Малішэўскім).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аксана_Спринчан&oldid=27096488”