Иван Чарота

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Иван А. Чарота
IvanCharota.jpg
Иван Чарота 2020. године испред Саборне цркве у Београду
Пуно имеИван Алексејевич Чарота
Датум рођења(1952-09-16)16. септембар 1952.(68 год.)
Место рођењаСовјетски Савез Белоруска ССР, СССР
Држављанство СССР Белорусија
ДецаАлексеј И. Чарота, Владимир И. Чарота
Језик стварањабелоруски језик, руски језик, српски језик
Књижевни жанркњижевна критика, преводна књижевност

Иван Алексејевич Чарота (блр. Іван Аляксеевіч Чарота; Лишчики, 16. септембар 1952. године) белоруски је књижевни критичар, слависта, критичар, историчар културе, преводилац, јавна личност. Чарота је доктор филолошких наука (1998) и професор (1999). Лауреат Награде Републике Белорусије „За духовни препород“ (2003). Инострани је члан Српске академије наука и уметности (2009)[1]. Члан је Удружења књижевника Белорусије, Удружења књижевника Русије и Удружења књижевника Србије (1985).

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 16. септембра 1952. године у селу Лишчики, Кобринског рејона, Брестке области, у Совјетској Белорусији.

Од 1969. до 1974. студирао је на Катедри за руски језик и књижевност на Филолошком факултету Белоруског државног универзитета. Након завршетка студија три године је радио као наставник у Паљацкишкој средњој школи Вороновског округа, Гродне области. Године 1977. ангажовао га је Белоруски државни универзитет, као предавача - вишег предавача, ванредног професора, а затим, након одбрањене докторске дисертације (студије трајале од 1991. до 1994. године, постао је шеф новоформиране Катедре за славистику (словенске књижевности). Кандидатску дисертацију "Творчество М.А.Шолохова и литературный процесс Югославии (1956-1986)", одбранио је на Институту у Лењинграду 1986). године, а докторску дисертацију - «Беларуская літаратура ХХ стагоддзя і працэсы нацыянальнага самавызначэння» на Белоруском државном универзитету у Минску, 1998. године.[2]

Научни радови и књиге[уреди | уреди извор]

Своја научна интересовања Иван Алексејевич Чарота усмерио је првенствено на књижевности и културе словенских народа. Истражујући њихове генетске, типолошке и конкретне повезаности, постао је водећи југослависта Белорусије, високоауторитетни специјалиста у области компаративне књижевности и културологије, аутор око 600 научних радова, међу којима су књиге: «Беларуская савецкая літаратура за мяжой» (Мінск, 1988 – у сааўтарстве), «Пошук спрадвечнай існасці: Беларуская літаратура ХХ стагоддзя ў працэсах нацыянальнага самавызначэння» (Мінск, 1995), «Сербская Праваслаўная Царква» (Мінск, 1998), «Беларуская мова і Царква» (Мінск, 2000), «Косовская битва продолжается» (Мінск, 2000), «Антологиjа белоруске поезиjе», (Београд: 1993; 2-е выданне – 2012), «Югаславянскія казкі» (Мінск, 1999), «Антологиjа лирике источних Словена” (Београд, 2000), «Насустрач Духу. Анталогія беларускай хрысціянскай паэзіі» (Мінск, 2001), «Насустрач Духу. Анталогія беларускай хрысціянскай прозы» (Мінск, 2002), «Слово и Дух. Антология русской духовной поезии ХХ –ХХ вв.» (Минск, 2003, 2005, 2010), “Ні на небе, ні на зямлі.Казкі славянскіх народаў” (2013), «Српска књижевност. Антологија текстова. Књ.І -V» (Мінск, 2002-2007 – на сербскай мове), “Тэорыя і практыка мастацкага перакладу” (Мінск, 2012), «Испод крила роде. Антологиjа савремене белоруске поезиjе» (Подгорица, 2014), “Беларусы пра Сербію-Югаславію” (Мінск, 2015, «Белорусија и Србија: Трагом узајамног упознавања и деловања»(Шабац, 2016)[3], «У сусрет Духу - Антологија белоруске хришћанске поезије», Београд, 2019[4], «Златна птица - Белоруске народне бајке», Београд, 2020[5], «Наслеђе» - збирка песама Јанка Купале, Београд, 2020[6], у последње три наведене књиге професор И.Чарота је у својству приређивача и писца предговора или поговора.

Научно-методолошка сфера[уреди | уреди извор]

Професор Иван Чарота је члан 11 редакција периодичних издања (6 страних), научни саветник Белоруске Енциклопедије; Секретар библијске комисије Белоруског Егзархата Руске православне цркве и извршни уредник часописа "Православље" (Праваслаўе).

У научно-методолошкој сфери, професор је саставио следеће приручнике: «Советская литература в связях и взаимодействиях: Начала сравнительного и системного анализа» (Мінск, 1989), «Мастацкі пераклад на беларускую мову : Асновы тэорыі і практычныя рэкамендацыі» (Мінск, 1997), «Югаславянскія літаратуры і культуры» (Мінск, 1999 – у сааўтарстве), Праграма «Гісторыя славянскіх літаратур» (2000), «Гісторыя сербскай літаратуры. Практыкум» (2007).[7]

Преводилачки рад[уреди | уреди извор]

Члан Удружења књижевника СССРа (односно, Удружења књижевника Белорусије), као и Русије и Србије; активно се јавља у штампи као књижевни критичар, критичар, есејиста, публициста. Више од двадесет и пет година, налази се на челу бироа за уметничко превођење и књижевне везе Удружења књижевника Белорусије, а бави се превођењем са српског, хрватског, словеначког, македонског, пољског и других језика на белоруски и руски језик, као и са белоруског и руског на српски језик. Његова постигнућа су: више од 1200 штампаних превода, укључујући и више од 70 књижних издања, међу којима су и радови познатих писаца, као што су: Патријарх српски Павле, Николај Велимировић, Јустин Поповић, Марко Марковић, Тадеј Штрбуловић, Иво Андрић, Бранислав Нушић, Раде Драинац, Добрица Ћосић, Невена Витошевић Ћеклић, Зоран Гавриловић Мира Радојевић и Љубодраг Димић, Момир Лазић, Драган Лакићевић, Драгослав Михаиловић, Гроздана Олујић, Горан Петровић, Љиљана Хабјановић-Ђуровић, Бенo Зупанчич, Прежихов Воранц, Јосип Јурчич, Драго Јанчар, и други. Оснивач, састављач и преводилац серије «Сербскае багаслоўе ХХ стагоддзя», у оквиру које је већ изашло више од четрдесет књига. Зборник српских народних бајки, коју је проф. Чарота превео на белоруски језик: ”Мовы ўсяго жывога: Сербскія народныя казкі” (Мінск: Мастацкая літаратурa, 2007.), проглашена је за најлепшу књигу у Белорусији у области превода 2008. годину и награђена Националном наградом.[8]

Један је од оснивача "Одбора за подршку Срба и Црногораца" и јавне организације "Белорусија - Сестра Србије", вршилац дужности потпредседника друштва "Белорусија - Југославија", председник друштва "Белорусија - Србија и Црна Гора."

Награде[уреди | уреди извор]

  • Награда Републике Белорусије "За духовни препород" (2003)
  • Међународна награда имена К. Острошког (Пољска, 1999)
  • Међународна награда имена Фјодора Достојевског (Србија, 2007) (уручена 2012. године)
  • Награда Удружења књижевника Србије (2000)
  • Награда часописа "Збиља / Reality" (СРЈ, Београд, (2000, 2006);
  • Међународна Православна књижевна награда "Богородица Тројеручица" (српска фондација Иванке Милошевић - (Чикаго, САД, 2011)
  • Међународна књижевна награда имена Рада Драинца (Србија, 2014)
  • Међународна награда Фондације Карић (Србија, 2014)
  • Орден Преподобног Сергеја Радоњешког 3. степена (Руска православна црква, 2002)
  • Комеморативна медаља Удружења словачких писаца (2003)
  • Орден Светог Саве 3. степена (СПЦ, 2004)
  • Златни знак Културно-просветне заједнице Србије (2008)
  • Орден светитеља Кирила Туровског 2. степена (Белоруска православна црква, 2012)
  • Сребрна медаља "За заслуге" (Србија, 2014)
  • Медаља Александра Пушкина (Руска Федерација, 2015).[9]
  • Награда Републике Белорусије "За духовни препород" (2019)[10]


Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Чланови”. Српска Академија Наука и Уметности. Приступљено 6. 3. 2019. 
  2. ^ „Іван Чарота атрымаў ордэн свяціцеля Кірыла Тураўскага”. СППС - сайт прихода Свято-Петро-Павловского собора г. Минска. Приступљено 6. 3. 2019. 
  3. ^ „БЕЛОРУСИЈА И СРБИЈА”. Царса. Центар академске речи. Архивирано из оригинала на датум 25. 05. 2019. Приступљено 6. 3. 2019. 
  4. ^ Чарота, Иван. „У СУСРЕТ ДУХУ - Антологија белоруске духовне поезије”. Жрнов. Приступљено 31. 1. 2021. 
  5. ^ Чарота, Иван. „О бајкама уопште, а посебно о белоруским”. Књижевни часопис. Удружење поетских стваралаца. Приступљено 31. 1. 2021. 
  6. ^ „НОВЕ КЊИГЕ: Збирка песама „Наслеђе“ Јанка Купале на српском језику”. Наука и култура. Приступљено 31. 1. 2021. 
  7. ^ Чарота, Іван. „ШЛЯХІ СТАНАЎЛЕННЯ” (PDF). ЕЛИБ БСУ. Приступљено 6. 3. 2019. 
  8. ^ Ждановіч, Іван. „Служэнне словам і справай”. СБ. Приступљено 6. 3. 2019. 
  9. ^ „Указ Президента РФ” (PDF). Static Kremlin. Приступљено 6. 3. 2019. 
  10. ^ Шчарбачэвіч, Ніна. „Перакладчыкі Бібліі на родную мову ўшанаваны высокай узнагародай”. Созвучие. Приступљено 6. 3. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Чарота, Иван (2017). Белоруско-српски односи као научни проблем : [приступна беседа одржана у САНУ, 26. октобра 2015. године]. Београд: САНУ. стр. 55—68. 
  • Гардзіцкі А.К. Чарота Іван Аляксеевіч // Беларускія пісьменнік:Даведнік. Мінск,1994.С.584.
  • Гарэлік Л.М, Махнач Т.М. Чарота Іван //Беларускія пісьменнікі: Біябібліяграфічны слоўнік. Т. 6. Мінск, 1995. С. 275 – 277.
  • Ляшук В.Я., Снітко Г.Н. Літаратура Берасцейшчыны. Брэст, 1999. С.326, 368.
  • Трус М. В. Чарота Іван Аляксеевіч // Беларуская Энцыклапедыя. У 18 т. Т. 17. Мінск, 2003. С.245.
  • Б.п. Чарота Иван Алексеевич // Регионы Белоруссии. Энциклопедия. Т.1. Кн. 2. Минск, 2009. С. 453.
  • Б.п. // Філалагічны факультэт. Да 70-годдзя заснавання. Мінск : БДУ, 2009. С. 133-136.
  • Сибиновић М. Чарота Иван // Енциклопедија српског народа. – Београд, 2008. С.1249.
  • Навойчык П. Чарота Іван Аляксеевіч // Гісторыя славянскіх літаратур і праблемы іх параўнальнага вывучэння: тэорыя і практыка. – Мінск, 2015.С. 141-142.
  • Штэйнер І. З любоўю да славянскага пісьменства // Полымя.2017, №9. С. 39-42.