Блаженство

Блаженство или еудаимониа (грч. εὔδαιμονία, од εὔ - добро + δαιμον - дух; лат. beatitudo) је средишњи циљ свих система античке етике. Оно је потпуна и самодовољна врлина, која надилази све друге циљеве којима се тежи ради постизања неког добра. Етика заснована на концепту еудаимоније назива се еудаимонизам. Према томе у чему види срећу као највише добро вредно тежње (да би се на најбољи начин морално живело), еудаимонизам може бити хедонизам, перфекционизам, утилитаризам, алтруизам и егоизам, а могућа су и њихова међусобна прожимања.

Еудемонизам је филозофски етички правац или учење по коме је постизање среће (еудаимониа) и блаженства главни мотив, побуда и сврха сваког људског деловања и мерило вредности сваког људског чина. Еудемонизам се појављује искључиво у етичким теоријама античке Грчке. Када говоримо о срећи и блаженству достигнутом захваљујући чулном уживању реч је о тзв. негативном еудемонизму. Насупрот томе, достизање духовне среће можемо категорисати као позитивни еудемонизам.

Античке теорије еудаимонизма

За разлику од хедонизма где је срећа субјективни осећај и производ чулног уживања, антички еудемонист срећу поима на другачији начин. Срећа није субјективно задовољство већ стање које се постиже исправним, моралним поступањем или остварењем истинске природе појединца. За Платона блаженство је трајна контемплација врховног Добра, које надилази чулни свет. За Аристотела блаженство је „најбоља, најплеменитија и најугоднија ствар на свету“, а састоји се у живљењу према разуму и врлини. У Никомаховој етици Аристотел велича контемплативни живот као суштинско остварење еудаимоние. Он наглашава да је еудаимонија стање које не могу поседовати деца. Према Боецију блаженство је: „добро чије поседовање не допушта желети ништа друго"; „збир свих добара“. У средњем веку појам губи филозофско, а све више поприма теолошко значење.

Сократ

Као и други антички филозофи Сократ сматра да сви људи теже срећи и благостању. Врлина је услов и разлог среће. Врине као што су самоконтрола, мудрост, храброст, смерност и праведност имају круцијалан значај за вођење праведнога и срећнога живота. Врлина гарантује животну срећу. Тако да када Сократ указује Атињанима да воде рачуна о својој души, то значи да треба да брину о својој врлини, а не о богатству и почастима. Када душа тежи савршенству поседује врлину. Морална врлина је највише добро.

Платон

Платон

У својој Републици Платон инсистира да је врлина стање душе и да само особе које живе у хармонији са врлином могу да досегну блаженство и срећу. Душа без врлине је хаотична и у рату са самом собом. Уколико особа задовољи своје примарне жеље недостатак унутрашње хармоније онемогућава јој достизање среће. Врлина је неопходна за срећу, односно њен је саставни део.

Аристотел

У Никомаховој етици Аристотел појам еудемоније повезује са људском активношћу, врлином и разумом. У основи је Аристотелово поимање човека као рационалне животиње где је сврха живљења изједначена са достизањем савршенства ума. Досезање среће је немогуће без разумом артикулисане активности, а врлина је описана као арете тј. својеврсна изузетност. Примарни циљ човека треба да је живот у врлини и у складу са разумом.

Врлина је код Аристотела потребна, али не и суштинска за еудамониу. Аристотел такође не умањује значај спољашњих чинилаца попут лепоте, порекла, породичног живота као саставног дела живота у срећи и блаженству.

Види још

• Античка филозофија
• Етика
• Срећа

Литература

• Ackrill, J. L.. Aristotle the Philosopher. Oxford: Oxford University Press. Ackrill, J. L. (1981). Aristotle the Philosopher. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-289118-1. 
• Anscombe, G. E. M. (1958) Modern Moral Philosophy. Philosophy 33; repr. in G.E.M. Anscombe (1981), vol. 3, 26–42.
• Aristotle. The Nichomachean Ethics, translated by Martin Oswald (1962). New York: The Bobs-Merrill Company.
• Aristotle. The Complete Works of Aristotle, vol. 1 and 2, rev. ed. Jonathan Barnes, ed. Princeton: Princeton University Press,. Bollingen Foundation, 1995. Complete Works of Aristotle: The Revised Oxford Translation. Bollingen Foundation. јануар 1995 [1984]. ASIN B000J0HP5E. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Broadie, Sarah W (30 September 1993). Ethics with Aristotle. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-508560-0. 
• Cicero. De Finibus Bonorum et Malorum: "On Ends", H. Rackham, trans. Loeb Classical Library (Cambridge: Harvard University Press, 1914). Latin text with old-fashioned and not always philosophically precise English translation.
• Epicurus. "Letter to Menoeceus, Principal Doctrines, and Vatican Sayings," 28–40 in B. Inwood and L. Gerson, Hellenistic Philosophy: Introductory Readings, Second Edition Indianapolis: Hackett Publishing Co. Inwood, Brad (1998). Hellenistic Philosophy: Introductory Readings. Hackett Publishing Company. ISBN 978-0-87220-378-5. 
• Irwin, T. H. (1995) Plato's Ethics, Oxford: Oxford University Press.
• Janello, Martin. Philosophy of Happiness, Palioxis Publishing, 1000 pages. Janello, Martin (2013). Philosophy of Happiness. Palioxis. ISBN 978-0-9910649-0-8. 
• Long, A. A., and D.N. Sedley, The Hellenistic Philosophers, vol 1 and 2 (Cambridge: Cambridge University Press, 1987)
• Norton, David L. (1976) Personal Destinies. Princeton University Press. .
• Plato. Plato's Complete Works, John M. Cooper, ed. Translated by D. S. Hutchinson. Indianapolis: Hackett Publishing Co. Plato (1997). Complete Works. Hackett. ISBN 978-0-87220-349-5. 
• Urmson, J. O. (1988) Aristotle's Ethics. Oxford: Blackwell.
• Vlastos, G.. Socrates: Ironist and Moral Philosopher. Ithaca, NY: Cornell University Press. Vlastos, Gregory (1991). Socrates, Ironist and Moral Philosopher. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-9787-2. 
• McMahon, Darrin M., Happiness: A History. Atlantic Monthly Press. , November 28. McMahon, Darrin M. (2005). Happiness: A History. Atlantic Monthly Press. ISBN 978-0-87113-886-6. 
• McMahon, Darrin M., The History of Happiness: 400 B.C. – A.D. 1780, Daedalus journal, Spring 2004.