Владимир Стоjчев

Владимир Стојчев
Владимир Стојчев
	бугарски генерал и ратни херој
Лични подаци
Датум рођења	7. април 1892.
Место рођења	Сарајево, Османско царство
Датум смрти	27. април 1990. (98 год.)
Место смрти	Софија, Бугарска
Образовање	Терезијанска војна академија
Војна каријера
Служба	1912.-1945.
Војска	бугарска
Род	коњица
Чин	генерал-пуковник
Јединица	Прва бугарска армија
Учешће у ратовима	Београдска операција и Бечка офанзива
Каснији рад	Међународни олимпијски комитет
Одликовања	пуно [1]

Владимир Димитров Стојчев (Сарајево, 7. април 1892 — Софија, 27. април 1990) je био бугарски официр (генерал-пуковник). Водио је бугарске армије током ослобађања Београда и Беча крајем Другог светског рата.

Једини страни (несовјетски) командант и генерал у команди војске учествовао је у најзначајнијој војној паради у историји — Паради победе. ^[1] На Стаљинов лични позив. Као командант Прве бугарске армије. ^[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Владимир Стојчев је бугарски војни, политички и спортски представник, војни генерал. Познат по свом ексцентричном понашању.

Иако се родио и одрастао у Сарајеву и Бечу у породици која није бугарска, вратио се у очеву домовину и учествовао у свим ратовима за национално уједињење Бугарске у периоду 1912-1918.

Омиљен војницима и војсци, уклонио га је цар Борис III због опасности да га монарх свргне.

Након уласка Црвене армије у Бугарску, одмах је унапређен у генерала и поверен му је у најпознатију бугарску армију. Са њом и са Црвеном армијом учествовала је у освајању Београда, након чега је, по прелиминарном политичком споразуму, власт уступљена jугословенски партизана.

Из историјских, политичких и војних разлога, он је омиљен као страни командант за освајање Беча, културне престонице Трећег рајха. Совјетско војно и политичко руководство сећало се речи са смртне постеље Николајe Први да су највећи будале у историји Јан Собјески и он - први који је Беч спасио Османлије, а он - од Мађара.

Након Другог светског рата[уреди | уреди извор]

Након рата извучен је из залиха због опасности од војног удара.

Све до смрти и све до Револуције 1989. он је увек био на челу Бугарског олимпијског комитета и бугарског члана Међународног олимпијског комитета. Истакнута личност олимпијског покрета.

Као просветљена особа и бугарски политичар, за разлику од свих осталих бугарских генерала, увек је схватао фразу у Суворову обраћању да их победници не суде. Лични позив на војну параду Генералисимуса Стаљина је индикативан.

Породица[уреди | уреди извор]

Његова мајка Елена Петровић је ћерка градоначелника Сарајева када се Владимир родио. Отац му је умро кад је имао 10 година. Будући генерал увек је имао и проглашавао као Бугарин.

Домаћи победник чак и у коњичком спорту, научио је лекције историје од малих ногу. Изабран као један од 10 најугледнијих генерала у војној историји Бугарске, он је несумњиво најуспешнији међу њима. ^[3]