Добрашин Јелић
Добрашин Јелић | |
---|---|
Датум рођења | 28. август 1946. |
Место рођења | Слатина, ФНРЈ |
Датум смрти | 29. март 2021.74 год.) ( |
Место смрти | Београд, Србија |
Добрашин Јелић (Слатина, 28. август 1946 — Београд, 29. март 2021[1]) био је српски књижевник. Писао је прозу, поезију и књижевну и ликовну критику. Основну школу завршио је у Андријевици, гимназију у Иванграду (Беране), а Правни факултет у Новом Саду. Живео је у Београду.
Био је члан Удружења књижевника Црне Горе, Удружења књижевника Србије и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” којем је поклонио део своје библитеке и више десетина потписаних књига.[2]
Библиографија
[уреди | уреди извор]- Грешка – кратке приче, Књижевне новине, Београд, 1986;
- Стријељање краља – анегдоте, Универзитетска ријеч, Никшић, 1987;
- Ништа се не познаје – кратке приче, Слобода, Београд, 1990;
- Тачно тако – анегдоте, Књижевни клуб Владимир Мијушковић, Никшић, 1990;
- Жива истина – анегдоте, INTER YU-Press, Београд, 1991;
- Гробље у Оскудници – кратке приче, Стручна књига, Београд, 1991;
- Небо и земља – анегдоте – избор, Прима/Запис, Београд, 1993;
- Истините приче – кратке приче, Унирекс, Београд, 1993;
- Вичи полако – записи за дјецу, Рад, Београд, 1995;
- Отело се – анегдоте, НИП Премовић, Београд, 1997;
- Крупне ситнице – књижевна критика, Ступови, Андријевица, 1997;
- Чудовеније – приповијетке, Ступови, Андријевица, 1997;
- Срећа – роман, Универзитетска ријеч, Београд, 2001;
- Опстајање – књижевна критика, И. К. Комови, Андријевица, 2001;
- Бескрајна поља чичка – роман, Драслар партнер, Београд, 2002;
- Трајне везе – над пјесничким опусом Василије Томичић Тимотијевић, И. К. Комови, Андријевица, 2002;
- Ријеч по реч – разговори, Алтера, Београд, 2002;
- Бог у Слатини – анегдоте, И. К. Комови, Андријевица, 2004;
- Кад се размине Слатина – путописи, И. К. Комови, Андријевица, 2004;
- Горња половина – избор анегдота о писцима, издање аутора, Београд, 2004;
- Искулучена душа – роман, И. К. Комови, Андријевица, 2005;
- Цвјетови чемеришта – књижевна критика, И. К. Комови, Андријевица, 2005;
- Јован Зоњић сликар – монографија, издање аутора, Београд. (2007) ISBN 978-86-905511-1-8.;
- Добро на мјери – афоризми, епиграми и филозофеме, издање аутора, Београд, 2008;
- Пејзажи Емилије Николић – ликовни есеј, Клуб Црнотраваца и Централни дом Војске Србије, Београд, 2009;
- О књигама и сликама – књижевна и ликовна критика, издање аутора, Београд, 2009;
- Легат – поезија, издање аутора, Београд, 2010;
- Трава, скакавци и ми – анегдоте, издање аутора, Београд. (2010) ISBN 978-86-905511-5-6.;
- Ништа све – пјесме, издање аутора, Београд. (2011) ISBN 978-86-905511-6-3.;
- Радоња Вешовић, пјесник и есејист, издање аутора, Београд. (2011) ISBN 978-86-905511-7-0.;
- Скице за портрете – пјесме, издање аутора, Београд. (2011) ISBN 978-86-905511-9-4.;
- Упорност љубави – пјесме, издање аутора, Београд. (2011) ISBN 978-86-905511-8-7.;
- Бесмртне приче – приче, Књижевна заједница Југославије, Београд. 2012. ISBN 978-86-7864-109-1.
- Моје мисли - сентенце, Партенон, Београд. 2013. ISBN 978-86-7157-617-8.
- Страдање Верка Драговића, роман, Просвета, Београд. 2013. ISBN 978-86-07-02026-3.
- Служба и дружба, беседе, Партенон, Београд. 2013. ISBN 978-86-7157-640-6.
- О Његошу још нешто, есеји, Партенон, Београд. 2013. ISBN 978-86-7157-648-2.
- Тек треба неко да се уздигне, сусрети с Михаилом Лалићем, Партенон,Београд. 2014. ISBN 978-86-7157-672-7.
- Вјечити свијет, поезија, Партенон, Београд (2015) ISBN 978-86-7157-682-6;
- Кроз тунел, роман, Партенон, Београд. 2015. ISBN 978-86-7157-693-2.
- Издиг на Рудо брдо – пјесме, Партенон, Београд. 2015. ISBN 978-86-7151-711-3 неважећи ISBN.
- Тако сам мислио – књижевна критика, Београд. 2016. ISBN 978-86-7157-745-8.
- Чињенично стање – пјесме, Партенон, Београд. 2016. ISBN 978-86-7157-746-5.
- Чудовеније- приповијетке (треће издање), Партенон, Београд,2017. ISBN 978-86-7157-756-4.
- Вјечност постојања – пјесме, Друштво ђака Беранске гимназије у Београду, Београд. 2018. ISBN 978-86-900389-0-9.
- Вјечна прозрачност – есеји о Његошу, Партенон, Београд. 2016. ISBN 978-86-7157-758-8.
- Код психијатрице – приповетке и приче, Партенон, Београд. 2018. ISBN 978-86-7157-807-3.
- Пут којим се стално иде (Сам собом о смрти). – есеји, Партенон, Београд. 2019. ISBN 978-86-7157-838-7.
- Сам собом о умјетности – есеји, Партенон, Београд. 2019. ISBN 978-86-7157-839-4.
- Доброслови – афоризми и епиграми, Књижевна заједница Југославије, Београд. 2019. ISBN 978-86-7864-161-9.
- Нова Служба и дружба – говори, Издање аутора, Београд. 2020. ISBN 978-86-7157-901996-0-0 неважећи ISBN.
- Разговори. – Партенон, Београд. 2020. ISBN 978-86-7157-862-2.
- Није без неке – афоризми, Партенон, Београд. 2020. ISBN 978-86-7157-861-5.
Награде
[уреди | уреди извор]Добитник је Награде „17. јул“ општине Андријевица, за књижевни опус, за 1997. годину, Награде „Михаило Лалић“, И. К. „Комови“, из Андријевице, за роман Бескрајна поља чичка, за 2003. годину и освојио Прву награду за необјављену хаику пјесму, на анонимном Међународном конкурсу Хаику фестивала „Оџаци 2019“, који је расписала Народна библиотека „Бранко Радичевић“, из Оџака..
Преводи
[уреди | уреди извор]Превођен је на енглески, италијански, јерменски, бугарски, македонски, словеначки, и албански језик.
Извори
[уреди | уреди извор]- Милисав Савић, Ко је ко – писци из Југославије, „Јеж“ (Београд), 1994. године;
- Никола Рацковић, Лексикон црногорске културе, ДОБ, (Подгорица), 2009. године;
- Војислав Бубања, Разговори с Добрашином, Београд, 2005. године;
- Војислав Бубања, Књига о Добрашину, (са библиографијом овог аутора) Београд, 2010. године;
- Војислав Бубања, Критике о Добрашину, (изабране књижевне критике) Београд, 2010. године;
- Ђоко Стојичић, Из богате ризнице народне виспрености - поговор књизи Чудовеније (друго издање) Добрашина Јелића, Ступови, Андријевица 1997. године, pp. 144–147;
- Гојко Антић, Сингеровска емотивна пригушеност, поговор књизи Истините приче, Унирекс, Никшић, 1993. године, pp. 97–102;
- Др Владислав Пантић, Машта сама собом, приказ књиге Вичи полако, Просветни преглед, Београд, 21. фебруар 1996;
- Богдан Шеклер, Мали есеј: Анегдота или врхунска луцидност, Дневник, Нови Сад, 9. април 1997;
- Димитрије Л. Машановић, Лавиринти душе и истине; Структуре и модели модерне приче, поетски укрштаји, у Одгонетање тајне стварања, Змај, Нови Сад, 2001. pp. 137–157;
- Јово Кнежевић, Песник на два краја дуге (приказ књиге поезије Легат), Књижевне новине, Београд, бр. 1178, јун 2010. pp. 17;
- Љубиша Рајковић Кожељац, Поезија као кћи божја најмилија (приказ књиге Легат Добрашина Јелића), Савременик плус, Београд, бр. 187-188/2010. pp. 112–116:
- Славица Спасић, Та бескрајна туга (приказ књиге Бескрајна поља чичка Добрашина Јелића) Савременик, Београд, бр. 109/2003 - 110/2004.
- Радиша Благојевић, (Критика о поезији Добрашина Јелића), Београд. 2019. ISBN 978-86-7157-849-3.
- Видак М. Масловарић, Критика о прози Добрашина Јелића. 2019. ISBN 978-86-7157-856-1.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Preminuo književnik Dobrašin Jelić”. Vijesti. Приступљено 29. 3. 2021.
- ^ Архивска документација Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат". 2020. Званични сајт: https://adligat.rs/.