Бугарски језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
бугарски језик
български език
Изговор [ˈbɤ̞ɫɡɐrski ɛˈzik]
Говори се у Бугарска, Турска, Србија, Грчка, Украјина, Молдавија, Румунија и у дијаспори
Регион Балкан
Број говорника
6.8 милиона (2011)[1] (недостаје датум)
ћирилица (бугарска ћирилица)
Званични статус
Службени језик у
 Бугарска
 Европска унија
 Грчка (Света гора)
Признати мањински језик у
Регулише

Институт за бугарски језик на Бугарској академији наука

(буг. Институт за български език към Българската академия на науките (БАН))
Језички кодови
ISO 639-1 bg
ISO 639-2 bul
ISO 639-3 bul

Бугарски језик (буг. български език) један је од јужнословенских језика који је службени језик у Бугарској. Број људи којима је бугарски језик матерњи се процењује на око 6.8 милиона.[2], чији је највећи део настањен на територији Бугарске, а постоје и мање групе у Грчкој, Румунији, Турској, Украјини и Србији. Бугарски језик је најсличнији македонском језику[3][4][5][6][7][8], док се у Бугарској сматра да је македонски језик друга варијанта бугарског језика[9][10][11][12][13]

Новобугарски књижевни језик[уреди]

Bulgarian cursive alphabet.png

Новобугарски књижевни језик створен је на основу североисточног дијалекта, којему по рођењу припадају главни представници бугарске књижевности 19 века (Љубен Каравелов, Христо Ботев, Иван Вазов, Петко Славејков), али на обликовање савременог књижевног језика у знатној су мери утицали и западни говори (Кузман Шапкарев, Рајко Жинзифов, Димитар Миладинов. Поткрај 19. века појављује се и бугарска славистика (Љубомир Милетић, Бењо Цонев, Александар Теодоров-Балан). Правопис, који се развијао на основу црквенословенске традиције, био је више пута реформисан. Последња реформа од 1945. уклонила је из писма јерове и јонс (ѫ [ɔ̃]), а некадашњи старословенски јат (ѣ) разлучила према изговору на Источне бугарске говоре (јакавица) и Западне бугарске говоре (екавица) (видети појам Јатова граница).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. www.ethnologue.com
  2. Lewis, M. Paul, ур. (1986—2009). „Бугарски”. Ethnologue: Languages of the World, Sixteenth edition. SIL International. 
  3. Mazon, Andre. Contes Slaves de la Macédoine Sud-Occidentale: Étude linguistique; textes et traduction; Notes de Folklore, Paris (1923). стр. 4.
  4. Селищев, Афанасий. Избранные труды, Москва 1968.
  5. Die Slaven in Griechenland von Max Vasmer. Verlag der Akademie der Wissenschaften, Berlin 1941. Kap. VI: Allgemeines und sprachliche Stellung der Slaven Griechenlands.
  6. K. Sandfeld, Balkanfilologien (København, 1926, MCMXXVI).
  7. Konstantin Josef Jireček, Die Balkanvölker und ihre kulturellen und politischen Bestrebungen, Urania, II, Jg. 13, 27. März (1909). стр. 195.
  8. Stefan Verković, Описание быта македонских болгар; Топографическо-этнографический очерк Македонии (Петербург, 1889).
  9. Граматика на съвременния български книжовен език. Том 1. Издателство на Българската академия на науките. София, 1993, pp. 14.
  10. Институт, за български език (1978). Единството на българския език в миналото и днес, pp. 4 - долу. БАН. 
  11. Стойков, Стойко (2002) [1962]. Българска диалектология (на језику: бугарском). София: Акад. изд. „Проф. Марин Дринов“. OCLC 53429452. ISBN 954-430-846-6. 
  12. Institute of Bulgarian Language (1978). Единството на българския език в миналото и днес (на језику: бугарском). Sofia: Bulgarian Academy of Sciences. стр. 4. OCLC 6430481. 
  13. Шклифов, Благой. Речник на костурския говор, Българска диалектология, София 1977, с. кн. VІІІ. стр. 201-205.

Литература[уреди]

  • Институт, за български език (1978). Единството на българския език в миналото и днес, pp. 4 - долу. БАН. 
  • Стойков, Стойко (2002) [1962]. Българска диалектология (на језику: бугарском). София: Акад. изд. „Проф. Марин Дринов“. OCLC 53429452. ISBN 954-430-846-6. 
  • Institute of Bulgarian Language (1978). Единството на българския език в миналото и днес (на језику: бугарском). Sofia: Bulgarian Academy of Sciences. стр. 4. OCLC 6430481. 

Спољашње везе[уреди]