Душан Црногорчевић
Душан Црногорчевић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1948 |
| Место рођења | Земун |
Душан Црногорчевић (Земун, 1948), српски је правник и дугогодишњи дипломата. На Правном факултету у Београду је дипломирао (1971), магистрирао (1976) и докторирао (1980)[1]. Магистарску тезу одбранио је и на Правном факултету Колумбија у Њујорку (1974)[2].
Радна каријера
[уреди | уреди извор]Каријеру је започео 1972. у Институту за упоредно право у статусу асистента.[3] За време рада у Институту објавио је више ауторских и коауторских научних радова у стручним часописима и издањима Института. У Савезни секретаријат за иностране послове (ССИП) прелази у новембру 1978, и то у Службу за међународно-правне послове у звању 2. секретара. После две године одлази на службу у Амбасаду СФРЈ у Сирији као 2. секретар. Пошто се вратио из Дамаска јула 1985. распоређен је у СИД (Служба за истраживање и документацију), где ради прво као 1. секретар, а потом и саветник (шеф Одсека за запад у 1. Оперативној управи). Након 3 године премештен је у амбасаду Југославије у Стокхолму где остаје до јуна 1992. у статусу саветника односно 1. саветника[4].
За време одржавања КЕБС-а у Хелсинкију (фебруар - јул 1992) премештен је у главни град Финске као привремени отправник послова и члан југословенске делегације на КЕБС-у. По повратку у Београд 1994. распоређен је у Дирекцију за западну Европу, прво као саветник, а потом и као директор све до премештаја за амбасадора СРЈ у Републици Финској (1997-2001). По повратку у Београд обавља дужност заменика шефа Сектора за билатералне односе, а у јулу 2002. именован је за помоћника министра спољних послова Горана Свилановића, а потом Вука Драшковића за билатералне послове. Од марта 2005. до априла 2009. био је амбасадор СЦГ односно Србије у Румунији. После четири године рада у Букурешту постављен је за директора Дирекције за Америке у МСП[5].
Након две године именован је за амбасадора Србије у Шведској где остаје све до септембра 2015. године. У истом периоду је обављао дужност амбасадора Србије у Летонији (на нерезиденцијалној основи). У новембру 2015. премештен је за амбасадора у Берлин[2]. Крајем августа 2019. враћа се у Србију, те 16. октобра после више од 40 година у југословенској и српској дипломатији одлази у пензију.
Додатне активности
[уреди | уреди извор]У периоду од 2002. до 2005. обављао је дужност шефа преговарачког тима СЦГ за гранична питања са Хрватском, БиХ и Македонијом[6]. Више година је предавао на дипломатској академији МСП. За време рада у Букурешту организовао је највећу изложбу Народног музеја у иностранству (српско сликарство 1850-1950)[7]. Добитник је и награде "Дипломата године 2007" коју додељује политички часопис из Букурешта "Балкан и Европа". Ожењен супругом Љиљаном, са којом има синове Николу и Ивана.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Црногорчевић, Душан (1980). Монополски споразуми и њихово сузбијање:(правни аспекти). Београд: Правни Факултет, Универзитет у Београду.
- ^ а б Tanjug (2015-08-03). „Dušan Crnogorčević ambasador Srbije u Nemačkoj”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2024-05-28.
- ^ Crnogorčević, Dušan; Jovanović, Vladimir (1978). Nelojalna privredna reklama u teoriji i praksi federalne trgovačke komisije (SAD). Institut za uporedno pravo. стр. 133.
- ^ „Embassy of the Republic of Serbia in the Kingdom of Sweden”. stockholm.mfa.gov.rs. Приступљено 2024-05-28.
- ^ „РТС :: Друштво :: Преглед штампе (13.11.2008.)”. www.rts.rs. Приступљено 2024-05-28.
- ^ „RTS :: Politika :: Dušan Crnogorčević novi ambasador u Nemačkoj”. rts.rs. Приступљено 2024-05-28.
- ^ Васић, Ненад (2019). Културно и историјско наслеђе Србије у свету. Београд: Институт за међународну политику и привреду. стр. 20. ISBN 978-86-7067-264-2.