Вук Драшковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вук Драшковић

{{{опис_слике}}}

Биографија
Датум рођења 29. новембар 1946. (1946-11-29) (67 год.) .
Место рођења Међа (Житиште),
АП Војводина,
НР Србија,
ФНР Југославија
Народност Србин
Вероисповест православац
Политичка партија Српски покрет обнове
Раније:
Савез комуниста Југославије
Српска народна обнова
Српска народна одбрана
Супружник Даница Драшковић
Професија Књижевник
Мандат(и)
Министар спољних послова Србије и Црне Горе
3. март 20045. јун 2006.
Председник Светозар Маровић
Председник Владе Светозар Маровић
Претходник Горан Свилановић
Наследник -
Министар спољних послова Републике Србије
5. јун 200615. мај 2007.
Председник Борис Тадић
Председник Владе Војислав Коштуница
Претходник -
Наследник Вук Јеремић
Потпредседник Савезне владе Савезне Републике Југославије за спољне послове
18. јануар 199928. април 1999.
Председник Слободан Милошевић
Председник Владе Момир Булатовић

Вук Драшковић (Међа, 29. новембар 1946. године), српски књижевник, политичар и председник Српског покрета обнове. Драшковић је био потпредседник владе СРЈ и министар иностраних послова Државне заједнице Србија и Црна Гора и Републике Србије.

Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 1968. Од 1963. до 1980. је радио као новинар за југословенску новинску агенцију Танјуг. Такође је био члан Савеза комуниста Југославије и шеф кабинета југословенског председника Мике Шпиљка. После увођења вишестраначја, основао је монархистичку странку СПО.

Такође је написао више романа.

Биографија[уреди]

Рођен је у војвођанском селу Међа у породици колониста из Херцеговине. Основну школу завршио је у Фојници, гимназију у Гацку, а дипломирао на Правном факултету у Београду 1968. Ожењен је Даницом Драшковић. Говори енглески и руски језик.

Новинарство[уреди]

У периоду 1969—1980. био је новинар у националној агенцији Танјуг. Скоро три године радио је и као дописник из афричких земаља. У том периоду објављује и своје прве књижевне приче, као и есеј Ја, малограђанин.

Књижевност[уреди]

Новинарство је напустио 1980. и посветио се књижевности. Његови романи били су југословенски и балкански бестселери. Неки од њих преведени су на енглески, француски, руски, грчки, румунски, чешки и још многе језике.

  • Судија (1982)
  • Нож (1982), који је екранизован 1999.
  • Молитва
  • Молитва 2
  • Руски конзул
  • Ноћ ђенерала (1994)
  • Одговори
  • Којекуде Србијо
  • Доктор Арон (2009)[1]
  • Via Romana (2012)[2]

Године 2001. објавио је књигу говора, интервјуа и писама под називом „Подсећања“.

На седму годишњицу демократских промена у Србији (5. октобар 2007), Вук Драшковић је објавио аутобиографску књигу „Мета“ која садржи нека ауторова сведочанства о догађајима у периоду 1990-2000.

Политички ангажман[уреди]

1989. године, заједно са Мирком Јовићем је основао политичку странку Српску народну обнову, али због супротстављених ставова та се странка цепа.[3] 14. марта 1990. отцепљено крило Српске народне одбране чији је Драшковић био председник уједињује се са Српским слободарским покретом Војислава Шешеља.[3] Са Војиславом Шешељем је у кумовском односу.

По распаду Српске народне одбране, Драшковић је 1990. основао странку Српски покрет обнове, која је била у опозицији режиму Слободана Милошевића.[3] У том периоду, два пута је хапшен. Први пут после деветомартовских демонстрација 1991. године, када је провео три дана у затвору.[3] Други пут је ухапшен са супругом Даницом, јуна 1993. године, када су осуђени на два месеца затвора и када су преживели најсуровију полицијску тортуру. Обоје су ослобођени захваљујући притиску водећих државника и органа међународне заједнице. Између осталих, за слободу Вука Драшковића и његове супруге најодлучније су се заложили амерички председник Бил Клинтон, руски председник Борис Јељцин, француски председник Франсоа Митеран и његова супруга Данијела, грчки премијер Константин Мицотакис, британски премијер Џон Мејџор и други.[4]

У периоду 1996—1997, заједно са Зораном Ђинђићем и Весном Пешић, предводио је коалицију Заједно која је у другом кругу локалних избора освојила апсолутну победу. Међутим, Милошевићев режим то није признао па су настали тромесечни протести по целој Србији. Најзад је, фебруара 1997, Милошевић признао победу опозицији.

Јануара 1999. године Српски покрет обнове је, као парламентарна странка, био позван да уђе у коалицију са Социјалистичком партијом Србије. Милошевићев режим је рачунао на Драшковићеве везе са западним политичарима, у ситуацији великих тензија између Србије, са једне стране, и САД и НАТО, са друге. Драшковић прихвата овај позив и добија место потпредседника савезне Владе, задуженог за међународне односе.

3. октобра 1999. године, на Ибарској магистрали организован је атентат на Драшковића, а у судском процесу утврдиће се да није први, и том приликом погинула су четири његова блиска сарадника. Следећи покушај атентата догодио се 15. јуна 2000. године у Будви, када је сам Драшковић лакше повређен.

2000. и после[уреди]

У међувремену, Драшковић је 10. јануара 2000. године је формирао са опозиционим лидерима нову опозициону коалицију против Милошевића која је названа Демократска опозиција Србије - ДОС. У лето 2000, Драшковић у име странке одлучује иступити из коалиције и СПО самостално наступа на превременим изборима за председника СРЈ, које је Милошевић расписао за 24. септембар те године. Драшковићев кандидат Војислав Михаиловић осваја мали број гласова, а Војислав Коштуница (кандидат ДОС-а) побеђује Милошевића који најпре није хтео да призна пораз. Почињу демонстрације широм Србије, који су завршени 5. октобра када је ДОС најпре насилним упадом у Савезну скупштину, али и координираном сарадњом са незадовољним деловима војске и полиције преузео власт и избегао крвопролиће. Драшковић је подржавао протесте и поздравио смену власти. На ванредним изборима за Скупштину Србије, 23. децембра 2000, Драшковићев СПО није успео да пређе изборни цензус од 5% и постаје ванпарламентарна странка.

Три године касније, децембра 2003. године (на следећим ванредним скупштинским изборима) СПО улази у коалицију са странком Нова Србија Велимира Илића и осваја 22 посланичка места (око 13%). Остало је забележено да по свим истраживањима у време предизборне камапање овој коалицији није предвиђан улазак у парламент. Две недеље пре избора Синод српске православне Цркве се огласио саопштењем да је за монархију. Политички аналитичари су пре и после изборних резултата ово саопштење протумачили као позив Цркве да се гласа за ову коалицију. Нема забележених случајева да је свештенство агитовало за ову каолицију. Драшковић не заузима положај у новој Влади Србије под вођством Војислава Коштунице, већ у априлу 2004. године бива постављен за министра спољних послова Државне Заједнице Србија и Црна Гора.

Након престанка постојања Државне Заједнице 2006. године, Драшковић остаје на истој дужности на нивоу Србије. На тој функцији остаје до избора нове Владе у мају 2007. године.

Пред ванредне парламентарне изборе који су одржани 11. маја 2008. године, Драшковић и његов СПО приступили су каолицији За европску Србију, коју сачињавају још и Демократска странка (Борис Тадић), Г17+ (Млађан Динкић), и Лига социјалдемократа Војводине (Ненад Чанак).

Листа је на овим изборима освојила 38,42% гласова (1.590.200 гласова, 102 мандата) и која је почетком јула 2008. формирала коалициону Владу са коалицијим СПС-ПУПС-ЈС. СПО је добио 4 посланичка мандата и место министра дијаспоре.

Политички ставови[уреди]

  • Заговорник је увођења монархије у Србију
  • Инсистира на кантонизацији Косова, још од 1990.
  • Заговорао је приступање Србије и Црне Горе „Партнерству за мир“ и НАТО-у, као и укључење државе у борбу против глобалног тероризма.
  • За свестране је односе сарадње са САД, Европском унијом, Русијом, Јапаном, Кином, земљама „трећег света“ и балканским суседима.
  • Још 1996. године, Вук Драшковић се изјаснио за испуњавање свих обавеза према Трибуналу у Хагу и на томе стално инсистира.
  • Политички супарници верују да његова супруга Даница има превелики утицај на њега.

Државне функције[уреди]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Vuk Drašković se vratio književnosti (VIDEO) | Mondo, Приступљено 28. 3. 2013.
  2. ^ Predstavljen novi Draškovićev roman, Приступљено 5. 5. 2013.
  3. ^ а б в г Fischer (2007), стр. 459.
  4. ^ Биографија Драшковића на сајту СМИП-а, Приступљено 5. 5. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :