Запорошка Сича
| Запорошка Сича Запорізька Січ | |||
|---|---|---|---|
| Химна Войска Запорожского воїн знаменитий | |||
 Територије које су контролисали украјински козаци у 18. веку (Хетманство је означено плавом бојом, Запорошка војска жутом) | |||
| Географија | |||
| Континент | Европа | ||
| Регија | источна Европа | ||
| Земља | Украјина | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | Украјински | ||
| Религија | Православље | ||
| Политика | |||
| Облик државе | Република | ||
| — Хетман Запорошке војске, отаман | први: Остафий Дашкевич (1455—1535) | ||
| последњи: Петр Калнишевский (1691—1803) | |||
| Законодавна власт | Козачка Рада | ||
| Историја | |||
| Историјско доба | нови век | ||
| — Оснивање | 1492 | ||
| — Укидање | 1775 (ликвидацију од стране руских власти) | ||
| — Статус | војно-политичка организација | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Валута | све валуте света | ||
Запорошка Сича (укр. Запорізька Січ) утврђени центар (тврђава) нерегистрованих козака друге половине 15. и краја 18. века, који се налазио иза брзака Дњепра. Сачувани су подаци о осам Запорожских Сичеја
Запорошка Сича
[уреди | уреди извор]Почев од 15. века формирали су се козаци, православни сељаци који су одбијали да буду ропски и асимилирани са Пољацима католицима. Први потврђени помен украјинских козака датира из 1492. године, када су напали турски брод да би ослободили заробљенике [1]. Запорошки козаци су формирали независну структуру за време Дмитра Вишњевецког, средином 16. века, када је подигао прву Сеч на острву Хортиција (у центру савременог града Запорожја) да би заштитио украјинске земље од сталних напади Татара и Турака [2] [3]. Током постојања украјинских козака, њени центри су у различито време били 8 тврђава (Сиче): 1. Хортитска (1556—1557), 2. Томакивска (70—80-те године 16. века), 3. Базавлутска (1593—1593) .). 1638) 4. Микитинска (1639—1652), 5. Чортомлитска (1652—1709), 6. Камјанска (1709—1711 и 1730-1734), 7. Олечковска (1711—1728), 8. Нова 1734-1775) [4].
Након што је 1647. године пољски племић Данило Чаплински напао фарму Богдана Хмељницког у граду Суботиву, при чему је мучио малолетног сина Бохдановог и заробио његову жену, Хмјелницки је отишао у Сич (то је тада већ била четврта Сеч, територија савременог града Никопоља) украјински козаци су га изабрали за хетмана.
Почетком фебруара 1648. пробили су опсаду пољске војске код Сича и подигли највећи козачки устанак у историји. После антифеудалне сељачке револуције (1648—1654), источни део Украјине се ослободио власти Пољске и успоставио се као аутономна козачка држава којом управљају козачке вође, а на челу са изабраним хетманом. У то време се појавила посебна украјинска нација [5].
Период после смрти Богдана Хмељницког, који је трајао од 1657. до 1687. године, назван је „Рушевине“ због великог броја грађанских сукоба [6]. Године 1700. ликвидирана је украјинска козачка војска на десној обали Дњепра, која је била под влашћу Пољака, услед чега су козаци наставили да постоје само на левој обали Дњепра под протекторатом Русије [7]. Руске власти су редовно слале Украјинце (козаке и сељаке) на тешке послове у дубину царства и покушавале да униште козаке, што је изазвало огорчење Украјинаца. 1708. године, током Северног рата, шведски краљ је са својом војском кренуо кроз Украјину, услед чега је хетман Иван Мазепа одлучио да склопи нови савез, већ са Шведском [8]. Хетмана су подржавали козаци. Стога је руски цар Петар И наредио да се уништи тадашња престоница Украјине – град Батурин, а Јан. У Полтавској бици 1709. године шведско-украјинска војска је поражена због неједнакости снага. Иван Мазепа и Карло XII повукли су се у земље Османског царства дуж реке Дњестар, у град Бендери, и умрли у изгнанству [9]. После Мазепине смрти 1711. године, украјински козаци предвођени Костом Хордијенком изабрали су за новог хетмана Пилипа Орлика, који је увео први украјински устав, који неки историчари сматрају првим уставом у Европи, према којем је власт у Украјини подељена на три гране: извршна (Главно веће на челу са хетманом), законодавна (Главно веће) и судска [10].
После смрти генерала хетмана Скоропадског 1722. године, по налогу Русије, за хетмана је изабран Павел Полуботко, који је убрзо послат у Санкт Петербург, а на његово место створен је Малоруски колегијум – извршни орган који се састоји од 6 Руса. Али чим је 1727. године настала нова претња од Отоманског царства, колегијум је ликвидиран, а Данило Апостол је изабран за хетмана да би придобио наклоност Украјинаца [11] [12]. Полуботко се са руским властима договорио о одлучујућим тачкама, према којима је у североисточном делу Украјине (Хетманска област) обновљена релативна аутономија. Кирило Разумовски је постао последњи хетман Украјине [13] [14].
Катарина Велика, царица Русије, средином 18. века укинула је Хетманство и разорила Сич у последњој четвртини 18. века, а потом је украјинско становништво претворила у кметове [15]. Спровођена је политика русификације: званично је забрањено користити украјински језик и подучавати га [16].
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ 1489 – перша згадка про козаків
- ^ М. Грушевський. Історія України-Руси. Том VII. Розділ II. Стор. 4.
- ^ В. М. Горобець Русь «після Русі». Між короною і булавою. Українські землі від королівства Русі до Війська Запорозького // Воєнно-політичні місії Остафія Дашковича «КСД», Серія «Історія без цензури» Х; 2016 (298 с.)
- ^ Хто і як знищував Запорізьку Січ
- ^ Велике повстання // Субтельний, Орест. Україна: Історія. — Київ: Либідь, 1993.
- ^ Руїна — сумна доба державного самогубства
- ^ ЛІВОБЕРЕЖНА УКРАЇНА, ЛІВОБЕРЕЖЖЯ
- ^ Звенигородська публічна бібліотека ім. Ю. С. Кримського
- ^ ФАКТИ ПРО ПИЛИПА ОРЛИКА ТА ЙОГО КОНСТИТУЦІЮ[мртва веза]
- ^ ЦІКАВІ ФАКТИ ПРО ПИЛИПА ОРЛИКА ТА ЙОГО КОНСТИТУЦІЮ
- ^ 1724, помер Павло Полуботок
- ^ Данило Апостол біографія коротко
- ^ Кирило Розумовський: цікаві факти про гетьмана
- ^ Кирило Розумовський — український військовий та меценат
- ^ Ліквідація Запорозької Січі російським царатом за наказом Катерини ІІ
- ^ Закріпачення селян Лівобережжя та Слобожанщини
Литература
[уреди | уреди извор]- В. О. Щербак. Козацтво українське Архивирано 2016-08-18 на сајту Wayback Machine // Шаблон:ЕІУ
- Боплан Г. Л. де. Опис України Архивирано 2015-09-19 на сајту Wayback Machine. — К., 1990.
- Боплан. Описание Украины. — Ст. Петербург, 1852.
- Олександр Рігельман. Літописна оповідь про Малу Росію та її народ і козаків узагалі Архивирано 2008-12-25 на сајту Wayback Machine. — Київ: Либідь, 1994.
- Hammerdörfer, Carl, Geschichte der Ukrainischen und Saporogischen Kosaken, nebst einigen Nachrichten von der Verfaßung und den Sitten derselben, 1789 Архивирано 2016-08-18 на сајту Wayback Machine
- Johann-Christian von Engel. Geschichte der Ukraine und der ukrainischen Kosaken, 1796 (Йоганн Християн Енґель. Історія України і українських козаків)
- Plotho, Carl von, Die Kosaken oder Geschichte derselben von ihrem Ursprunge bis auf die Gegenwart, mit einer Schilderung ihrer Verfassung und ihrer Wohnplätze — Berlin: Braun [?], 1811 Архивирано 2021-11-15 на сајту Wayback Machine
- Усное повествованіе бившаго запорожца (Микити Коржа), Одеса, 1842 р.
- Сементовский Н. Старина малороссийская, запорожская и донская. — С.-Петербург, 1846.
- Семен Мышецкий. Исторія о козакахъ Запорожскихъ Архивирано 2022-01-23 на сајту Wayback Machine. — Москва: Университетской Типографіи, 1847.
- Michał Gliszczyński, Apollon Aleksandrovich Skalkovskiĭ, Znaczenie i wewnętrzne życie Zaporoza podług Skalkowskiego ; oraz, Hetmani…, Warszawa, 1852.
- Скальковський Аполлон. История Новой Сечи или последнего Коша Запорожского (Исторія Новой Сѣчи или послѣдняго Коша Запорожскаго). — Т. І–III (1840; друге видання — 1846, третє — 1885—1886; сучасне перевидання — 1994)
- Реестра всего войска запорожскаго после зборовскаго договора (16 октября 1649), издано О. М. Бодянским
- Ukraina i Zaporoże czyli Historya Kozaków od pojawienia się ich w dziejach, do czasu ostatecznego przyłączenia do Rossyi. T. 1-2 | Czarnowski, Jan Nepomucen (1822—1894)
- Д. Яворницкий. Вольности запорожских козаков. — Ст.-Петербургь, 1898.
- «Пакти і Конституції» Української козацької держави (до 300-річчя укладення) / відп. ред. В. А. Смолій ; упоряд. : М. С. Трофимук, Т. В. Чухліб. — Львів: Світ, 2011. — 440 с. : факсиміле.