Пређи на садржај

Заузимање Доњецка

С Википедије, слободне енциклопедије
Заузимање Доњецка
Део Проруских немира у Украјини 2014. и Рата у Донбасу

Митинг код освојене зграде Доњецке обласне државне администрације, који се одржао 7. априла 2014. (као симболе учесници користе заставе Доњецке области, Русије, Застава РСФСР, као и застава организације "Доњецка република")
Време6. април – 30. април 2014.
Место
Доњецк
Доњецка област, Украјина
Исход

Победа проруских снага

Сукобљене стране
Украјина
Доњецка Народна Република
Команданти и вође
Виктор Муженко
Јевгени Мојсјух
Олег Кузминих
Валери Руд
Руслан Прусов
Дмитро Јарош		 Александар Захарченко
Денис Пушилин
Михаил Толстих
Арсен Павлов
Александар Ходаковски
Жртве и губици
око 20 око 13

Заузимање Доњецка је резултат ескалације Проруских протеста у Украјини 2014. чиме су започели оружани сукоби у Донбасу.

Позадина

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Евромајдан и Револуција достојанства

Крајем новембра 2013. у Украјини су почели масовни протести изазвани одбијањем владе Миколе Азарова да потпише споразум о придруживању са Европском унијом. Украјински председник Виктор Јанукович је 21. фебруара 2014. потписао споразум са опозицијом о решавању кризе у Украјини[1]. Истог дана Јанукович је напустио Кијев. Сутрадан је Врховна рада, у којој су бивша опозиција и поједини посланици из других фракција чинили антипредседничку већину, усвојила резолуцију[2] у којој се наводи да се Јанукович „неуставно повукао из вршења уставних овлашћења“ и да не испуњава његове дужности. Рада је новом председнику Александру Турчинову поверила дужност председника Украјине, а заказала је и ванредне председничке изборе за 25. мај 2014. године[3].

Под утицајем догађаја на Криму, где је покренут процес отцепљења од Украјине и присаједињења Русији, почели су протести у југоисточним регионима Украјине против новог руководства земље. Демонстранти су одбили да признају нове украјинске власти, залагали су се за федерализацију Украјине и противили се новим гувернерима, чије се именовање сматрало нелегитимним[4][5][6][7], изабраним „народним лидерима“ својих региона.

Протести на Истоку Украјине

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Антимајдан и Проруски немири у Украјини 2014.
Ветерани Авганистанског рата певају песме у знак подршке демонстрантима

У Доњецку су демонстранти изабрали за себе „народног гувернера“ – команданта „Народне милиције Донбаса“ Павла Губарева[8].

1. марта, на ванредној седници Градског већа Доњецка, посланици су одлучили да подрже иницијативе локалног становништва, изражене на митинзима у Доњецку, и предложили да регионални савет одмах одржи референдум „о будућности Донбаса“. Градско веће је такође одлучило да руски језик сматра званичним на нивоу украјинског и да захтева од посланика Доњецког регионалног савета да донесу одговарајуће одлуке. Одлучено је да се Русија сматра стратешким партнером Донбаса. „Да би се обезбедио мир грађана на територији Доњецка и заштитили од могућих агресивних манифестација радикалних националистичких снага“, одлучено је да се створи општинска полиција, а „до легитимитета закона које је усвојила Врховна Рада Украјине је разјашњено и новим државним органима се признаје пуна одговорност за животно одржавање територија које се поверавају органима локалне самоуправе“[9].

Ујутро 5. марта, полиција Доњецка је протерала демонстранте из просторија регионалне администрације под изговором наводно постављене бомбе[10]. Истог дана у 16 ​​часова, проруски активисти, чији се број у извештавању различитих медија кретао од 1 до 15 хиљада, који су се окупили на митингу испред регионалне администрације, поново су заузели зграду Доњецке регионалне управе. Савета, у коме се налази и регионална државна управа, као и зграде Државног трезора и ТРК Донбас[11][12][13][14].

Службеници СБУ су 6. марта притворили Павела Губарева на основу судске одлуке у отвореном кривичном поступку по члановима „Повреда територијалног интегритета Украјине“, „Радње усмерене на насилну промену или рушење уставног поретка“ и „Одузимање државне или јавне зграде или структуре[15][16][17]”.

Масовни протести у региону Доњецка настављени су током марта. Одељење Министарства унутрашњих послова за Доњецку област је 4. априла известило да је током претходног месеца у региону одржано око 200 акција у којима је учествовало више од 130 хиљада људи. Против учесника скупова покренуто је 46 кривичних поступака по основу „прекршаја учињених у току скупова“, који потпадају под чл. Кривичног законика о масовним нередима, хулиганству, групном нарушавању јавног реда и мира, одузимању државних или јавних објеката или структуре, ометање професионалне делатности новинара, насиље над службеницима за спровођење закона, итд[18][19].

Почетак сукоба

[уреди | уреди извор]

Преузимање државних институција

[уреди | уреди извор]

Његови учесници су 6. априла, после још једног протестног митинга, заузели зграду регионалне државне администрације, над њом подигли руску заставу и захтевали хитно сазивање ванредне седнице Доњецког обласног савета на којој би се одлучило о одржавању референдума о прикључењу Русији. Испред зграде је подигнута барикада од аутомобилских гума у ​​људски раст, улаз у зграду је био ограђен бодљикавом жицом.

Учесници антивладине акције су 7. априла, не чекајући сазивање седнице регионалног савета, усвојили Декларацију о суверенитету Доњецке Народне Републике (Акт о Декларацији о државној независности Доњецке Народне Републике)[20][21]. У усвојеном документу је прокламовано: „Народ Доњецке Народне Републике има искључиво право поседовања земље, њеног подземља, ваздушног простора, воде и других природних ресурса. Република самостално утврђује свој економски статус, формира сопствени државни буџет. Декларација важи од тренутка доношења и представља основу за доношење Устава Доњецке Народне Републике.

Демонстранти су формирали своје тело – Доњецко републиканско Народно веће, које је одлучило да се референдум о самоопредељењу ДНР одржи најкасније 11. маја 2014. године, док је наведено да је овај датум договорен са Луганском и Харковском области[22][23].

Истог дана и о томе, председник Украјине Турчинов је у свом телевизијском обраћању изјавио да ће власти земље спровести „антитерористичке мере“ против људи који су узели оружје у руке административних институција у Луганску, Доњецку и Харкову[24].

Народно веће је 8. априла почело да формира привремену народну владу. На седници Народног већа, између осталог, саопштено је да нова украјинска влада није призната, да су разрешени сви челници агенција за спровођење закона региона које је она именовала и гувернер Сергеј Тарута, као и да је референдум о самоопредељењу Донбаса било је заказано за 11. мај[25].

Председавајући привремене владе ДНР Денис Пушилин је 10. априла најавио почетак формирања сопствене народне армије „за заштиту народа и територијалног интегритета републике“[26]. Њен први командант био је Игор Хакимзјанов; предложено је придруживање народној војсци бившим и садашњим официрима и активистима снага самоодбране које су створили демонстранти[27][28][29][30].

У ноћи између 11. и 12. априла група наоружаних активиста на челу са Игором Стрелковим прешла је украјинску границу</ref>[31]. Ујутро 12. априла, група Стрелкова заузела је стратешки важну тачку – град Славјанск, који је од тог дана постао центар сукоба побуњеника и владиних трупа у Доњецкој области.

У суботу, 12. априла, подршка ДНР проглашеној у Доњецку пријављена је из Славјанска, Мариупоља, Јенакијева, Краматорска и низа малих градова у региону[32][33][34]. Присталице федерализације Украјине деловале су по једном сценарију, преузимајући контролу над органима градске (окружне) власти и полицијским станицама и око њих подизајући барикаде од гума, џакова песка и бодљикаве жице. Над освојеним објектима су се вијориле црно-плаво-црвене заставе Доњецке Републике и заставе Русије. Нападачи готово да нису наишли на одбијање органа за провођење закона: неки од полицајаца су прешли на њихову страну, остали су отишли ​​кућама[35][36]. Ситуација је почела да измиче контроли украјинских власти.

12. априла у Славјанск је стигао оружани одред под командом Игора Стрелкова, уједињен са локалним народним одредом. Његовом појавом овде формиран је један од чворова будуће конфронтације са централним властима. Већ следећег дана проливена је прва крв на контролним пунктовима постављеним око Славјанска: убијени су официр СБУ и побуњеник из Донбаса[37]. Касније је СБУ окривила за смрт свог официра „руску извиђачко-диверзантску групу под командом официра специјалних снага ГРУ Руске Федерације“ Игора Стрелкова[38].

Александар Турчинов није улазио у преговоре са представницима ДНР. Уместо тога, 13. априла в.д Председник Украјине је у телевизијском обраћању рекао да је у вези са догађајима на истоку земље Савет за националну безбедност и одбрану Украјине одлучио да покрене антитерористичку операцију великих размера у којој учествују оружане снаге[39][40][41][42][43].

Антитерористичка операција и ескалација у рат

[уреди | уреди извор]

Савет за националну безбедност и одбрану Украјине саопштио је 13. априла одлуку о покретању антитерористичке операције (АТО) на истоку Украјине уз учешће оружаних снага. У својој видео поруци народу Украјине и. О томе. Председник Олександар Турчинов је изјавио[44]:

Учинили смо све да избегнемо људске жртве. Али спремни смо да оружјем у руци одбијемо све покушаје инвазије, дестабилизације и терористичких акција. Савет за националну безбедност и одбрану одлучио је да покрене антитерористичку операцију великих размера у којој учествују Оружане снаге Украјине. Нећемо дозволити Русији да понови кримски сценарио у источном региону Украјине.

Истовремено је напоменуо да неће бити кажњени они који положе оружје и напусте заузете просторије пре 14. априла ујутру[45][46]. Сутрадан, 14. априла, Олександар Турчинов је својим указом ставио на снагу одлуку Савета за националну безбедност и одбрану о спровођењу антитерористичке операције[47]. Турчинов је лично водио штаб за специјалну операцију, контрола над спровођењем одлуке Савета за националну безбедност и одбрану поверена је секретару Савета за националну безбедност и одбрану Андрију Парубију, а директно спровођење је поверено првом заменику шефа СБУ Василију Крутову[48]. Турчинов је лично водио штаб за специјалну операцију, контрола над спровођењем одлуке Савета за националну безбедност и одбрану поверена је секретару Савета за националну безбедност и одбрану Андреју Парубију, а директно спровођење је поверено првом заменику шефа СБУ Васил Крутов[49].

Парубиј је 15. априла известио да је „први батаљон Националне гарде, формиран од добровољаца Самоодбране Мајдана, отишао на линију фронта“[49].

Присталице ДНР су 18. априла подигле њену заставу на аеродрому у Доњецку[50].

Доњецка регионална државна телевизијска компанија је 27. априла прешла под контролу присталица ДНР. У зграду је унета додатна опрема за телевизијско емитовање ДНР, а обновљен је и рад руских ТВ канала[51].

У Доњецку је 28. априла одржан митинг присталица територијалног интегритета Украјине „Доњецк је Украјина“[52]. Током марша који је уследио, демонстранте су напали проруски активисти[53]. Последично су било какве акције под украјинским заставама постале немогуће због застрашивања и физичког насиља од стране присталица ДНР[54].

Олександр Турчинов је 30. априла признао да су украјинске власти изгубиле контролу над Доњецком и делом Доњецке области[55][56].

Последице

[уреди | уреди извор]

Петро Порошенко је 30. априла 2018. објавио завршетак антитерористичке операције у Донбасу и почетак Операције здружених снага (ЈФО) у региону: „Завршава се антитерористичка операција великих размера на територији Доњецке и Луганске области. Сада почињемо војну операцију коју предводе Оружане снаге Украјине да би се обезбедила заштита територијалног интегритета“[57][58].

Порошенко је 26. новембра 2018. године након инцидент у Керчком мореузу потписао указ о увођењу ванредног стања у низу региона Украјине (укључујући Доњецку и Луганску област) на период од 30 дана.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Обнародован текст Соглашения об урегулировании кризиса в Украине. УНИАН, 21.02.2014
  2. ^ „Про самоусунення Президента України від виконання конституційни...” (на језику: украјински). Верховная Рада Украины. Приступљено 23. 02. 2014.  Непознати параметар |description= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |datepublished= игнорисан (помоћ)
  3. ^ Рада отстранила Януковича и назначила выборы Президента на 25 мая 2014 г. РБК Украина, 22.02.2014
  4. ^ „Сторонники федерализации Украины собрались в центре Харькова на митинг” (на језику: руски). РИА Новости. 2014-04-12. 
  5. ^ „Донбасс восстал против Украины. Бурлит весь Юго-Восток”. Московский комсомолец. 2014-04-06. 
  6. ^ Митинг в поддержку федерализации Украины продолжается в Харькове
  7. ^ «Донецкая республика» назвала условия освобождения зданий
  8. ^ Донецкий горсовет потребовал немедленно назначить референдум о дальнейшей судьбе региона. Коммерсант.ru, 01.03.2014
  9. ^ Восточную Украину охватила «война флагов» — КоммерсантЪ. Korrespondent.net, 03.03.2014
  10. ^ „«Моя популярность — это их глупость» Интервью с «народным губернатором» Донецкой области Павлом Губаревым”. Lenta.RU (на језику: руски). Приступљено 2022-03-21. 
  11. ^ „Пророссийские активисты напали на мирных граждан в Донецке и спровоцировали драку”. novosti.dn.ua (на језику: руски). Приступљено 2022-03-21. 
  12. ^ „Русский и бессмысленный Последний день «народного губернатора» Донецкой области: репортаж «Ленты.ру»”. Lenta.RU (на језику: руски). Приступљено 2022-03-21. 
  13. ^ „В Донецке взяли штурмом ОГА с криками "Беркут" и "Россия"”. www.unian.net (на језику: руски). Приступљено 2022-03-21. 
  14. ^ „Пророссийские активисты в Донецке ворвались в госказначейство и на ТРК "Донбасс"”. LB.ua. Приступљено 2022-03-21. 
  15. ^ СБУ задержала самопровозглашенного губернатора Донецкой области
  16. ^ Задержан «народный губернатор» Донецкой области Lenta.ru 06.03.2014
  17. ^ Суд арестовал донецкого «народного губернатора» Lenta.ru 07.03.2014
  18. ^ „По беспорядкам на донецких митингах возбуждено 46 уголовных дел — Донецк.comments.ua”. Архивирано из оригинала 13. 04. 2014. г. Приступљено 30. 05. 2019. 
  19. ^ Начальник Донецкой милиции рассказал об арестах участников пророссийских митингов
  20. ^ „Донецк провозгласил себя суверенной республикой”. Интерфакс. 2014-04-07. 
  21. ^ Донецк подал заявку на республику. Восток Украины хочет поменять свой статус // Газета «Коммерсантъ» № 59 от 08.04.2014
  22. ^ „Депутаты Донецкого областного совета объявили о независимости Донецкой Народной Республики” (на језику: руски). ИТАР-ТАСС. 2014-04-07. 
  23. ^ „Протестующие в Донецке установили контроль над зданием обладминистрации” (на језику: руски). Взгляд.ру. 2014-04-06. 
  24. ^ „Турчинов ответит антитеррористической операцией на волнения востока Украины” (на језику: руски). Интерфакс. 2014-04-07. 
  25. ^ „Митингующие в Донецке формируют временное народное правительство” (на језику: руски). ИТАР-ТАСС. 2014-04-08. 
  26. ^ «Донецкая народная республика» объявила о создании «народной армии» | РИА Новости
  27. ^ „Главнокомандующий Народной армии Донецкой республики Игорь Хакимзянов назначает штаб и формирует офицерский состав”. mir-politika.ru. 2014-04-11. Архивирано из оригинала 2015-07-13. г. Приступљено 2014-04-15. 
  28. ^ „Митингующие в Донецке решили создать собственную «народную армию»” (на језику: руски). ИТАР-ТАСС. 2014-04-10. 
  29. ^ „«Донецкая Народная Республика» решила создать свою армию” (на језику: руски). Lenta.ru. 2014-04-10. 
  30. ^ „«Донецкая Народная Республика» объявила о создании «народной армии»” (на језику: руски). РИА Новости. 2014-04-10. 
  31. ^ „Игорь Стрелков: в ночь с 11 на 12 апреля мы пересекли границу”. Архивирано из оригинала 28. 09. 2017. г. Приступљено 16. 04. 2017. 
  32. ^ „Славянск взят: Госучреждения захвачены в Красном Лимане, Красноармейске и Краматорске” (на језику: руски). Московский комсомолец. 2014-04-12. Архивирано из оригинала 2014-04-13. г. 
  33. ^ „Донецкая Народная Республика захватила ещё один город” (на језику: руски). ura.ru. 2014-04-13. 
  34. ^ „Славянск - символ русского антибандеровского сопротивления в Донецкой Народной Республике” (на језику: руски). КПРФ. 2014-04-13. 
  35. ^ Виктор Янукович: «Украина одной ногой вступила в гражданскую войну». Что происходило на востоке страны в выходные // «Коммерсантъ» от 12.04.2014
  36. ^ Прощание Славянска. Юго-восток Украины выходит из-под контроля Киева // Газета «Коммерсантъ» № 63 от 14.04.2014
  37. ^ Аваков сообщил о погибших «с обеих сторон» в Славянске
  38. ^ СБУ обвинила российских разведчиков в расстреле своего бойца в Славянске
  39. ^ „Начало вооруженного конфликта в Донбассе в 2014-ом было неизбежно, - Турчинов”. ФОКУС (на језику: руски). 2017-04-14. Приступљено 2022-03-19. 
  40. ^ „Александр Турчинов: "Наша задача - продвигаться на восток"”. BBC News Україна. Приступљено 2022-03-19. 
  41. ^ „Александр Турчинов подписал указ о начале спецоперации на востоке Украины”. www.kommersant.ru (на језику: руски). 2014-04-14. Приступљено 2022-03-19. 
  42. ^ „Турчинов о начале АТО: Я приказал пограничникам стрелять”. Украинская правда (на језику: руски). Приступљено 2022-03-19. 
  43. ^ Святослав Хоменко, Вячеслав Шрамович. „Александр Турчинов: задача - продвигаться на восток, но не проскочить границу”. DELFI. Приступљено 2022-03-19. 
  44. ^ СНБО начинает масштабную АТО с привлечением Вооружённых Сил — Турчинов | Украинская правда
  45. ^ СНБО решил начать антитеррористическую операцию с привлечением ВСУ, — Турчинов — Александр Турчинов — Украина | РБК Украина
  46. ^ „СНБО принял решение привлечь войска к антитеррористической операции на востоке - Турчинов”. // Укрінформ. 13. 04. 2014. Архивирано из оригинала 21. 04. 2014. г. 
  47. ^ Указ Президента Украины № 405/2014
  48. ^ Александр Турчинов подписал указ о начале спецоперации на востоке Украины. И. о. президента лично возглавил штаб по её проведению // «Коммерсантъ» от 14.04.2014
  49. ^ а б Секретарь СНБО Украины: батальон нацгвардии отбыл на «передовую» // РИА Новости, 15.04.2014
  50. ^ В Донецке поднят флаг самопровозглашённой Донецкой Народной Республики. Первый канал
  51. ^ „Донецкие ополченцы вернули российское телевидение в область” (на језику: руски). ОАО «Издательский дом «Гудок». 2014-04-27. Архивирано из оригинала 2014-05-03. г. Приступљено 2014-05-03. 
  52. ^ „На марш за единую Украину пришла уже тысяча дончан (фото, видео)”. Архивирано из оригинала 18. 05. 2015. г. Приступљено 25. 03. 2022. 
  53. ^ „Сепаратисты в Донецке кроваво разогнали митинг за единство Украины (фото, видео)”. 2014-04-28. 
  54. ^ „Как в Донецке год назад начиналась война”. Архивирано из оригинала 2015-05-09. г. Приступљено 2015-04-30. 
  55. ^ „Турчинов признал потерю контроля над Донецком” (на језику: руски). Lenta.ru. 2014-04-30. 
  56. ^ „Турчинов заявляет, что власть не контролирует ситуацию в Донецке” (на језику: руски). УНИАН. 2014-04-30. 
  57. ^ Порошенко объявил о начале операции объединённых сил в Донбассе
  58. ^ 30 квітня розпочалась операція Об’єднаних сил із відсічі та стримування збройної агресії Росії на Донбасі — Президент підписав УказШаблон:Ref-uk

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Заузимање Доњецка на Викимедијиној остави.
Икона за клице

Овај чланак везан за рат је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Заузимање_Доњецка&oldid=27761311”