Панетије Стоик
| Панетије Стоик | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 185. п. н. е. |
| Место рођења | Линдос, Родос, |
| Датум смрти | 110/109. п. н. е., |
| Место смрти | Атина, античка Грчка, |
| Филозофски рад | |
| Школа филозофије | Стоицизам |
Панаетије са Родоса или Панетије Стоик (стгрч. ΠαναιτιοςΠαναιτιος; 185. п. н. е., Линдос, Родос - у. 110/109. п. н. е., Атина, античка Грчка) био је старогрчки филозоф, најпознатији као оснивач „средње“ Стое.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је око 185. п. н. е. у старој и утицајној породици у граду Линдосу на острву Родос. Студирао је у Пергамону код Кратеса, а затим у Атини, где је слушао предавања Диогена Вавилонског и Антипатра[2].
На позив Сципиона стигао је у Рим да учествује у књижевно-филозофском кругу. Панаетије је покушао да уведе грчку културу и образовање у Рим и постао је оснивач римског стоицизма; Није без Панаетијевог утицаја настао круг вредности, који је Цицерон касније изразио у концепту хуманитас[3].
Студенти
[уреди | уреди извор]После Сципионове смрти живео је углавном у Атини, где је 129. п. н. е. био на челу стоичке школе и почаствован атинским држављанством. Најпознатији ученици Панаетија били су Хекатон са Родоса и Посидоније.
Есеји
[уреди | уреди извор]Сачувано је неколико фрагмената Панаетијевих списа, углавном у Цицероновим расправама[4]. Расправе „О правом” (старогрчки περι του καθηκοντος), „О провиђењу”, „О школама”, „О Сократу”, „О самозадовољству”, „Посланица Туберону” познате су по својим насловима.
Филозофија
[уреди | уреди извор]Панаетије је први велики реформатор стоицизма, који је значајно изменио неке одредбе школске доктрине, чијим је извором богаћења сматрао платонизам. Такође је показао велико интересовање за Аристотела и перипатетике.
Панетијева филозофска интересовања су првенствено психолошка и етичка. Основи етике изложени су у расправи „О исправном“, коју је Цицерон нашироко користио у свом истоименом есеју. Крајњи циљ је живети према „природним импулсима“, који укључују разумевање света, комуникацију са другим људима, уздизање сопствене душе и уређење живота. Све што природа тражи од човека је разумно и стога лепо[5].
Панаетије је препознао главне врлине: мудрост, правду, умереност и храброст, али је ова друга била повезана са храброшћу (виртус) и општом побожношћу (пиетас), верношћу (фидес), озбиљношћу, чврстином[6].
У области космогоније, Панаетиус је довео у питање многе концепте које су раније развили стоици, укључујући доктрину о периодичној глобалној ватри. Био је противник астрологије, за разлику од свог ученика Посидонија, који је развио њену филозофску основу на основу стоичке доктрине[7].
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Dorandi, Tiziano (1999-12-09), Chronology, Cambridge University Press, стр. 31—54, ISBN 978-0-521-25028-3, Приступљено 2024-01-16
- ^ „Panaetius (c.185–c.110 BC) - Routledge Encyclopedia of Philosophy”. www.rep.routledge.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-16.
- ^ Sandbach, F. H. (1968). „Panaetius' Treatment of Friendship - Fritz-Arthur Steinmetz: Die Freundschaftslehre des Panaitios. (Palingenesia, iii.) Pp. xii + 225. Wiesbaden: Steiner, 1967. Stiff paper.”. The Classical Review. 18 (3): 310—311. ISSN 0009-840X. doi:10.1017/s0009840x0032769x.
- ^ PRAEMONITUM DE EDITIONE TERTIA, Cambridge University Press, 2010-06-10, стр. i—ii, Приступљено 2024-01-16
- ^ Makowski, John F.; Seneca; Motto, Anna Lydia (1988). „Seneca: Moral Epistles”. The Classical World. 81 (4): 329. ISSN 0009-8418. doi:10.2307/4350218.
- ^ Aulus Gellius (2019-11-27), XIII, Oxford University Press, Приступљено 2024-01-16
- ^ Mayor, John E. B. (2012-12-13), Notes on Diogenes Laërtius, Cambridge University Press, стр. 1—23, Приступљено 2024-01-16
