Париски синдром
Париски синдром (франц. syndrome de Paris) је осећај разочарења који осећају неки појединци приликом посете Паризу, који сматрају да град није био оно што су очекивали. Стање се обично посматра као тежак облик културног шока.
Синдром карактерише низ психијатријских симптома као што су акутна делузија, халуцинације, осећај прогањања (перцепција да сте жртва предрасуда, агресије и непријатељства других), [1] дереализација, деперсонализација, анксиозност, а такође и психосоматске манифестације као што су вртоглавица, тахикардија, знојење и друге, као што је повраћање. [2]
Иако је синдром посебно примећен међу јапанским туристима, он је такође погодио друге путнике или привремене становнике из источне Азије, као што су они из Кине, Сингапура и Јужне Кореје.
Историја[уреди | уреди извор]
Хироаки Ота, јапански психијатар који ради у болничком центру Свете Ане у Француској, сковао је тај термин 1980-их [3] и објавио истоимену књигу [4] 1991. године. Катада Тамами из болнице Нисеи је писала о јапанском пацијенту са манично-депресијом који је доживео париски синдром 1998. године. [5]
Каснији рад Јоусефа Махмоудија, лекара из болнице Отел Дју у Паризу, указује да је париски синдром „психопатологија повезана са путовањем, а не синдром путника“. [6] Теоретизирао је да узбуђење које је резултат посете Паризу узрокује убрзавање срца, изазивајући вртоглавицу и кратак дах, што резултира халуцинацијама на начин сличан Стендаловом синдрому. [7]
Иако је Би-Би-Си 2006. године известио да јапанска амбасада у Паризу има „24-часовну телефонску линију за оне који пате од тешког културног шока“, [8] јапанска амбасада наводи да таква телефонска линија не постоји. [9] [10] Такође 2006. године, Мијуки Кусама, из јапанске амбасаде у Паризу, рекао је за Гардијан: „Постоји око 20 случајева синдрома годишње и то се дешава већ неколико година“, и да је амбасада вратила најмање четири јапанска држављана у Јапан те године. [11] Међутим, 2011. године, амбасада је изјавила да то није истина. [12]
Од процењених 1,1 милион јапанских туриста годишње у Паризу, [13] број пријављених случајева је мали. Идентификовано је две врсте стања: оне који имају претходну историју психијатријских проблема и оне без морбидне историје који показују посттрауматски стресни поремећај одложеног изражавања. [14] У интервјуу за Slate.fr, Махмудија је навео да од педесет патолошких путника хоспитализованих сваке године, само три до пет су Јапанци. [15]
Француски лист Libération написао је чланак о синдрому 2004. године. Марио Реноук, председник Француско-јапанског медицинског удружења, у чланку наводи да су медији и туристичко оглашавање првенствено одговорни за стварање овог синдрома. [16] Реноук указује да иако часописи често приказују Париз као место где већина људи на улици изгледа као модели, а већина жена се облачи у брендове високе моде, у стварности ни Ван Гог ни модели нису на угловима Париза. По овом мишљењу, поремећај је узрокован позитивним представљањем града у популарној култури, што доводи до огромног разочарења јер се реалност доживљавања града веома разликује од очекивања: туристи се суочавају са пренасељеним и затрпаним градом и ставовима француских угоститељских радника као што су трговци, особље ресторана и хотела, који нису пуни добродошлице.
У 2014. години, Bloomberg је известио да је синдром такође погодио неколико од милион годишњих кинеских туриста у Паризу. Жан Франсоа Џоу, председник удружења кинеских туристичких агенција у Француској (Association Chinoise des Agences de Voyages en France), рекао је „Кинези романтизују Француску, знају за француску књижевност и француске љубавне приче. Неки од њих заврше у сузама и куну се да се никада неће вратити.“ [17] У чланку је цитирано истраживање Туристичке канцеларије Париза из 2012. године у којем су безбедност и чистоћа добили ниске оцене, а такође је наведено да је веб страница префектуре Париске полиције доступна на кинеском, [18] осим на енглеском и француском. Међутим, Мичел Лежоекс, шеф психијатрије у болници Бихат–Клауде Бернард у Паризу, приметио је у интервјуу да је „Путников синдром стара прича“ и указао на Стендалов синдром који је, напротив, скуп симптома који произилазе из изузетно позитивног туристичког искуства.
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Wilson, Scott (8. 7. 2015). „Another Japanese celebrity claims discrimination in France; netizens not so sympathetic”. japantoday.com. Japan Today. Архивирано из оригинала 3. 8. 2020. г. Приступљено 20. 2. 2020.
- ^ Fagan, Chelsea (18. 10. 2011). „Paris Syndrome: A First-Class Problem for a First-Class Vacation”. theatlantic.com. The Atlantic. Архивирано из оригинала 19. 2. 2021. г. Приступљено 20. 2. 2020.
- ^ Wyatt, Caroline (20. 12. 2006). „'Paris Syndrome' strikes Japanese”. BBC News. Архивирано из оригинала 31. 10. 2009. г. Приступљено 4. 11. 2009.
- ^ Ota, Hiroaki (1991). パリ症候群 [Pari shōkōgun] (на језику: јапански). ja. ISBN 978-489559233-8.
- ^ Tamami, Katada (1998). パリ症候群の1症例についての考察 [Reflexions on a case of Paris syndrome]. Nissei Byoin Igaku Zasshi = the Journal of the Nissey Hospital (на језику: јапански). Science Links Japan. 26 (2): 127—132. ISSN 0301-2581. Архивирано из оригинала 30. 10. 2013. г. Приступљено 5. 11. 2009.
- ^ Xaillé, Anne (21. 11. 2002). „Voyage pathologique: Voyager rend-il fou ?” [Travel pathological: Traveling makes you crazy?] (на језику: француски). Assistance Publique – Hôpitaux de Paris. Архивирано из оригинала 29. 9. 2011. г. Приступљено 9. 11. 2018. „le docteur Mahmoudia préfère parler de voyage pathologique ou de psychopathologie liée au voyage, plutôt que de syndrome du voyageur.”
- ^ Magherini, Graziella (1995). La sindrome di Stendhal (на језику: италијански) (1995 изд.). Ponte alle Grazie. ISBN 88-7928-308-1. Total pages: 219
- ^ Wyatt, Caroline (20. 12. 2006). „'Paris Syndrome' strikes Japanese”. BBC News. Архивирано из оригинала 31. 10. 2009. г. Приступљено 4. 11. 2009.
- ^ „Contacts” (на језику: француски). Ministry of Foreign Affairs of Japan. 2020-01-07. Архивирано из оригинала 2020-01-01. г. Приступљено 12. 4. 2020. „En dépit d'informations erronées publiées/citées dans (par) divers médias, l'Ambassade du Japon en France vous informe ne disposer d'aucun service téléphonique dévolu au soi-disant "syndrome de Paris" et ne répondra à aucune sollicitation de quelque nature que ce soit concernant ce sujet.”
- ^ ご意見・ご相談 | 在フランス日本国大使館. Embassy of Japan in Paris (на језику: јапански). Ministry of Foreign Affairs of Japan. 2018-11-16. Архивирано из оригинала 2019-07-16. г. Приступљено 12. 4. 2020. „※複数のメディアにおいて間違った報道がなされているようですが、在仏大使館では「パリ症候群」のホットラインやこれに関するいかなる対応もしておりません。御理解のほど宜しくお願いいたします”
- ^ Chrisafis, Angelique (25. 10. 2006). „Paris syndrome hits Japanese”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 30. 8. 2013. г. Приступљено 4. 11. 2009.
- ^ Georgen, Annabelle (26. 12. 2011). „Paris ou le choc de la réalité” [Paris or the shock of reality]. Slate (на језику: француски). Архивирано из оригинала 2019-08-31. г. Приступљено 12. 4. 2020.
- ^ Haupt, Tomas (9. 12. 2019). „Japanese Tourists Show Growing Interest in French Destinations”. Tourism Review. Архивирано из оригинала 13. 4. 2020. г. Приступљено 12. 4. 2020.
- ^ Robinson, Mike; Picard, David (2016). Emotion in Motion: Tourism, Affect and Transformation. Oxon: Routledge. стр. 102. ISBN 978-1-40942133-7.
- ^ Georgen, Annabelle (26. 12. 2011). „Paris ou le choc de la réalité” [Paris or the shock of reality]. Slate (на језику: француски). Архивирано из оригинала 2019-08-31. г. Приступљено 12. 4. 2020.
- ^ Levy, Audrey (13. 12. 2004). „Des Japonais entre mal du pays et mal de Paris” [The Japanese between homesick and Paris sick]. Libération (на језику: француски). Архивирано из оригинала 2019-12-19. г. Приступљено 25. 11. 2014.
- ^ Nussbaum, Ania (14. 8. 2014). „The Paris Syndrome Drives Chinese Tourists Away”. Bloomberg. Приступљено 12. 4. 2020.
- ^ „Préfecture de police (中文)”. Приступљено 12. 4. 2020.