Ћилибар — разлика између измена
м Враћене измене 93.87.235.105 (разговор) на последњу измену корисника Autobot |
|||
| Ред 15: | Ред 15: | ||
Балтички ћилибар је настао у [[терцијар]]у, већим делом у [[олигоцен]]ској епохи пре 40-60 милиона година. |
Балтички ћилибар је настао у [[терцијар]]у, већим делом у [[олигоцен]]ској епохи пре 40-60 милиона година. |
||
Венетски бродови су у старом веку саобраћали с Картагином, Тиром и Атином превозећи „злато севера“, јер су Веничани (Феничани) и Јелини трошили много ћилибара у храмовима и за украсе. Главни ћилибарски пут у прошлости је ишао долином Рајне, а бористенски (Дњепар) преко Скитије. Отуда, већина назива за ћилибар потичу од ариј. сикатила, који садржи песак, песковит, а стоје у вези технологије добијања стакла > ст. срб. скло, стакло, рус. стекло, герм. glesum, пруски glesso, енг. glass, као и скитско „сакријум“, јантар, истородно мисир. сакал, јевр. šešelet или лат.sucium. |
|||
Врло је важно истаћи, да је семантика речи „ћилибар“ старосрбска о чему сведочи сачувана магијска изрека дечијег говора: ћири-ба, ћири-бу, од ариј. пара √ б’, ишчезнути. Ово тумачење је директан доказ, да је реч настала управо по електромагнетним особинама ове окамењене смоле. |
|||
== Порекло ћилибара == |
== Порекло ћилибара == |
||
Верзија на датум 15. децембар 2014. у 08:05
| Ћилибар | |
|---|---|
 | |
| Опште информације | |
| Категорија | минералоид |
| Формула | C10H16O |
| Кристалне системе | аморфна |
| Идентификација | |
| Молекулска маса | 152,2 |
| Тврдоћа по Мосу | 2 - 2,5 |
Ћилибар или јантар је фосилна смола, која се употребљава за израду накита и лакирање. Иако није минерал, јер нема кристалну структуру, сматра се драгим камењем. Грчки назив за ћилибар је електрон, те одатле потиче и назив за електрицитет (приликом трљања, ћилибар се наелектрише). Ћилибар се добијао из четинарског дрвета Pinus succinifera, које је изумрло. То је тврди ломљиви материјал, ароматичан, растворљив у киселинама. Обично је полутранспарентан са сјајном површином. Могуће га је полирати. Садржи сукцинатну киселину у комплексираном облику. Синтетички ћилибар је фенол-формалдехидна (или друга) смола. Јантарно уље је смеса терпена и користи се за лакирање.[1]
Распрострањеност
Налазишта ћилибара се могу наћи у многим земљама света. Најпознатија налазишта у Европи су она у балтичким земљама, 90% ћилибара се добија у руском Калининграду, остало у Естонији, Литванији, Пољској и Немачкој; има га у Швајцарској, Аустрији и на Сицилији. У Америци га има највише у Доминиканској Републици.
Балтички ћилибар је настао у терцијару, већим делом у олигоценској епохи пре 40-60 милиона година.
Порекло ћилибара
Почетком 19. века сматрало се да ћилибар потиче искључиво из области Балтика. Пруски хемичар Ото Хелм, полазећи од чињенице да балтички ћилибар садржи висок степен сукцинатне киселине, закључио је да балтички карактерише најмање 3% ове супстанце. Годинама је проценат сукцинатске киселине био тест за утврђивање порекла ћилибара.
Анализа ћилибара, првенствено инфрацрвена спектрографија, може бити јасан показатељ културних преображаја праисторијских заједница. Ћилибар је пронађен у микенским гробовима и на медитеранским налазиштима која датирају из бронзаног и гвозденог доба.
Осим методе инфрацрвене спектрографије, за утврђивање састава ћилибара користе се још и гасна хроматографија, хроматографија танког слоја, спектрометрија масе, нуклеарно магнетна резонанца, неутронска активизација. Ове методе дају углавном сличне резултате и могу да послуже за проверу резултата инфрацрвене спектрофрафије, која је најједноставнија, најбржа и најекономичнија, за утврђивање порекла ћилибара.[2]
Референце
- ^ J. A. Vaccari:Materials Handbook, McGraw Hill.
- ^ Александар Палавестра, Анализе ћилибара и модел праисторијске трговине, САНУ, Београд, 1992.
