Павле Стаматовић

Павле Стаматовић (Јаково, 23. април 1805. — Нови Сад, 26. септембар 1864.) био је српски свештеник, књижевник, историчар, политичар и учитељ. Био је уредник „Српске пчеле” и „Летописа Матице српске”.

Школовање и прве службе

Рођен је 23. априла 1805. године у Јакову, где је похађао школу, а након тога наставио школовање у Сремским Карловцима, Сегедину и Пешти. На сегединском Лицеју покренуо је ђачку дружину „Младо Једиње” које се залагало за промовисање словенских језика и словенске културе. За време боравка у Пешти 1830. године почео је да издаје часопис "Српску пчелу", која је излазила све до 1841. године. Био је уредник "Летописа Матице српске" у периоду од 1831. до 1832. године. Постављен је за ђакона у Пешти 1832. године. Написао је дело "Млади Србљин у всемирном царсту" (1834.) и превео "Сматрање дела Божијих" (1841.). Компоновао је оду "Слава славенска у Европи". У Сегедину је радио као вероучитељ за православне ђаке сегединскога лицеја и гимназије, међу којима је популаризовао прославу Светог Саве. Године 1843, Јосиф Рајачић га је поставио за проту у Сремским Карловцима, где је служио до јесени 1847.

Револуција 1848. и Мајска скупштина

Након избијања револуције у Хабзбуршкој монархији, Срби су у Новом Саду 15. марта 1848. усвојили захтеве у 15 тачака. Те захтеве носила је у Братиславу (Пожун) делегација у којој је био и Павле Стаматовић. Српски захтеви су изнесени 8. априла у угарском парламенту, али су одбијени. Народ је 12. априла са зграде кикиндског магистрата скинуо мађарску и окачио српску заставу, а Павле је означен као подстрекач те побуне. У Новом Саду је 19. априла одржан збор на коме су говорници истицали да мађарска влада намерава да помађари Србе и да то ради још од 1840, од када црквени протоколи морају да се воде на мађарском. То је разљутило народ, па им је Стаматовић на њихов захтев дао да спале црквене протоколе на мађарском. Био је међу онима који су тражили да се сазове скупштина, која би одлучивала о наредним потезима значајним за српски народ. Стаматовић је учествовао у раду Мајске скупштине и био је један од потписника представке од 14. маја у којој обавештавају аустријског цара да су Рајачића именовали за патријарха, а Стевана Шупљикца за војводу.

Свесловенски конгрес

Павле Стаматовић је остао политички активан и после Мајске скупштине. Изабран је за делегата за Свесловенски конгрес 18. маја. Поред њега изабрани су Никанор Грујић, Јован Суботић и Ђорђе Стојаковић. Од патријарха је добио налог да се на Свесловенском конгресу залаже за старословенски као општи језик словенске књижевности. На Свесловенском конгресу био је председник јужнословенске секције. Напад царске војске 11. јуна на Праг прекинуо је рад конгреса.

Тражење помоћи у Србији

Након повратка у Војводину започео је одбрамбени рат са Мађарима. Био је одмах ангажован у ратним припремама. Патријарх Јосиф Рајачић послао га је да у Србији тражи војну помоћ и команданта добровољачких одреда. У то време у Кнежевини Србији одржавала се Петровска скупштина, због прилика у Европи и због сукоба кнеза и Томе Вучића. Павле Стаматовић је на тајној седници изнео патријархов захтев. Пошто се Тома Вучић противио да се Србима у Хабзбуршкој монархији шаље помоћ, за команданта је изабран Стеван Петровић Книћанин. Када је Книћанин 25. јула прешао у Војводину, Стаматовић је код њега био војни свештеник.

Последње године

Последње године живота провео је у Новом Саду, где је преминуо 26. септембра 1864. године.