Сенф — разлика између измена
Промењено са ијекавице на екавицу и поправљене структуре неких реченица. |
м Враћене измене Aleksandar.Stef (разговор) на последњу измену корисника 2A02:8388:4080:2C80:D9D8:308A:2CCC:45AB ознака: враћање |
||
| Ред 1: | Ред 1: | ||
[[Датотека:Senf-Variationen.jpg|250px|десно]] |
[[Датотека:Senf-Variationen.jpg|250px|десно]] |
||
'''Сенф''' ({{јез-де|Senf}}), '''слачица''' или '''горушица''', густи је зачин за јело који се прави од |
'''Сенф''' ({{јез-де|Senf}}), '''слачица''' или '''горушица''', густи је зачин за јело који се прави од мљевеног сјемена слачице уз дотатак воде и сирћета. <ref name="Сибир" /><ref name="Козара">Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Југословенски лексикографски завод, Загреб, 1962.г.</ref> <ref name="Сибир">Вујаклија М, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1954.г.</ref> |
||
Фино |
Фино самљевено сјеме [[Слачица|слачице]] се кува у [[Вода|води]] уз додавање сирћета и других зачина. |
||
== |
== Примјена у кулинарству == |
||
Употребљава се као додатак јелима, код прављења сендвича и као намаз код непосредног конзумирања меса. |
Употребљава се као додатак јелима, код прављења сендвича и као намаз код непосредног конзумирања меса. |
||
== Етимологија |
== Етимологија ријечи == |
||
Ријеч сенф је у српском језику од {{јез-де|Senf}}, које опет потиче од латинског и старогрчког ''синапис'', а {{јез-ен|mustard}} od {{јез-ла|mustum}} младо вино и {{јез-ла|ardens}} топло, горуће. <ref name="Сана">Жепић М, Латинско хрватско-српски ријечник, [[Школска књига]] , Загреб, 1961.г.</ref> <ref name="Козара" /> |
|||
== Историјат сенфа == |
== Историјат сенфа == |
||
Први су припремали сенф, највјероватније [[Рим]]љани. Они су мјешали неферментисани сок од грожђа са сјеменом слачице (мустум арденс ). Негдје од краја четвртог вијека римски кувари су сенфу додавали [[бибер]], [[ким]], [[ловор]], [[Мирођија|мирођију]], [[целер]], [[Мајчина душица|мајчину дишицу]], [[вранилова трава|оригано]], [[лук (вишезначна одредница)|лук]], [[мед]], [[сирће]] и [[уље]] и њиме прије печења премазивали свињу. Римљани су овај намаз почели да извозе у [[Галија|Галију]] и даље. Монаси у [[Париз]]у већ од 10 вијека справљају по датој рецептури сенф.<ref name="Козара" /> |
|||
[[Дижон]] у [[Француска|Француској]] је од 1292. године познати произвођач сенфа. У Дижону се сенф |
[[Дижон]] у [[Француска|Француској]] је од 1292. године већ посто познати произвођач сенфа. У Дижону се сенф вијековима производи. Његов укус се усавршавао из дана у дан. Почео је и да се индустријски производи. У партнерству са Морисом Грејем , сенф се производи по јединственој рецептури којој је додано и бијелог вина. Овај сенф је најпознатији сенф на свјетском тржишту.<ref name="Козара" /> |
||
== Припрема == |
== Припрема == |
||
[[Датотека:Muştar.jpg|250px|десно]] |
[[Датотека:Muştar.jpg|250px|десно]] |
||
Разноврсни укуси сенфа долазе у широком опсегу и снази зависно од сорте слачице и начина припреме. Основни укус „ жестине топлоте“ великим |
Разноврсни укуси сенфа долазе у широком опсегу и снази зависно од сорте слачице и начина припреме. Основни укус „ жестине топлоте“ великим дијелом зависи од слачице (sinapis alba). Разликују се укуси сенфа од бијеле или неке друге слачице. Кувањем се ублажава жестина и мијења укус сенфа. Зависно од технологије, али прије свега од додаваних зачина и средстава постоје многобројни и укуси и врсте сенфова.<ref name="Козара" /> |
||
== Референце == |
== Референце == |
||
Верзија на датум 20. јун 2020. у 20:31
Сенф (нем. Senf), слачица или горушица, густи је зачин за јело који се прави од мљевеног сјемена слачице уз дотатак воде и сирћета. [1][2] [1] Фино самљевено сјеме слачице се кува у води уз додавање сирћета и других зачина.
Примјена у кулинарству
Употребљава се као додатак јелима, код прављења сендвича и као намаз код непосредног конзумирања меса.
Етимологија ријечи
Ријеч сенф је у српском језику од нем. Senf, које опет потиче од латинског и старогрчког синапис, а енгл. mustard od лат. mustum младо вино и лат. ardens топло, горуће. [3] [2]
Историјат сенфа
Први су припремали сенф, највјероватније Римљани. Они су мјешали неферментисани сок од грожђа са сјеменом слачице (мустум арденс ). Негдје од краја четвртог вијека римски кувари су сенфу додавали бибер, ким, ловор, мирођију, целер, мајчину дишицу, оригано, лук, мед, сирће и уље и њиме прије печења премазивали свињу. Римљани су овај намаз почели да извозе у Галију и даље. Монаси у Паризу већ од 10 вијека справљају по датој рецептури сенф.[2]
Дижон у Француској је од 1292. године већ посто познати произвођач сенфа. У Дижону се сенф вијековима производи. Његов укус се усавршавао из дана у дан. Почео је и да се индустријски производи. У партнерству са Морисом Грејем , сенф се производи по јединственој рецептури којој је додано и бијелог вина. Овај сенф је најпознатији сенф на свјетском тржишту.[2]
Припрема
Разноврсни укуси сенфа долазе у широком опсегу и снази зависно од сорте слачице и начина припреме. Основни укус „ жестине топлоте“ великим дијелом зависи од слачице (sinapis alba). Разликују се укуси сенфа од бијеле или неке друге слачице. Кувањем се ублажава жестина и мијења укус сенфа. Зависно од технологије, али прије свега од додаваних зачина и средстава постоје многобројни и укуси и врсте сенфова.[2]
