Мајкина душица

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Мајчина душица)
Мајкина душица
255 Thymus serpyllum L.jpg
Мајкина душица (Thymus serpyllum) - ботаничка илустрација
Таксономија
Царство: Plantae
Одељак: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Lamiales
Породица: Lamiaceae
Род: Thymus
Врста: Th. serpyllum
Биномијална номенклатура
Thymus serpyllum
L.
Синоними[1]
Ливада обрасла бусеновима мајкине душице

Мајкина душица[2][а] (лат. Thymus serpyllum) вероватно је једна од најпопуларнијих биљака које се у нашем народу користе у народној медицини. Ређе се користи као зачинска биљка. Позната је и под народним именима: мајчина душица, бакина душица, материнка, душа, поповац, тамјаника, писмена трава, труп, вријес, дивљи босиљак, тамјаника, чабрац и многим другим.[5] Под сличним именима може се срести у готово свим словенским језицима.[6]

Распрострањеност[уреди]

Мајкина душица потиче из централне Европе и западног Сибира,[7] али је распрострањена широм Европе и Азије. Висински заузима попјас од брдских до високопланинских предела.[8] Код нас је веома распрострањена самоникла,[9] али се и гаји, углавном у Војводини и источној Србији.[5]

Изглед[уреди]

Мајкина душица је зељаста трајница (вишегодишња биљка са једногодишњим зељастим стаблом). Корен је вишегодишњи, јако разгранат, са мноштвом ситних жилица. Расте у дубину до 30 цм. Из корена се развија мноштво полеглих изданака и врежа, формирајући бусен.[5][9]

Стабло је полегло, у доњем делу јако разгранато, формирајући тако полегли жбунић. Израсте до 30 цм. Маљаво је, обрасло листовима и округло на пресеку. У додиру са земљом развија адвентивне коренове.[8] Бочне гранчице су танке, усправне, са цветовима груписаним на врху. Листови су унакрсно наспрамни на стаблу. Ситни су, издужено ланцетасти, дуги свега 0,5-1,5 цм. Обод листа је цео, а лиска прекривена меким, сиво зеленим длачицама, испуњеним етарским уљем.[5] Међутим, изглед листова јако варира, па могу бити и голи.[9]

Цветови су скупљени на врху гранчица и у пазуху листова у округласте класасте цвасти (лажне класове). Ружичасти су, у нијансама од светле до тамне боје. Чашица је цеваста, круница двоусната.[10] Плод је Мерикарпијум са четири коморе. У свакој комори налази се по једна ситна, округласта семенка тамно мрке боје.[5]

Цела биљка има угодан мирис и укус. Мирис је интензиван нарочито у време цветања.[9] Цвета од маја до септембра.[10] Медоносна је врста.[11]

Услови станишта[уреди]

Мајкина душица расте на сувим, топлим положајима. Воли лака, пропусна земљишта, а не одговарају јој тешка и влажна, као ни песковита и хладна. У природи се најчешће може наћи на ливадама, пашњацима, на камењару и сувим обронцима деградираних шума, уз путеве и на ободима шума.[9] Зими, у фази мировања, подноси ниске температуре. Добро подноси и сушу.[5]

Гајење[уреди]

За квалитетан принос мајкина душица захтева пуно светлости и топлоте. Одговарају јој средње лака, пропусна земљишта са довољно влаге. За задовољавајући принос најчешће је потребно и наводњавање. размножава се директном сетвом, производњом расада и деобом бокора.[5]

Употреба и састав[уреди]

Сува дрога - Serpylli herba

Употреба мајкине душице заснива се на садржају етарског уља. Сува херба садржи око 0,6% етарског уља, које се састоји претежно од цинеола, док је тимол заступљен у мањој количини. Осим етарског уља сува херба садржи још и танине (око 7%), флавоноиде, горке супстанце, фенил карбонске киселине и 40-50 мг витамина Ц на 100 г суве дроге.[9] Сакупља се цео надземни део биљке у цвету (Serpylli herba). Суши се у хладовини. После сушења одбацују се грубе гранчице.[10]

Кулинарство[уреди]

У кулинарству се може користити као зачин различитим јелима, у свежем или сувом стању. Додаје се јелима од поврћа, меса, салатама, чорбама и сосовима. Нарочито се много користи у италијанској кухињи. Сматра се да неутралише јако масна јела. Мајкина душица је веома ароматична, па се као зачин користи у веома малим количинама.[9]

Користи се и за припрему ароматичних чајева и напитака.[9] Приликом припреме ових напитака мајкину душицу не треба кувати, већ само прелити кључалом водом. Кувањем, поготово у непоклопљеном суду, лековити састојци се брзо и потпуно изгубе.[3]

Пријатан је и безопасан конзерванс, који својим етерским уљем спречава врење.[10]

Медицина[уреди]

У народној медицини мајкина душица веома је популарна биљка, али се исто толико користи и у научној медицини и фармацеутској индустрији. Благи је експекторанс, бронхоспазмолитик и антисептик, па улази у састав многих препарата који се користе за искашљавање код бронхитиса, као и код обичног и великог кашља. У народној медицини веома је популарна као стомахик, карминатив, ароматик и антисептик, па се користи против пролива и грчева, за јачање органа за варење,[10] као и споља, за купке[7][3] код реуматизма, рахитиса, скрофула и прехладе.[8]

За разлику од употребе у кулинарству, где је довољна мала количина хербе, за припрему лековитих напитака не би требало користити мање од једне супене кашике на 2 дл воде. Све мање од тога нема готово никаквог ефекта.[3]

Етарско уље[уреди]

Етарско уље мајкине душице (Serpylli aetheroleum) користи се против цревних паразита и дечјих глиста. У козметици се користи у зубним пастама и водицама за испирање уста, јер ствара пријатан дах.[10] У народној медицини ово уље се може користити накапано на коцку шећера. Осим пријатног даха овако коришћено представља истовремено и заштиту од многих заразних болести.[3] Уље се користи и код реуматизма.

Мајкина душица у обликованом вртном детаљу

Употреба у озелењавању[уреди]

Како је мајкина душица веома варијабилна врста, узгојени су и многи украсни варијетети декоративних и различито обојених цветова и листова.[5] како се веома лако бокори и брзо шири, густо покривајући велике површине тла[3] може се користити као одличан покривач тла на сувим и каменитим положајима. Веома пожељна врста у алпинумима.

Етнологија и митологија[уреди]

Мајкина душица појављује се у митовима и обичајима многих европских народа. Још су Стари Грци своје жртве боговима спаљивали уз ову биљку. Стари Римљани веровали су да ова ароматична биљка растерује змије, шкорпионе и друге отровне животиње (Плиније).[9] У Тиролу је постојало веровање да мајкина душица штити од сваког зла, а у Саксонији су је потапали у воду у којој се купају деца, како би била напредна.[6]

У српском народу такође је постојао обичај да се деца купају у води са мајкином душицом, али се ова биљка поштовала и као веза са душама умрлих. Извесно је да у нашем народу ужива поштовање још од давних времена и да је повезана са култом старог свесловенског божанства Бабе (Мајка Земљa - Terra Mater)[12] Зато ова биљка има слично име у многим словенским језицима:[6] мала материнка, богородська трава (украјински), материдушка (Mateřídouška - чешки), бабидушка (babyduška - код Лужичких Срба).

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Мајкина душица је изворно, најстарије име ове биљке. Забележио га је још Захарије Орфелин крајем 18. века. Варијетет имена мајчина душица бележи тек Јосиф Панчић у 19. веку,[3] што је вероватно резултат погрешног тумачења да се придев „мајкина” односи на мајку. Мáјка – са првим дугоузлазним а, наше је старо име одмила за бабу.[4]

Референце[уреди]

  1. „Thymus serpyllum L., Sp. Pl.: 590 (1753).”. World Checklist. Royal Botanic Gardens, Kew. Приступљено 28. 12. 2016. 
  2. Konjević, Radomir; Budislav Tatić (2006). Rečnik naziva biljaka. Beograd: NNK Internacional. ISBN 86-83635-59-7.  (COBISS.SR)
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Туцаков (1984). стр. 452-455.
  4. „Znate li da "majkina dušica" – nije "majčina"?”. b92. 17.06.2005. Приступљено 28. 12. 2016. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 5,7 Stojčevski (2011). стр. 57-58.
  6. 6,0 6,1 6,2 Софрић, Павле (1990). Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба. Београд: БИГЗ. ISBN 86-13-00474-1. (COBISS.SR)
  7. 7,0 7,1 Tasić (2004). стр. 158.
  8. 8,0 8,1 8,2 Ranđelović (2011). стр. 60.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 9,6 9,7 9,8 Grlić (1986). стр. 273-274.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 Игић (2010). стр. 169.
  11. Kojić, Momčilo; Dragica Vilotić, Vaskrsija Janjić (2008). Medonosne biljke. Beograd: Herbološko društvo Srbije. ISBN 978-86-911965-0-9.  (COBISS.SR)
  12. Чајкановић, Веселин (1994). Речник српских народних веровања о биљкама. Београд: СКЗ. стр. 147. ISBN 86-379-0283-9. 

Литература[уреди]

  • Konjević, Radomir; Budislav Tatić (2006). Rečnik naziva biljaka. Beograd: NNK Internacional. ISBN 86-83635-59-7.  (COBISS.SR)
  • Tasić, Slavoljub; Katarina Šavkin Fodulović, Nebojša Menković (2004). Vodič kroz svet lekovitog bilja. Valjevo: Valjevac. ISBN 86-83555-09-7.  (COBISS.SR)
  • Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : Фитотерапија. Београд: Рад. (COBISS.SR)
  • Stojčevski, Kire (2011). PRIRUČNIK ZA GAJENJE LEKOVITOG I AROMATIČNOG BILJA. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov". Приступљено 22. 12. 2016. 
  • Ranđelović, Novica; Danijela Avramović (2011). PRIRUČNIK O LEKOVITIM BILJKAMA : raspoznavanje, branje i zaštita. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov". Приступљено 22. 12. 2016. 
  • Игић, Ружица; Драгана Вуков, Биљана Божин, Саша Орловић (2010). Лековите биљке : природни ресурси Војводине. Нови Сад: Друштво за здраву исхрану и заштиту животне средине "Врело". ISBN 978-86-85157-07-3.  (COBISS.SR)
  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". (COBISS.SR)


Спољашње везе[уреди]