Камиј Писаро

Камиј Писаро
Аутопортрет Камија Писара
Датум рођења	(1830-07-10)10. јул 1830.
Датум смрти	13. новембар 1903.(1903-11-13) (73 год.)

Камиј Писаро (франц. Camille Pissarro; 10. јул 1830 — 13. новембар 1903) је био француски импресиониста. Рођен на Антилима, један је од учесника прве изложбе импресиониста у Паризу 1874. У касној фази определио се за поентилизам Сераа и Сињака.

Живот и дело

Детињство

Камиј Писаро родио се 1830. године на острву у Карипском мору. Његова породица је имала једну галантеријску продавницу и живела је на горњем спрату у пространом апартману са погледом на главну улицу. У малом пристанишном граду Шарлоте Амелије било је јако узбудљиво и ту су долазили бродови који су доносили робу. Град је имао статус „слободног пристаништа“ и у њега су улазили бродови који су саобраћали и превозили робу измађу Америке, Европе и Африке. Са својом породицом Камиј је говорио француски док је са домородим црначким становништвом говорио шпански или енглески.

Школа у париском интернату и почетак уметности

Башта у Понтоис (1877.)

Са дванаест година родитељи су га послали у интернатску школу у Париз. Директор школе је запазио таленат младог Камија и саветовао му је да у тропским крајевима где је живео слика палме и Камиј када је отишао кући послушао је његов савет. Тако он када се 1874. године вратио кући на острво све своје слободно време користи за сликање не сам палми већ и другог егзотичног биља као и догађаја из живота око њега. Свугде са собом носи свој блок за скицирање и у овим цртежима налазимо његову нарав искреног и једноставног посматрача. У пристаништу слика бродове који долазе и живот око њих. Како није нашао на разумевање код својих родитеља за свој интерес он одлучује да побегне од куће.

Бег од куће и пут за Венецију

Камиј је са своје 23 године осетио први пут сласт слободе коју је неочекивано стекао. Он прави цело време скице, слика акварелом, прави цртеже у оловци и тушу и своја дела подписује на шпанском језику са Pizzarro.

1852. године су се његови родитељи помирили са његовим амбицијама, он се враћа кући да би отпутовао на студије уметности у Париз.

Студије у Паризу

На предавањима академских учитеља Писаро није налазио инспирацију и интересовао се за уметничке правце који нису били примани од страбе широке јавности. У њиховим делима је почео да налази сличности са својим убеђењима и начином посматрања. Он је сваку страну предложка верно бележио и интересовао се за светло и светлосне услове и схватао га је као неодељив део предмета који осветљава.

Тврда критика

Већина стручњака није разумевала значај овог доба и промена која су ова дела делила и раздвајала од класике- заступници ов „старе школе“ сликарства и сликарских техника су нови начин сликања сматрали грешкама од стране сликара.

Налажење властитог стила је за младог сликара било јако сложено. Нагла промена је настала када је сусрео Клода Монеа и Пола Сезана и захваљујући њима налази многа познанства која су у његово дело унели нове подстицаје и нови изглед.

Писаров највећи обожаватељ

Неколико година пошто је Камиј дошао у Париз, његови родитељи су оставили радњу на управљање управнику и настанили се у Паризу. Они су изнајмили служавку по имену Јулија Велај, која је постала највећи обожавалац Камијевих дела и његова целоживотна сапутница и имали су шесторо деце.

Тежња за незевисношћу

Онерасположени са оштром критиком официјалних изложби 1874. године Писаро и Моне организовали су независне изложбе на којима су касније учествовали многи авангардни уметници Реноар, Сисле, Дега, Сезан и други. Прве изложбе су се сусрели са оштрим критикама и први пут је уведен појам „импресионизма“ као увредљиви назив за слику а затим и правац чији припадници су се тешко доживели признања за њиховог живота. Писаро се обрео у средишту импресионистичког покрета. На седмој изложби импресиониста, 1882. године, Писаро је изложио низ слика са темом сељака, које су изазвале одушевљење код критичара и писца Ј. К. Уисманса. И Дега је био задивљен Писароовим сељацима.

Експерименти

Камиј Писаро је експеримантисао са теоријом светла и студирао је утицај светла, климе и годишњих доба, доносио нове технике у уметности. Своја сазнања је спојио у нови стил који је остао као самосталан стил у импресионизму. Био је јако признат и као учитељ и постао је средиште групе сликара Реноара, Монеа, Дегаа, као и Сезана који су га респектовали и ценили његово сликарство и обраћали му се када би тражили извор за инспирацију.

Слава на крају живота

У 74. години коначно је доживео уважавања које га је целога живота избегавало и његове слике се продају на аукцијама по већим ценама, а нова генерација га воли и прихвата. Он никада није изгубио способност да задржи одушевљење и љубав према природи, као и способност да захвати живот на платну са јасноћом и незаборавном љубкошћу.

Активни и продуктивни сликар је умро од тровања крви 1903. године у Ле Хавру у Француској.

Галерија

Кликните на слику за њено повећање.

• 
  Кестење у Осни, 1873.
• 
  Жетва, 1876.
• 
  Црвени кровови, 1877.
• 
  Пејсаж, 1902.

Литература

1. Istorija umetnosti HW Janson, Beograd 1982.
2. Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976.
3. Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.
4. Tvorivosť, tvar a farba M.C. Prette a A. Capaldo, Martin 1976.
5. Impresionizmus, Maurice Seillaz, Bratislava, 1956.

Спољашње везе

• Profiles of Outstanding Virgin Islanders: Camille Pissarro (includes link to photograph of Pissarro)
• Photograph of Pissarro's Mausoleum at Cimitiere Pere Lachaise, Paris (JPG)