Клод Моне

С Википедије, слободне енциклопедије
Клод Моне
Claude Monet 1899 Nadar.jpg
Клод Моне, фотографија Феликса Надара, 1899.
Лични подаци
Датум рођења(1840-11-14)14. новембар 1840.
Место рођењаПариз, Француска
Датум смрти5. децембар 1926.(1926-12-05) (86 год.)
Место смртиЖиверни, Француска
Уметнички рад
ПравацИмпресионизам
ЕпохаСликарство импресионизма
РегијаФранцуско сликарство
Утицаји одЕжена Будена
Утицао наЖоржа Сера
Најважнија дела

Клод Моне (франц. Claude Monet; 14. новембар 18405. децембар 1926)[1][2] је био импресионистички сликар. Импресионизам је добио име по његовој слици „Импресија, рађање сунца“, 1874.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Моне се родио 14. новембра 1840. Био је други син Клода Адолфа и Луис Жастин Моне.[3] 20. маја 1841, крштен је у локалној цркви, као Клод Оскар.[3] Године 1845. његова породица се преселила у Авр у Нормандији. Ту је као младић почео да ради карикатуре које је излагао по излозима дућана. Убрзо их је запазио локални сликар Ежен Буден, заинтересовао се за младог Монеа и почео да га води са собом кад год би ишао да слика пејзаже. Моне је сматрао да много дугује овом мајстору, и увек је говорио:

Ако сам постао сликар, за то треба да захвалим Будену.

У Авру је упознао и Жонкена, који је такође доста утицао на Монеа (и Буден и Жонкен се убрајају у претече импресионизма). После ове двојице, пао је под утицај Короа и Курбеа.

На почетку своје сликарске каријере бавио се фигуралном композицијом, али је по одласку у Лондон, видевши Тарнерово сликарство, схватио да су дивизионистичка техника и пејзаж његова права инспирација.

Моне није створио теорију, али је на путу ликовног истраживања себи поставио циљ да не представља материју самих предмета, већ променљиву игру светлости. Са своје палете је одстранио тешке и непрозирне боје и користио само чисте и светле. Стављајући такве тонове један крај другог, постигао је треперење светлости, одсјај разнобојних несталних одсјаја који стално мењају и сам изглед ствари. Природно, око 1890. почео је да слика циклусе слика, са истим мотивом али у различитим фазама дана.

Импресија, рађање сунца. Слика по којој је импресионизам добио име.

Од 1870. до 1889. стално се селио. Од Пор Вијеза до Аржантеја, од Бордигере до Бел Ила, на Епту или Крезу он остаје веран својим обрасцима. Овај период значи прелаз са истраживања мотива ка чисто сликарским проблемима — истраживању светлости независно од предмета и форме. Свешће свој свет на врт и језеро Живерни. На крају ће сањати да оствари „нешто што је немогуће насликати — воду са травом која се таласа у дубини.“ Највећа вредност овог уметника је квалитет његове моћи опажања тонова и анализе истих. Моне је донео револуцију у уметности сликања.

Едуар Мане га је сматрао „Рафаелом воде“, а по Сезановим речима, Моне је био „само око“.

Тек у позним годинама живота је дочекао углед званичног Салона и Службених кругова. Али, једино није доживео да му званични кругови одају признање. За живота Француска није од њега купила ни једну слику. Монеове слике које се данас налазе у француским државним музејима били су поклони или их је држава купила од приватних лица.

Својим начином сликања — дивизионистичким, разлагањем светлости на основне боје — утицао је на младог Жоржа Сера, који ће убрзо створити читав систем, поентилизам, али који ће вратити слици скелет и „спасити“ је од потпуне дезинтеграције форме. Био је и учитељ српско-француског сликара Богомира Аћимовића - Далме

Дела[уреди | уреди извор]

Почео је као фигурални сликар. Три године после Манеа, и Моне је насликао један „Доручак на трави“, само што Монеова слика има далеко више светлости. „Жене у врту“, показују још већи напредак иако је била одбијена на Салону 1866[1]. По овим и још неким Фигуралним композицијама, као што су „Дама у зеленој хаљини“, „Јапанка са лепезом“, „Госпођа Моне на софи“, „Ручак“,„ Жене у врту“, види се да је Моне могао постати врстан сликар фигура, као што су то били Мане, Реноар или Дега, али се он одао искључиво пејзажу.

На почетку истраживања пејзажа, као „Трг сен Жермен“, сенке решава онако како би то урадио Мане. Одлазак у Енглеску и Холандију је умногоме променио његов однос према сликарству. Почео је да изучава игру светлости на води сликајући лондонске пејзаже са Темзом, у којима тешки лукови моста лебде као у измаглици над реком која светлуца. У Венецији је насликао „пејзаже са каналом Гранде“.

Тек је са серијама слика Моне заокружио своје стваралаштво, и са њима стекао славу: „Стогови сена“, „Алеја јабланова“, „Руанска катедрала“ и „Локвањи“.

Импресионизам[уреди | уреди извор]

Када је Дуран-Руелова претходна подршка Монеу и његовим вршњацима почела да опада, Моне, Реноар, Писаро, Сисли, Пол Сезан, Едгар Дега и Берта Моризо су самостално излагали своје радове; они су то учинили под именом Анонимно друштво сликара, вајара и гравера за које је Моне био водећа личност у формирању организације.[4][5] Он је био инспирисан стилом и темом његових мало старијих савременика, Писара и Едуара Манеа.[6] Група, чија је назив изабран тако да се избегне повезаност са било којим стилом или покретом, била је уједињена у својој независности од салоном и одбацивању преовлађујућег академизма.[4][7][8] Моне је стекао репутацију као најистакнутији пејзажни сликар групе.[9]

На првој изложби, 1874. године, Моне је приказао, између осталих, Импресију, излазак сунца, Ручак и Булевар Капусина.[10] Ликовни критичар Луис Лерој написао је непријатељску рецензију. Посебно обраћајући пажњу на Импресију, излазак сунца (1872), магловит приказ луке у Авру и стилску обилазницу, сковао је термин „импресионизам”. Конзервативни критичари и јавност исмевали су ову групу, при чему је термин у почетку био ироничан и означавао слику као недовршену.[5][8] Прогресивнији критичари су хвалили приказ модерног живота — Луис Едмонд Дуранти је њихов стил назвао „револуцијом у сликарству“.[8]

Укупна посета је процењена на 3500. Моне је проценио Импресију, излазак сунца на 1000 франака, али није успео да прода слику.[11][12][13] Изложба је била отворена за свакога ко је спреман да плати 60 франака и дала је уметницима прилику да прикажу своје радове без мешања жирија.[11][12][13] Друга изложба је одржана 1876. године, опет у супротности са салоном. Моне је приказао 18 слика, укључујући Плажу у Сент Адресу која је приказала вишеструке карактеристике импресиониста.[14][15]

За трећу изложбу, 5. априла 1877, одабрао је седам слика од десетине које је направио на Гаре Сен Лазар у последња три месеца, први пут када је „синхронизовао толико слика на истом месту, пажљиво усклађујући њихове сцене и темпоралности“.[16] Слике су наишле на добар пријем критичара, који су посебно хвалили начин на који је забележио доласке и одласке возова.[16] До четврте изложбе његово учешће је било путем преговора са Кајботове стране.[5] Последњи пут је излагао са импресионистима 1882 — четири године пре последње изложбе импресиониста.[17][18]

Галерија ранијих радова[уреди | уреди извор]

Галерија каснијих радова[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Кристоф, Хајнрих. Моне. Ташен, Келн, 2006.
  2. ^ Енциклопедија Британика. Политика, Београд, 2005.
  3. ^ а б P. Tucker Claude Monet: Life and Art
  4. ^ а б Oxford Art (31. 10. 2011). „Monet, Claude”. Oxford Art Online. ISBN 978-0-19-989991-3. doi:10.1093/benz/9780199773787.article.B00124536. Приступљено 24. 5. 2021. 
  5. ^ а б в Isaacon, Joel (2003). „Monet, (Oscar-)Claude”. Oxford Art Online. ISBN 9781884446054. doi:10.1093/gao/9781884446054.article.T059077. 
  6. ^ Haine, Scott (2000). The History of France (1st изд.). Greenwood Press. стр. 112. ISBN 978-0-313-30328-9. 
  7. ^ Greenberg, Susan D. (2001). „The Face of Impressionism in 1870: Claude Monet's "Camille on the Beach at Trouville". Yale University Art Gallery Bulletin: 66—73. ISSN 0084-3539. JSTOR 40514596. 
  8. ^ а б в Samu, Margret (октобар 2004). „Impressionism: Art and Modernity”. Metropolitan Museum of Art. Архивирано из оригинала на датум 13. 10. 2004. Приступљено 26. 5. 2021. 
  9. ^ Brettell, Hayes Tucker & Henderson Lee 2009, стр. 63.
  10. ^ Brodskaya, Nathalia (1. 7. 2011). Claude Monet. Parkstone International. ISBN 9781780422978 — преко Google Books. 
  11. ^ а б Bernard Denvir, The Chronicle of Impressionism: A Timeline History of Impressionist Art, Bulfinch Press Book, 1993
  12. ^ а б Bernard Denvir, The chronicle of impressionism: an intimate diary of the lives and world of the great artists, Thames & Hudson, Limited, 1993
  13. ^ а б „The First Impressionist Exhibition, 1874 – Notes”. artchive.com. 
  14. ^ Groom, Gloria; Shaw, Jill (2014), „The Beach at Sainte-Adresse”, The Beach at Sainte-Adresse from Monet Paintings and Drawings at the Art Institute of Chicago, Art Institute of Chicago, стр. 1—6, ISBN 978-0-86559-269-8, JSTOR j.ctt1vjqpmr.1, Приступљено 2. 6. 2021 
  15. ^ Januszczak 1985, стр. 192.
  16. ^ а б Dombrowski, André (2. 4. 2020). „Impressionism and the Standardization of Time: Claude Monet at Gare Saint-Lazare”. The Art Bulletin. 102 (2): 91—120. ISSN 0004-3079. S2CID 219796908. doi:10.1080/00043079.2020.1676129. 
  17. ^ Brigstocke, Hugh (2001). „Monet, Claude”. The Oxford Companion to Western Art. Oxford University Press. ISBN 9780198662037. 
  18. ^ Januszczak 1985, стр. 276.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]