Спокој (будизам)

Спокој или смирење (санскрит: उपेक्षा upekkhā) је темељна будистичка врлина.

То је квалитет емотивне смирености, уравнотежености и мира, нарочито у тешким ситуацијама. Понекад се назива и сталоженост, равнотежа (susamāhita) или усредиштеност (mađđhatta).^[1] Неки је преводе грчким филозофским термином апатија (apatheia).^[2]

Спокојство је став стабилности без обзира на околности у којима се нађемо, такође одсуство пристрасности према било коме.^[3]

Будино учење[уреди | уреди извор]

Међу онима који на овом свету увек добро спавају ја сам један.^[4]
— Буда

Буда је говорио да два квалитета, смирење и увид, чине знање:

Два су квалитета која чине јасно знање. Смирење и увид. Када је смирење развијено, ум је развијен. А када је ум развијен, свака страст је напуштена. Када је увид развијен, мудрост је развијена. А када је мудрост развијена, свако незнање је напуштено.^[5]
— Буда

Према Будином учењу, спокој је једно од четири узвишена боравишта (brahma vihāra). Остала три су пријатељска љубав (mettā), саосећање (karunā) и са-радост (muditā).^[3]

Тумачења[уреди | уреди извор]

Спокој је један од начина на који љубав може да се изрази. Изразити љубав према некоме ко нас је повредио или ко је безразложно зао, је да останемо мирни, неузнемирени и лишени мржње.^[1] Такође, спокојство је добар одговор на многа искушења и чулне подражаје. Она ће учинити да нам разум остане у равнотежи и да се, како је то Буда рекао, "крећемо равно преко неравног" (СН I.7)

Неки будисти праве јасну разлику између спокоја и равнодушности. Ако останемо мирни када узнемиреност није прикладна, оправдана или корисна, то је спокој. Ако остајемо мирни и неукључени зато што нећемо да нас било шта омета, то се може назвати равнодушношћу. Спокојство настаје из знања, равнодушност из незнања и себичности.^[1] Други, пак, сматрају равнодушност правим значењем.^[2]