Сунчаница (филм)
| Сунчаница | |
|---|---|
 Постер за филм | |
| Изворни наслов | Солнечный удар |
| Режија | Никита Михалков |
| Сценарио | Владимир Мојсејенко Никита Михалков Александар Адабашјан на основу приповетке Сунчаница и дневника Проклети дани Ивана Буњина |
| Година | 2014. |
| Трајање | 180 минута |
| Земља |  Русија |
| Језик | руски |
| Веб-сајт | suncanica |
| IMDb веза | |
Сунчаница (рус. Солнечный удар) руска је историјска филмска драма у режији Никите Михалкова из 2014. Сценарио је делимично заснован на краткој причи Сунчаница и дневнику Проклети дани руског нобеловца Ивана Буњина. Радња се одиграва у војном логору 1920. за време Црвеног терора на Криму, где су заробљени Белогардисти, међу којима се налази и неименовани поручник. Поручник, покушавајући да одговори на сопствено питање како је дошло до таквог хаоса, присећа се лета 1907, када се страствено заљубио у незнанку на речном пароброду. У позадини догађаја на осунчаном броду приказује се низ корумпираних, лењих, таштих и порочних појединаца, са сугестијом да све историјске трагедије, па и трагедија руске историје двадесетог века, започињу много раније у ситницама на које нико не обраћа пажњу.
Ова два плана одигравања радње супротстављена су и на формалном нивоу. Сећања из 1907. дочарана су живим бојама, осунчаним пејзажима, динамичним кадровима и елементима магичног реализма, док су сцене у логору обојене палетом мрачнијих боја и суморним пејзажима. Такође, сцене у логору садрже низ референци на пропаганде совјетске филмове, укључујући и референцу на сцену са колицима за бебе из филмског ремек-дела Оклопњача Потемкин, коју је Михалков снимио на истим степеницама у Одеси, на којима је Сергеј Ајзенштајн 1925. снимио своју чувену сцену.[1] Главне улоге су додељене непознатим глумцима, док је једна од споредних улога додељена српском глумцу Милошу Биковићу.
Пошто је завршен непосредно након избијања Кримске кризе, филм о руској историји на Криму се није допао селекторима Филмског фестивала у Венецији, те су одбили да га уврсте у такмичарски програм. Након овог одбијања, Михалков је одлучио да се светска премијера одржи у Београду, као вид обележавања сећања на Србију, која је примила многобројне белогардисте и руске избеглице након Октобарске револуције.[2] Филм је махом био игнорисан и критикован на западу као Путинова пропаганда, док је у Русији изазвао опречна мишљења и изазвао различите полемике у друштву.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Alexander Fedorov, Marine scenes for Nikita Mikhalkov Архивирано на сајту Wayback Machine (23. мај 2016), Ukrferry, (Pristupljeno: 1. 5. 2016)
- ^ Biljana Vasić, Ljubav na krimski način, Vreme, 9. 10. 2014. (Pristupljeno: 1. 5. 2016)
- ^ КАРТ-БЛАНШ. Почему новый фильм Михалкова вызвал столь серьезную дискуссию в обществе / / Независимая газета