Филип од Сицилије
Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Код референцирања књига, користити Харвард стил цитирања. |
Филип од Сицилије | |
---|---|
Датум рођења | 1256 |
Датум смрти | 1. јануар 1277.20/21 год.) ( |
Место смрти | Бари |
Супружник | Изабела Вилардуен |
Родитељи | Карло I Анжујски Беатрис од Провансе |
Филип (1255/56 – 1277), члан династије Анжу, кадетске гране династије Капет, био је други син краља Карла I од Сицилије и грофице Беатрис од Провансе. У различитим временима био је постављен да постане краљ Сардиније, кнез од Ахаје или краљ Солуна, али на крају није ступио на један престо.
Сардинија
[уреди | уреди извор]Године 1267, краљ Карло I је затражио од папе Клемента IV да именује Филипа за краља Сардиније, пошто је папа полагао право на власт над острвом. Острво је у то време било подељено на четири судије, и било је место неколико ривалитета: између градова-држава Ђенове и Пизе, између Гвелфа и Гибелина (пропапске и про-империјалне фракције у италијанској политици) и између краљевских династија Арагона и Анжујаца. Судија Логудора (или Тореса) била је под доминацијом Ђенове од смрти последњег судије Аделазије 1259. године. Њен удовац Енцо, кога је његов отац, цар Фридрих II, поставио за краља целе Сардиније, био је у заточеништву. Дана 11. августа 1269. године,[1] у Сасарију у Логудору, без папског одобрења, гвелфска партија изабрала је принца Филипа за краља Сардиније. Сарди су одмах послали изасланика у Рим да убеде папу да потврди избор. Упркос чињеници да су и Ђенова и краљ Карло I гајили про-Гевелфске и пропапске симпатије, папа Климент IV је одбио да одобри Филипа као краља Сардиније.[2] краљ Карло I се убрзо посвађао са савезницима из Ђенове,[3] а Филипов избор није признао арагонски краљ Ђауме I или његов син Ђауме, који је био постављен као супарнички кандидат за сардинијски престо. Принц Филип никада није посетио Сардинију.[4] Острво је ипак произвело сребро које је завршило у Карловој каси после 1270. године, и са којим је он ковао нешто новца.[5]
Латински Исток
[уреди | уреди извор]У складу са Уговором из Витерба од 24. маја 1267. године, краљ Карло I је договорио да се Филип ожени Изабелом, ћерком и наследницом кнеза Вилијама II од Ахаје.[6] Према уговору, принц Филип је постао Вилијамов наследник у случају да кнез не буде имао сина, али ако принц Филип умре без потомства, наследство би се вратило краљу Карлу или Карловом наследнику. У јуну 1270. године, Карлеови представници су разменили заклетве и ратификације са кнезом Вилијамом II у вези са браком. Венчање је одржано „са великим сјајем“ у Транију у Карловом краљевству 28. маја 1271. године. Изабел, која је имала само дванаест година, отишла је да живи са сицилијанском краљевском породицом у Кастел дел Ово.[7][8] Године 1272, принца Филипа и његовог старијег брата, будућег краља Карла II, отац је прогласио витезовима.[9]
Године 1274, латински цар Филип од Куртенеа доделио је принцу Филипу Солунско краљевство, угашено пошто га је заузела Епирска деспотовина 1224. године. Цар је био ожењен Филиповом сестром Беатричом.[10] Принц Филип никада није посетио своје номинално краљевство у северној Грчкој нити је користио ту титулу.[11] Обећао је да ће се придружити великом крсташком рату који је организовао папа Гргур X пре него што је папа умро у јануару 1276. године, 23. маја 1276. године, Гргуров наследник, папа Иноћентије V, навео га је међу онима који су узели крст у писму византијском двору. [12]
Смрт
[уреди | уреди извор]Према хроничару Ђованију Виланију, принц Филип се тешко разболео док је „затезао самострел“ (тендере уно балестро) и отишао у воде код Поцуолија. У том неуспеху, отишао је у Бари да замоли Светог Николу за лек.[13] Умро је у доби од 21 године између јануара и марта 1277. године, [14] и његова права у Ахаји су прешла на његовог оца, који је уредно наследио кнежевину након Вилијамове смрти 1278. године.[15][16] Сахрањен је у катедрали у Трани.[17]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Herde 1977.
- ^ Abulafia 1994, стр. 40
- ^ Soranzo 1937, стр. 183–84
- ^ Abulafia 1994, стр. 242–44
- ^ Dunbabin 1998, стр. 157
- ^ Nicol 1984, стр. 12
- ^ Longnon 1969, стр. 256
- ^ Fine 1994, стр. 168
- ^ Schipa 1932.
- ^ Soranzo 1937, стр. 183–84
- ^ Schipa, Michelangelo (1932). "Filippo d'Angiò, principe di Acaia". Enciclopedia Italiana. Rome: Istituto dell'Enciclopedia Italiana. Retrieved 7 June 2015.
- ^ Setton 1976, стр. 123
- ^ Schipa 1932.
- ^ Setton 1976, стр. 127
- ^ Longnon 1969, стр. 258–59
- ^ Fine 1994, стр. 193
- ^ Schipa 1932.
Литература
[уреди | уреди извор]- Abulafia, David (1994). A Mediterranean Emporium: The Catalan Kingdom of Majorca. Cambridge University Press.
- Dunbabin, Jean (1998). Charles I of Anjou: Power, Kingship and State-Making in Thirteenth-Century Europe. London: Addison Wesley Longman.
- Fine, John V. A. Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 0-472-08260-4.
- Herde, Peter (1977). "Carlo I d'Angiò, re di Sicilia". Dizionario Biografico degli Italiani, Volume 20: Carducci–Carusi (in Italian). Rome: Istituto dell'Enciclopedia Italiana. ISBN 978-8-81200032-6. Retrieved 7 June 2015.
- Longnon, Jean (1969) [1962]. "The Frankish States in Greece, 1204–1311". In Setton, Kenneth M.; Wolff, Robert Lee; Hazard, Harry W. (eds.). A History of the Crusades, Volume II: The Later Crusades, 1189–1311 (Second ed.). Madison, Milwaukee, and London: University of Wisconsin Press. pp. 234–275. ISBN 0-299-04844-6.
- Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros, 1267-1479. Cambridge University Press.
- Schipa, Michelangelo (1932). "Filippo d'Angiò, principe di Acaia". Enciclopedia Italiana. Rome: Istituto dell'Enciclopedia Italiana. Retrieved 7 June 2015.
- Setton, Kenneth M. (1976). The Papacy and the Levant (1204–1571), Volume I: The Thirteenth and Fourteenth Centuries. Philadelphia: The American Philosophical Society. ISBN 0-87169-114-0.
- Soranzo, Giovanni (1937). "Review of Da Carlo I a Roberto d'Angiò: Ricerche e documenti by G. M. Monti". Aevum. 11 (1): 178–84.