Sillaginidae — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Новија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нова страница: {{rut}} {{Taxobox | fossil_range = Еоцен—Холоцен{{Fossil range|55|0}} | name = Sillaginidae | image = Sunday fishing in Tokyo bay.jpg | image_widt…
(нема разлике)

Верзија на датум 10. мај 2020. у 19:43

Sillaginidae
Временски распон: Еоцен—Холоцен55–0 Ma
Sillago japonica
Научна класификација
Царство:
Animalia
Тип:
Chordata
Класа:
Actinopterygii
Ред:
Perciformes
Подред:
Percoidei
Натпородица:
Percoidea
Породица:
Sillaginidae

Типски род
Sillago
Родови

Sillaginodes
Sillaginopodys
Sillaginops
Sillaginopsis
Sillago

Sillaginidae риба је из реда Perciformes која настањује већи део Индо-Пацифика од западне обале Африке, истока Јапана до вода јужног дела Аустралије. Породицу чини само пет родова и тридесет и пет врста, а последње проучавање ове породице десило се 1992. године. Ова врста има издужено тело, светло браон до сребрне боје. Sillaginidae су углавном обалне рибе, а насељавају пешчана и муљевита дна, као и мочварна подручј. Неколико врста претежно живи на мору у дубоким пешчаним плићацима и гребенима, мада су женке и младунци углавном у обалним пределима, где проводе првих неколико година живота Sillaginopsis.

Претежно су месоједи који се хране многочекињастим црвима, раковима, мекушцима, бодљокошцима и разним врстама риба. Многе породице ове врсте су од великог значаја за риболов, а хватају се углавном преко мрежа. Ова врста рибе доста је тражена и често се лови у Аустралији и Јапану, где је њено месо доста цењено.

Таксономија и еволуција

Ову врсту први пут је описано Питер Форсакл 1775. године који ју је сврстао у ред Atherina.[1] Тек 1817. године Жорж Кивје детаљно је описао ову врсту, а она је 1829. године сврстана у род Sillaginodes .[1][2] Године 1861. Теодор Гил назвао је ову врсту Sillaginopsis, а након тога Џорџ Ричардсон сврстао ју је у породицу Sillaginidae што је прихваћено на састанку Британског удружења за унапређење науке.[3][4] У годинама након објављивања Жоржовог рада пријављено је преко 30 нових врста у овој породици, а многе су се слично звале па су збуњивале стручњаке. Роланд Мекај 1985. године објавио је свеобухватни преглед породице како би се оне правилно сврстале, а такође је описао додатних седам врста као подврсте.[3] Након овог рада из 1985. године доказало се да су описане подврсте биле појединачне врсте. Године 1992. Мекај је објавио белешке за Организацију за храну и пољопривреду, где је навео да је подврсте уздигао у статус врста.[5]

Реч Sillaginidae изведена је из речи Силаго, што означава локалитет у Аустралији.[6] Израз силаго потиче из грчког термина силего, што значи упознати се.[7][8]

Из записа о фосилима идентификован је велики број врста ове рибе, а за прво појављивање узима се периоду еоцен. Сматра се да су еволуирале у океану Тетис у централној Аустралији, пре горњег еоцена. Током олигоцена породица се ширила према северу и југу, заузимајући знатно веће водене површине, све до Индо-Пацифика. Такође, ова врста је настањивала север Пољске и Немачке, али и југ Новог Зеланда, у плитким водама.[9] Нађено је најмање осам фосилних остатака за које се верује да припадају овом роду.[10][11]

  • Sillago campbellensis[12]
  • Sillago hassovicus[10]
  • Sillago maculata[9]
  • Sillago mckayi[12]
  • Sillago pliocaenica[13]
  • Sillago recta[11]
  • Sillago schwarzhansi[14]
  • Sillago ventriosus[14]

Временска линија родова

QuaternaryНеогенПалеогенХ.Пл.Пл.МиоценОлигоценЕоценПалеоценQuaternaryНеогенПалеогенHoloceneПл.Плио.МиоценОлигоценЕоценПалеоцен

Филогенија и морфологија

Односи међу Sillaginidae слабо су познати са врло сличним морфолошким карактеристикама и недостатским генетских студија. Будући да се њихово порекло занива на поређењу фосила, до сада нису пронађени други типови остатака, а то такође спречава да се боље истражи ова породица. Иако се Sillaginidae налази у реду Perciformes, до сада није формирана ниједна сестринска група за ову породицу.[15] Сматра се да је тренутно таксономски статус ове породице представљен само на основу филогеније.[16]

Sillaginidae су рибе средње величике које у просеку нарасту до 20 цм и теже око 100 грама.[17] Иако је највећи члан ове породице дужине 72 цм и тежине око 4,8 килограма.[3] Облик тела и распоред пераја ове породице прилично је сличан као са рибама из породице Perciformes. Њихова тела су издужена, благо савијена са главом која се сужава. Доња вилица има па рмалих пора, имају два права леђна пераја, мале и витке бодље. Тела су им прекривена људскама. Углавном су бледо смеђе или кремасто беле боје, а пераја су жута до прозирна, често са тачкама и цртама.[3][18]

Станиште и биологија

Sillaginidae су распрострањене широм Индо-Пацифика од западне обале Африке до Јапана и Тајвана на истоку, а настањују и воде уз мала острва укључујући и Нову Каледонију у Тихом океану.[5] Имају прилично широку распрострањеност, а најгушће насељени су уз обале Кине, Индије, Тајвана, југосточне Азије, индонезијског архипелага и северне Аустралије.[15] Једна врста силагинида, Sillago sihama проглашена је инвазивном врстом Средоземног мора, тако што је кроз Суецки канал 1977. године стигла до Црвеног мора.[19] Sillaginidae су првенствено обалске рибе које, мада неке од њих долазе до гребена и на дубине до 180 м. Све врсте заузимају пешчана или муљевита морска дна. Обично настањују подручја погођена плимом, а иако је породица морска многе врсте настањују естуарно окружење.[20] Свака врста заузима одређену нишу како би се избегла конкуренција међу њима.[21] Млади примерци често мењају станишта, а како сазревају крећу се у дубљој води. Показало се да не мигрирају често и да су слаби пливачи.[22]

Sillaginidae су месождерке и имају добро развијене хемосензорне системе у поређењу са многим другим рибама.[23] Студија вода Тајланда, Филипина и Аустралије показали су да се ова породица углавном храни мекушцима, раковима и у мањој мери другим рибама. Такође у своју исхрану уврстили су десетоношце и мокрице, укључујући различите врсте шкољки. Код свих Sillaginidae промене у исхрани се јављају током сазревања, а млади примерци се углавном хране планктонима, ситним раковима и копитарима.[24] Имају карактеристички облик тела и положај уста, прилагођен храњењу на дну, док већи плен који не могу да прогутају, ове рибе усисају.[25].[26][27][28]

  1. ^ а б Hoese, D.F., Bray, D.J., Paxton, J.R. & Allen, G.R. (2007). Zoological Catalogue of Australia, Vol. 35 (2) Fishes. Sydney: CSIRO. стр. 1126. ISBN 978-0-643-09334-8. 
  2. ^ Richardson, J. (1846). „Report on the ichthyology of the seas of China and Japan” (PDF). Report of the British Association for the Advancement of Science. 15: 187—320. doi:10.5962/bhl.title.59530. 
  3. ^ а б в г McKay, R.J. (1985). „A Revision of the Fishes of the Family Sillaginidae”. Memoirs of the Queensland Museum. 22 (1): 1—73. 
  4. ^ Gill, T.N. (1861). „Synopsis of the Sillaginoids”. Proceedings of the Academy of Natural Sciences of Philadelphia. 13: 501—505. 
  5. ^ а б McKay, R.J. (1992). FAO Species Catalogue: Vol. 14. Sillaginid Fishes Of The World (PDF). Rome: Food and Agricultural Organisation. стр. 19—20. ISBN 92-5-103123-1. 
  6. ^ Great Barrier Reef Marine Park Authority (2006). „Whitsunday Plan of Management Area” (PDF). Australian Government. Архивирано из оригинала (PDF) 2007-09-28. г. 
  7. ^ Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2014). "Sillaginidae" на Фиш бејсу. [верзија на датум: November 2014]
  8. ^ Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2014). Врсте рода Sillago на Фиш бејсу. [верзија на датум: November 2014]
  9. ^ а б Grenfell, H.R. & Schwarzhans, W.W. (1999). „The fish otolith fauna of the Te Piki Member”. Proceedings of the Taupaki Malacological Society. 2: 12—14. 
  10. ^ а б Smigielska, T. (1979). „Fish otoliths from the Korytnica Clays (Middle Miocene; Holy Cross Mountains, central Poland)”. Acta Geologica Polonica. 29 (3): 295—337. 
  11. ^ а б Schwarzhans, W.W. (1980). „Die Tertiare Teleosteer-Fauna Neuseelands, rekonstruiert anhand von Otolithen”. Berliner Geowissenschaftliche Abhandlungen Reihe a Geologie und Palaeontologie. 26: 1—211. 
  12. ^ а б Schwarzhans, W.W. (1985). „Tertiare Otolithen aus South Australia und Victoria (Australien)”. Palaeo Ichthyologica. 3: 1—60. 
  13. ^ Stinton, F.C. (1958). „Fish otoliths from the tertiary strata of Victoria, Australia”. Proceedings of the Royal Society of Victoria. 70 (1): 81—93. 
  14. ^ а б Steurbaut, E. (1984). „Les otolithes de Teleosteens de l'oligo-miocene d'Aquitaine (sud ouest de la France)”. Palaeontographica Abteilung A. 186 (1–6): 1—162. 
  15. ^ а б Nelson, J.S. (2006). Fishes of the World. John Wiley & Sons Inc. стр. 278—280. ISBN 0-471-25031-7. 
  16. ^ Dixon, P.I., Crozier, R.H., Black, M. & Church, A. (1987): Stock identification and discrimination of commercially important whitings in Australian waters using genetic criteria (FIRTA 83/16). Centre for Marine Science, University of New South Wales. 69 p. Appendices 1-10.
  17. ^ Kuiter, R.H. (1993). Coastal fishes of south-eastern Australia. U.S.A: University of Hawaii Press. ISBN 1-86333-067-4. 
  18. ^ Scott, T.D., Glover, C.J.M. & Southcott, R.V. (1980). Marine and Freshwater Fishes of South Australia 2nd Edition. Adelaide: Government Printer. 
  19. ^ Golani, D. (1998). „Impact of Red Sea Fish Migrants through the Suez Canal on the Aquatic Environment of the Eastern Mediterranean” (PDF). Yale School of Forestry and Environmental Studies Bulletin. 103 (Transformations of Middle Eastern Natural Environments): 375—387. Архивирано из оригинала (PDF) 2006-08-28. г. Приступљено 2007-11-09. 
  20. ^ Krishnayya, C.G. (1963). „On the use of otoliths in the determination of age and growth of the Gangetic whiting, Sillago panijus (Ham.Buch.), with notes on its fishery in Hooghly estuary”. Indian Journal of Fisheries. 10: 391—412. 
  21. ^ Hyndes, G.A., Potter, I.C. & Hesp, S.A. (1996). „Relationships between the movements, growth, age structures, and reproductive biology of the teleosts Sillago burrus and S. vittata in temperate marine waters”. Marine Biology. 126 (3): 549—558. doi:10.1007/bf00354637. 
  22. ^ Hyndes, G.A., Platell, M.E. & Potter, I.C. (1997). „Relationships between diet and body size, mouth morphology, habitat and movements of six sillaginid species in coastal waters: implications for resource partitioning”. Marine Biology. 128 (4): 585—598. doi:10.1007/s002270050125. 
  23. ^ Coull, B.C., Greenwood, J.G., Fielder, D.R. & Coull, B.A. (1995). „Subtropical Australian juvenile fish eat meiofauna: experiments with winter whiting Sillago maculata and observations on other species”. Marine Ecology Progress Series. 125: 13—19. doi:10.3354/meps125013 Слободан приступ. 
  24. ^ Norris, A.J. (2004). Sensory modalities, plasticity and prey choice in three sympatric species of whiting (Pisces: Sillaginidae) (Теза). The University of Queensland. 
  25. ^ Hadwen, W.L., Russell, G.L. & Arthington, A.H. (1985). „The food, feeding habits and feeding structures of the whiting species Sillago sihama (ForsskaÊ l) and Sillago analis Whitley from Townsville, North Queensland, Australia”. Journal of Fish Biology. 26 (4): 411—427. doi:10.1111/j.1095-8649.1985.tb04281.x. 
  26. ^ Tongnunui, P., Sano, M. & Kurokura, H. (2005). „Feeding habits of two sillaginid fishes, Sillago sihama and S. aeolus, at Sikao Bay, Trang Province, Thailand”. Mer (Tokyo). 43 (1/2): 9—17. Архивирано из оригинала 2008-04-30. г. 
  27. ^ Mitsuhiro, K., Kohno, H. & Taki, Y. (1996). „Juveniles of two sillaginids, Sillago aeolus and S. sihama, occurring in a surf zone in the Philippines”. Ichthyological Research. Springer Japan. 43 (4): 431—439. doi:10.1007/bf02347640. 
  28. ^ Hyndes, G.A., Platell, M.E. & Potter, I.C. (1997). „Relationships between diet and body size, mouth morphology, habitat and movements of six sillaginid species in coastal waters: implications for resource partitioning”. Marine Biology. Springer Berlin / Heidelberg. 128 (4): 585—598. doi:10.1007/s002270050125. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sillaginidae&oldid=23123527”