Дискурс

Дискурс (од латинске речи дисцурсус, "рашчлањивање") означава писану и усмену комуникацију: 

• У семантици и анализи дискурса: Дискурс је концептуална генерализација разговора у склопу сваког модалитета и контекста комуникације. 
• Свеукупност кодификованог језика (вокабулара) која се користи у датој области интелектуалног истраживања и друштвене праксе, као што су правни дискурс, медицински дискурс, религијски дискурс, и тако даље.
• У раду Мишела Фукоа, као и друштвених теоретичара које је инспирисао: дискурс описује "ентитете секвенци, знакова, по томе што су саопштења (éнонцéс)", изјаве у разговору. 

Као ни дискурс, ни изјава (еноунцемент) није јединица семиотичких знакова, већ апстрактна конструкција која омогућава семиотичким знаковима доделу значења, и тако преноси специфичне, поновљиве комуникације до и између субјеката, објеката и изјаве. Стога, дискурс се састоји од семиотичких секвенци (односа међу знаковима који преносе значење) између објеката, субјеката и изјава. 

Термин "дискурзивне формације" (француски: форматион дисцурсиве) концептуално описује редовне комуникације (писану и усмену) које производе такве дискурсе, као што су неформални разговори. Као филозоф Мишел Фуко је применио дискурзивну формацију у анализи великих органа знања, попут политичке економије и природне историје. 

У једном смислу у ком се употребљава, термин дискурс се проучава у корпусној лингвистици, метода у лингвистичким истраживањима у којим се користе узорци природног говора. У другом смислу (кодификован језик на пољу истраживања) и у трећем смислу (изјава), анализа дискурса испитује и утврђује везе између језика и структуре посредовања. 

Поред тога, јер је дискурс тело текста које треба да преноси специфичне податке, информације и знања, постоје интерни односи у садржају датог дискурса; исто тако, постоје екстерни односи између дискурса. Као такав, дискурс не постоји пер се (сам по себи), али се односи на друге дискурсе, путем међусобне повезаности дискурса. Дакле, у току истраживања, дискурс међу истраживачима подразумева одговоре на питања Шта је ...? а шта није ... спроведена по значењима појмова која се користе у датој области истраживања, као што су антропологија, етнографија и социологија; студије културе и теорија књижевности; филозофија науке и феминизма. 

Хуманистичке науке

У хуманистичким и друштвеним наукама, термин дискурс описује формалну начин размишљања који се може изразити кроз језик; дискурс је друштвена граница која дефинише шта се може рећи о датој теми.

Дискурс утиче на перспективу особе; немогуће је да се избегне дискурс. На пример, два посебно посебна дискурса се могу користити за различите герилске покрете који их описују или као "борци за слободу" или "терористе". Другим речима, изабрани дискурс одређује речник, изразе а можда и стил који ће се користити у комуникацији.

Дискурси су уграђени у различите реторичке жанрове и метажанрове који их ограничавају и омогућавају. То је језик који говори о језику. На пример, упутство Америчког психијатријског удружења ДСМИВ одређује који термини морају да се користе у разговору о менталном здрављу, чиме се посредује значењу и диктира пракса стручњацима из психологије и психијатрије.

Дискурс је тесно повезан са различитим теоријама моћи и државе, док год се на дефинисање дискурса гледа као на дефинисање саме стварности. Ова концепција дискурса у великој мери потиче из рада француског филозофа Мишела Фукоа.

Модернизам 

Модернисти су били усмерени ка постизању напретка и веровали су у постојање природних и друштвених закона, који би се уопштено могли примењивати да би се развило знање а самим тим и боље разумевање друштва. Модернисти су били заокупљени трагањем за истином и стварношћу и настојали су да развију теорије које садрже истинитост и предвидивост. Стога су дискурс сматрали нераскидивим у односу на говор или начин говора дефинишући дискурс функционалним. Дискурс и језичке промене су узроковане напретком или потребом да настану нове или прецизније речи да би се описала нова открића, тумачења или сфере интересовања. У савременом добу језик и дискурс су одвојени од моћи и идеологије и као такви су схаваћени као природни продукти коришћења здравог разума и напретка. По Ренијеру модернизам подстиче даље уздизање либерарних дискурса људских права, једнакости, слободе и правде, док с друге стране оваква реторика прикрива суштинску неједнакост и не узима у обзир различитост.

Структурализам

Структуралисти, као што су Фердинанд де Сосир и Жак Лакан, заговарају да су сва људска деловања и друштвене структуре  повезане са језиком и да се могу поимати као системи повезаних елемената. Овим се подразумева да појединачни елементи неког система имају значење једино када се посматрају у односу на структуру као целину, и да се структуре као такве могу схватити као потпуне, самоуправне и променљиве творевине. Другим речима структура је та која одређује значај, значење и улогу појединачних елемената система. Структурализам је дао значајан допринос нашем разумевању језика и друштвених система. Сосирова теорија језика  уопштено истиче одлучујућу улогу значења и значаја у изградњи људског живота.

Постмодернизам 

Пратећи очигледна ограничења модерног доба развила се постмоденистичка теорија. Постмодернисти су одбацили модерноистичке тврдње да је постојао један теоријски приступ којим су дефинисани сви аспекти друштва. Насупрот томе постмодернисти су били усмерени ка испитивању различитих искустава појединаца и гриупа истичући пре разлике него сличности и заједничка искуства.

Насупрот модернистичкој теорији постмодернистистичка теорија је приступачнија и дозвољава индивидуалне разлике док је с друге стране одбацила појам друштвених закона. Постмодернисти су се преусмерили од трагања за истином ка тражењу одговора како истине настају и трају. Постмодернисти су тврдили да  истина и знање настају кроз дискурсе, плурално, контекстуално и историјски. Стога су постмодернистички истраживачи започели испитивање дискурса као што су текстови, језик, схватања И деловања.

Француски друштвени теоретичар Мишел Фуко развио је појам дискурса у његовим раним делима, нарочито у ‘Археологији знања’ 1972. У ‘Дискурзивним борбама у оквиру друштвеног благостања: Приказ тинејџерског мајчинства’, Лара Леса резимира Фукоову дефиницију дискурса као ‘ система мисли састављеног од идеја, ставова, начина деловања, веровања и дејствовања који систематски стварају субјекте и светове о којима говоре’. Фуко прати улогу дискурса у ширим друштвеним процесима легитимности и моћи, наглашавајући стварање тренутних истина, како  оне опстају и које односе моћи носе са собом. Фуко даље теоретише да је дискурс средство помоћу кога односи моћи производе говорне субјекте. Он (1977, 1980) је тврдио да су моћ и знање међусобно повезани, стога је сваки људски однос заснован на борби и посредовању моћи. Фуко је даље тврдио да је моћ увек присутна и да самим тим може и да створи и да контролише истину. Дискурс је по Фукоу (1977, 1980, 2003)  повезан са моћи јер функционише по правилима искључивости. На основу тога дискурсом управљају објекти, о којима се може говорити, ритуал, где и како неко може да говори, и они привилеговани који могу да говоре.  Стварајући фразе моћ-знање Фуко (1980) је тврдио да је знање и стваралац и стваралаштво моћи. Објекат постаје ‘чвор у оквиру мреже’. У његовом делу ‘Археологија знања’ Фуко користи пример књиге како би приказао чвор у оквиру мреже. Књига се не састоји од појединачних речи на једној страници, од којих свака има значење, него је одређена у систему референци у односу на друге књиге, друге текстове и друге реченице. Значење такве књиге је повезано са већом, најбитнијом мрежом знања и идеја на коју се и односи.  

Један од кључних дискурса које је Фуко препознао као део своје критике моћи-знања је био неолиберализам, који је он веома блиско повезао са његовим принципом управљања из његових предавања о биополитици. Оваква путања Фуковог размишљања је у многоме прихваћена у оквиру људске географије.       

Literatura

• Foucault, M. (1977). Discipline and Punish. New York: Pantheon. ISBN 978-0-394-49942-0. 
• Foucault, M. (1980). "Two Lectures," in Colin Gordon, ed., Power/Knowledge: Selected Interviews. New York: Pantheon. 
• Foucault, M. (2003). Society Must Be Defended. New York: Picador. ISBN 978-0-312-42266-0. 
• A. McHoul & W. Grace (1993). A Foucault primer: Discourse, power, and the subject. Melbourne: Melbourne University Press. ISBN 978-0-8147-5480-1. 
• J. Motion & S. Leitch (2007). „A toolbox for public relations: The oeuvre of Michel Foucault”. Public Relations Review. 33 (3): 263—268. doi:10.1016/j.pubrev.2007.05.004. 
• Mullaly, R. (1997). Structural social work: Ideology, theory, and practice (2nd изд.). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-7710-6673-3. 
• Norton, B. (1997). „Language, identity, and the ownership of English”. TESOL Quarterly. Teachers of English to Speakers of Other Languages, Inc. (TESOL). 31 (3): 409—429. JSTOR 3587831. doi:10.2307/3587831. 
• Research as resistance: Critical, indigenous and anti-oppressive approaches.(2005). In Brown L. A., Strega S. (Eds.), Toronto: Canadian Scholars' Press.
• S. Strega (2005). The view from the poststructural margins: Epistemology and methodology reconsidered. In L. Brown, & S. Strega (Eds.), Research as resistance (pp. 199–235). Toronto: Canadian Scholars' Press.
• Sunderland, J. (2004). Gendered discourses. New York: PalgraveMacmillan.