Позитивизам

Из Википедије, слободне енциклопедије

Позитивизам је учење које се заснива искључиво на чињеницама. Позитивизам негира метафизику и покушава свој предмет да опише онако какав јесте, без стварања хипотеза и претпоставки какав би могао бити.

Овај приступ може да се назове и описним односно дескриптивним. Позитивизам је сматрао, а и данас су видљиви остаци оваквог мишљења, да је такав приступ ближи методи природних наука. Ову илузију разбила је теорија сазнања у XX веку (Сер Карл Попер, Имре Лакатош, Пол Фајерабенд и други), али и сама наука ХХ века са спектакуларним и крајње антипозитивистичким теоријама квантне механике и релативности. Њему супротан је нормативни приступ, који чешће сусрећемо у друштвеним наукама.

Зачетник позитивистичке теорије је Огист Конт (фр. Auguste Comte), који је сматрао да се друштвени феномени могу проучавати методама природних наука. Позитивистички приступ доминирао је у социологији све до Другог светског рата. Након рата, под утицајем академске социологије у САД и Француској, његова популарност опада углавном због разорне критике других гледишта (функционализам, структурализам, марксизам) која су нудила боља решења, и тако постала модернија. Најизраженији позитивистички приступ у социологији налази се код Емила Диркема у делу Правила социолошке методе. Позитивистички приступ у социологији полази од следећих претпоставки:

  1. нуди радикалну алтернативу свим дотадашњим филозофским мишљењима и идејама
  2. критикује феудални поредак испуњен крутом и беживотном спекулацијом коју ће заменити рационална мисао и искуствене чињенице
  3. егзактност, практичност и конструктивност сваког позитивистичког става огледа се у операционализацији и искуственој верификацији
  4. захваљујући присуству позитивне науке, техничка питања се лакше решавају
  5. својом научном неутралношћу јасно разграничава научно од идеолошког
  6. по узору на природне науке користи егзактну прецизну методу у проучавању човека и друштва и тако долази до чињеница темељених на искуственом материјалу;
  7. садржаји вредносних судова и нормативних исказа не могу се искуствено проверити и практично применити због њихове ненаучне ваљаности.