Инфозабава

С Википедије, слободне енциклопедије

Инфозабава (портманто од речи информација и забава),[1] позната још и под називом инфотејмент (сложеница од енглеских речи information и entertainment) је врста медија који пружа комбинацију информације и забаве.[2] Термин се обично користи насупрот термину озбиљних вести. Многи постојећи инфозабавни интернет сајтови и апликације за друштвене мрезе пружају разноврсне функције и услуге.

Критика термина[уреди | уреди извор]

Израз ”инфозабава” симболише забринутост и критику да новинарство прелази из медија који преноси озбиљне информације о питањима која се тичу јавних интереса у облик забаве која неким случајем нуди и „свеже” чињенице. Критеријуми по којима новинари и уредници процењују вести - да ли је нешто вредно насловне стране, мање вредно или уопште вредно коментарисати – су саставни део ове дебате. Неки криве медије због овог видљивог феномена, јер нису успели да створе идеал грађанске новинарске одговорности, док други криве комерцијалну природу многих медијских организација, потребу за већом гледаношћу у комбинацији са приоритетом јавности за осећајно добрим садрзајем и „неважним” темама као сто су трачеви о познатима и спорт.[3]

Процес специјализације се такође догодио, почев од часописа са посебним интересима за масовну употребу преко кабловске телевизије и на крају преко нових медија као што су интернета и сателитски радио. Све већи број медија који се фокусирају искључиво на поједине теме као што су: актуелни догађаји, унапређење живота, историја, филмови, жене и хришћанство. Потрошачи имају широк избор без обзира да ли се ради о свакодневним потребама за информацијама или о високој презентацији једне врсте садржаја.

Контроверза постоји и због величине публике и тога да ли „продавци” вести ублажују садржај са превише „неозбиљних” вести. Новинаре ових вести и прича обично усмерава маркетиншко одељење према демографским и потребама публике. Прихваћено је и мишљење да се медијске личности сматрају познатим личностима. Медијске куће често користе акутелне личности како би се што боље промовисале и профитирале.

Већина инфозабавних телевизијских програма садржи само опште информације о темама које покривају и не треба их сматрати формалним учењем и упутствима. На пример, вест може садржати оптужбе познатих личности или појединаца да су починили кривично дело без икаквих чињеница или доказа.[4] Може се рећи да многи гледаоци и друштвени критичари не одобравају како се медији, посебно телевизија, понашају у различитим ситуацијама, често се бавећи тривијалним садржајем који је обично повезан са познатим личностима. Може се приметити да у случајевима јавних личности и лидера, медији често модификују и „продају” приче о животима истих ради чисте реакције гледалаца и забаве уместо да фокус буде на стварним причама са правом информативном поруком иза њих.

Амерички политички сатиричар Џон Стјуарт је октобра 2010. године дао метафоричну изјаву о данашњим медијима: „Штампа може држати своју лупу на нашим проблемима...откривајући до сада невидљиве проблеме, или могу ту исту лупу користити како би запалили мраве, а потом изненадно постати водитељи недељних емисија на тему изненадне, неочекиване, опасне и смртоносне мравље епидемије.” Ова изјава односила се на способност медија да се усредсреде на праве људске проблеме и трансформишу их у оно што је познато као инфозабава, јер су изгледа једино овакве информације погодне за разоноду јавности. Данашње информативне вести често су ублажени скандали, мада за медије и новинаре ово није забрињавајућа појава, јер ако од недеље до недеље желите задржати довољно гледалаца, фокусирајте се на оно што је следећа ”смртоносна мравља епидемија ” (нпр. политички секс-скандал, теорија завере о председниковом изводу из матичне књиге рођених, Итд.) и на тај начин ћете подигнути гледаност и наравно лепо профитирати од реклама.[5]

Инфозабава као новинарство[уреди | уреди извор]

Поједини дефинишу новинарство само као извештавање о „озбиљним“ темама, где су устаљени новинарски стандарди подржани од стране новинара. Други, пак, верују да новинарска струка у ширем смислу обухвата све од професионалног журнализма до такозваних таблоида и инфозабаве, и подржавају актиновсти везане за маркетинг, финансије и пласирање информација. Међутим, разазнавање два концепта, озбиљног новинарства и жуте стампе је контраверзно.реф>Реинеманн, C., Станyер, Ј., Сцхерр, С., & Легнанте, Г. (2012). Хард анд софт неwс: А ревиеw оф цонцептс, оператионализатионс анд кеy финдингс. Јоурналисм, 13(2), 221-239. . дои:10.1177/1464884911427803.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ)</реф> Професионално новинарство би требало да нагласи истраживање, потврду чињеница и интерес јавности за разлику од „неновинарских” огранака. Изрази „озбиљно новинарство” и „жута штампа” означавају разлику и у уваженим стандардима за важност вести, као и у стандардима за њихово спровођење, у зависности од професионалних идеала новинарског интегритета.

Идеја озбиљног новинарства обједињује два независна концепта:

  • Озбиљност: Политика, економија, злочин, рат, и природне катастрофе се сматрају озбиљним темама, као и одређени аспекти права, пословања, науке и технологије
  • Актуелности: приче које покривају садашње догађаје – ток рата, исходе гласања, избијање пожара, значајне изјаве, ослобађање затвореника, економски извештај од значаја.

Логичка супротност, жута штампа се понекад, у подругљивом тону, назива инфозабава. Одлике које је дефинишу и обухватају већину критика укључују:

  • Најнеозбиљније теме: Уметност и забаву, спорт, животни стил, интересовања и јавне личности.
  • Неактуелност: Не постоји догађај који је претходио и покренуо причу, осим радозналости новинара.

Благовремени догађаји се дешавају у мање озбиљним темама - спортски догађаји, непријатности познатих личности, премијере филмова, уметничке изложбе и тако даље.

Могу постојати озбиљне репортаже које нису изазване догађајима - преноси важних друштвених, економских, правних или технолошких трендова - истраживачки извештаји који откривају текућу корупцију, загађење животне средине или неморалност – или дискусија о нерешеним политичким проблемима, без посебног разлога. Годишњице, празници, крај године или годишњих доба, или истек сто дана владе, могу учинти неке приче временски осетљивим, али више обезбеђују шансу за рефлектовање и анализу него што дају новост о којој треба известити.

Спектар озбиљности и важности није довољно добро дефинисан и различите медијске организације чине разне уступке и компромисе. „Вести које се могу користити“ („News you can use“) је уобичајена маркентиншка фраза наглашава специфичан правац новинарства, шири сиву зону. Савети за баштованство и вести о хобијима врло очигледно спадају у најнеатрактивнију врсту забаве. Упозорења о неизбежним природним катастрофама или озбиљним националним безбедносним претњама (као што су ваздушни или терористички напади), се сматрају толико важним да медији с националном фреквенцијом (чак и канали забавног карактера) углавном прекидају остале програме да би известили о њима. Прича из здравства о новој врсти лечења рака дојке, или репортажа о локалном загађивању земљишта путем воде могу подпасти под те вести. Исто тако и рецензије књига или религијски извештај . Са друге стране, људи јако често сматрају да су хобији и забава јако битни делови њихових живота па је „важност“ на личном нивоу прилично субјективна.

Прелаз између забаве и вести[уреди | уреди извор]

Инфозабава је генерало препознатљива по својој забавној природи кроз коришчење нападне графике, брзоплетог уређивања, музике и коришћења сензационализма и сатире. Популарни амерички примери су „Entertainment Tonight”, „Hannity and Colmes”, „„Тхе Даилy Схоw”” итд. [6]

Од емисија у Србији могу се навести „Еxплозив”, „Ексклузив”, „24 минута са Зораном Кесићем”, „ТВ Чорба“, „Вече са Иваном Ивановићем“ итд.

Инфозабављачи[уреди | уреди извор]

Инфозабављачи су забављачи у тој врсти медија, као што су водитељи вести или сатиричари који прелази границу између новинарства (квазиновинарства) и забаве. Барбара Волтерс је била икона међу инфозабављачима и зачетник многих техника коришћених у забавним медијима данас. Међу истакнутим америчким представницима налазе се Дзон Стујарт, Бил О'Рајли, Рејчел Медоу и Жералдо Ривера итд.

У медијима у Србији генерално међу најуспешнијим се сматрају Зоран Кесић и Иван Ивановић.

Последице социјалних медија[уреди | уреди извор]

Медијске теме се данас свечешће сматрају инфозабавом углавном због све већег броја популације која користи социјалне медије. Ово полуларно тржиште социјалних медија немачки теоретичар Јирген Хабермас дефинише као јавну сферу. Према Хабермасу, оно дефнише социјални простор (који може бити виртуелни) у којем се грађани окупљају да би дебатовали и дискутовали о тренутним проблемима у њиховом друштву. Термин је недавно почео да се користи у плуралном облику како би одредио више јавних сфера у којима људи расправљају о савременим проблемима. У случају социјалних медија као што су Твитер и Фејсбук чија је првобитна намера била повезивање људи, обнављање контакта и дељења личних мисли и информација са јавношћу, они су данас постали ново средство за ширење инфозабаве и експлоатације јавних ствари. Нема сумње да су сајтови социјалних медија доминантни и оно што је јако забрињавајуће у вези са овим је чињеница да заједно са развојем телефонске технологије, ови начини онлајн комуникације постају све истакнутији у преношењу информативних вести. Неопходно је да друштво засновано на комодификацијама производи фантомску слику о објективности и то ради посматрањем корена вести.[7] Јавност добија све чешће вести телевизјиским преношењем, а сада социјални медији преносе комбинацију информација и забавних новина које су познате као инфозабава.

Порекло термина[уреди | уреди извор]

Термини infotainment и infotainer (инфозабављач) су први пут употребљени у септембру 1980. на Уједињеној конференцији Аслиб-а, Института информационих научника и удруџења библиотека у Шефилду. Инфозабављачи су представљали групу британских научника из област информатике који су уврстили тематику комичних емисија на професионалним конференцијама у периоду 1980-1990. Године 1983. термин infotainment je postao sve popularniji u svakodnevnoj upotrebi.[6]

Vremenom su komunikacioni teoretičari su počeli da u potpunosti zamenju termin zabanih vesti sa terminom infozabava. Prethodno slična varijacija ovog termina je skovana 1974. kao naziv konvencije IBS-a (Interkolegijalni sistem prenošenja vesti), udruženje koledž radio stanica u SAD.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „the definition of infotainment”. Dictionary.com. 
  2. ^ Demers, David, "Dictionary of Mss Communication and Media Research: a guide for students, scholars and professionals," Marquette, 2005, pp. 143.
  3. ^ Anderson, Bonnie M., "News Flash", Wiley (2004). стр. 1. стр. 33.
  4. ^ Campbell, R., Martin, R. C, and Fabos, B. G. Media & culture: An introduction to mass communication. Bedford/St.Martin’s, 2012
  5. ^ Campbell, R., Martin, R. C, and Fabos, B. G. Media & culture: An introduction to mass communication. Bedford/St.Martin’s, 2012.
  6. ^ а б „infotainment - television program”. 
  7. ^ Taussig, T. M. The devil and commodity fetishism in South America. Chapel Hill (NC): America University of North Carolina Press, 1980

Vidi dalje[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Infozabava&oldid=26754115”