Петраркистичка канцона

Петраркистичка канцона (шп. Canción petrarquista, canción real, canción italiana) је најстарија и најпознатија италијанска песничка лирска форма. Порекло води од балате (итал. balata) а касније имитира провансалску шансону. Њену метричку форму први је утвдио Данте а усавршио је Петрарка . Ова канцона има обиље облика. Састављена је од више строфа које су, опет, састављене од неодређеног броја једанаестераца и седмераца, различито римованих.

Често се завршава једном краћом строфом, названом комиато (итал. commiato) или конђедо (итал. congedo), упућеном особи којој је канцона посвећена. Комиато укратко понавља садржину целе песме.

Њена шема римовања код Петрарке обично изгледа овако: АбЦ + АбЦ + цДаЕЕ

Од настанка до данас

У почетку је имала строго одређену форму, вероватно зато што се певала уз одређену мелодију, али, касније, све је више добијала слободу међу шпанским песницима. Омиљена међу песницима слатког новог стила као форма која најбоље може да изрази истанчана филозофска и љубавна размишљања обогађена моралним и политичким садржајима. У Петраркином песничком опусу ова канцона је процват доживела у 14. веку. У свом савршеном облику јавља се код Таса, док се међу познијим песницима, као творац нове, метрички слободније конципиране и изразито лично обојене канцоне истиче Ђакомо Леопарди (Гиацомо Леопарди). Ова нова канцона није више састављена од строфа већ има слободну форму.

У шпанску поезију увели су је Боскан и Гарсиласо у 16. веку.

У савременој поезији термин канцона (шп. canción) појављује се у композицијама различитих метара и разноликости и садржине у делима Мачада, Хименеса, Лорке ,Неруде, Гиљена, Ваљеха и Ернандеса .

Одлике

• Број строфа (шп. estancias) је променљив. Код Петрарке између 5 и 10, код Боскана прва песма се састоји од 27 строфа, код Гарсиласа од 4 до 5.

• Број стихова у свакој строфи такође је променљив. Код Петрарке између 9 и 20, код Боскана броји 15, док код Гарсиласа има 13.

• Није било правила која су одређивала природу риме и њен распоред.

• Упркос слободи у конструкцији сваке строфе, глобална структура је била стриктно одређена.

• Шема прве строфе строго треба да се понавља у осталим строфама.

• Свака строфа се састоји из два дела:

а)Скуп почетних стихова назива се фронте, они се деле у 2 дела од којих се сваки назива пиеде.

б)Последњи део се назива кода (шп. coda) који је могао да буде подељен на два дела који се називају версос.

ц)Између делова фронте и цода може да постоји један стих који повезује ова два дела канцоне, која се назива волта и мора да се римује са последњим стихом друге пиеде.

• Крај песме је означен једном строфом са мање стихова која се назива торната или енвио.

Пример

ФРОНТЕ:

Пиеде 1º: Долиенте циерва, qуе ел херидо ладо

де понзоñоса y цруда yерба ллено,

бусцас ел агуа де ла фуенте пура,

Пиеде 2º :

цон ел цансадо алиенто y цон ел сено

белло де ла цорриенте сангре инцхадо

дéбил y десцаíда ту хермосура,

ВОЛТА:

аy, qуе ла мано дура,

ЦОДА:

Версо 1º:

qуе ту невадо пецхо

ха пуесто ен тал естрецхо

Версо 2º:

гозоса ва цон ту десдицха, qуандо,

циерва мортал, вивиендо, естáс пенадо,

Версо 3º:

ту десанградо y дулце цомпаñеро,

ел регаладо y бландо

пецхо пассадо дел велоз монтеро:

……………………..

Франциско де ла Торе (Francisco de la Torre)

Литература

• Ružic, Žarko, Enciklopedijski rečnik versifikacije. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad. 2008.
• Quilis, Antonio, Métrica española, Ediciones Ariel. 14ª edición. Madrid, 2001.
• Calderón Estébanez, Demetrio, Diccionario de términos literarios, Alianza Editorial. 1ª Edición. Madrid, 1998.