Развојна теорија

Развојна теорија је нагомилавајућа или колективна теорија о томе како се пожељна промена у друштву најбоље постиже. Такве теорије ослањају се на различите друштвено-научне дисциплине и приступе. У овом чланку, разматра се више теорија, као и недавни догађаји повезани са овим теоријама. У зависност од теорије која се примењује, постоје различита објашњења о процесу развоја и њиховој неједнакости.

Теорија модернизације

Главни чланак: Теорија модернизације

Теорија модернизације користи се за анализу у ком процесу модернизације се друштво налази. Теорија разматра који аспекат земаља је користан, а који представља препреку за економски развој. Идеја је да помоћ у развоју усмерена у тим конкретним аспектима може да води модернизацији традиционалних или заосталих друштва. Научници различитих истраживачких дисциплина су допринели теорији модернизације.

Социолошка и антрополошка теорија модернизације

Најранији принципи теорије модернизације могу се извести од идеје напредка, у којем се потврђује да људи могу да развијају и мењају своје друшво. Маркиз де Кондорсет је учествовао у настанку ове теорије. Ова теорија такође тврди да технолошки напредак и економске промене могу довесто до промена у моралним и културним вредностима. Француски социолог Емил Диркем нагласио је међузависност институција у друштву и начин на који су у интеракцији са културим и друштвеним јединством. Његово дело "Подела рада у друштву" било је веома утицајно. Он описује како се друштвени поредак одржава у друштву и начин на који примитивне заједнице могу да пређу у напреднија друштва. Други научници који су допринели развоју теорије модернизације су: Дејвид Аптер који се бавио истраживањем политичког система и историје демократије; Симор Мартин Липсет који је тврдио да економски развој води социјалним променама који имају тенеденцију да воде демократији. Дејвид МекКлиленд који је приступио медернизацији са психолошког становишта својом теоријом мотивације. Талкот Парсонс који је користио свој променљив образац да би поредио заосталост са модерним.

Фазе линеарног модела раста

Фазе линеарног модела раста су економски модел који је инспирисан Маршаловим планом, који се спроводио ради ревитализације европске економије након Другог светског рата. Претпоставља да економски раст може бити једино постигнут индустријализацијом. Раст може бити ограничен од стране локалних институција и друштвеним ставовима, нарочито ако ови апекти утичу на стопу штедња и инвестиција. С обзиром да ограничења ометају економски раст, сматра се да овај модел може бити интерни у друштву.

Према линеарном моделу раста, правилно дизајнирано масовно улагање капитала заједно са интервенцијом јавног сектора водило би ка индустриализацији и економском развоју земље у развоју.

Модел фаза развоја по Ростову су најпознатији пример за линеарне фазе модела раста. Волт V. Ростов индентификовао је пет фаза кроз које земље у развоју морају да прођу да би достигле напредан економски статус: 1. Традиционалано друштво; 2. Предуслов за полетање; 3. Полетање; 4. Вожња до зрелости; 5. Године високе масовне потрошње; Он је тврдио да би економски развој могао бити вођен одређеним јаким секторима. Та тврдња је супротна у односу на, на пример, марксизам који тврди да сектори треба да се једнако развијају. Према Ростовом моделу, државе треба да следе нека правила како би достигле полетање: 1. Стопа инвестиција земље треба да буде најмање 10% БДП-а; 2. Треба да се формира један од два производна сектора са високом стопом раста; 3. Институционални, политички и социјални оквир мора да постоји или да се створи како би се промовисало ширење тих сектора.

Ростов модел има озиљне пропусте, од којих су најозбиљније: 1. Модел претпоставља да развој може бити постигнут кроз основну секвенцу фаза које су исте за све земље, што је сумњива претпоставка; 2. Модел мери развој искључиво средствима увећања БДП-а по глави становника; 3. Модел се фокусира на карактеристике развоја, али не индентификује узрочне факторе који воде развоју. Као такав, занемарује социјалне структуре које морају да буду присутне за подстицање развоја.

Теорије економске модернизације, као што су фазе Ростовог модела, су јако инспирисане моделом Харод- Домар који објашњава на математички начин стопе раста у земљама у погледу стопе штедње и продуктивности капитала. Уплитање дражаве често је сматрано неопходним за успешан развој теорије економске модернизације. Пол Росенштајн-Родан, Рагнар Нурксе и Курт Манделбаум тврдили су да је модел великог удара у инфраструктурним инвестицијама и планирању неопходан за стимулацију индустрилизације и да сам приватни сектор неће бити способан да обезбеди средства за то. Друга утицајна теорија модернизације је модел двоструког сектора по Артуру Левису. У овом моделу Левис објашњава како традиционално стагнирајући рурални сектор је постепено замењен модерном и динамичном производњом и услужном економијом. Због фокуса на потребе за капиталним улагањима, линеарне фазе модела раста понекад пате од капиталног фундаментализма.

Критике теорије модернизације

Теорија модернизације посматра традиције и већ постојеће институције зване примитивна друштва као препреке за савремени економски раст. Модернизација која је присиљена споља у друштву може изазвати насилне и радикалне промене, али према теоретичарима модернизације генерално је вредна последица. Критике упућене да су традиционална друштва уништена измичу модерној форми сиромаштва, без стићања обаћане предности модернизације.

Структурализам

Главни чланак: Стуктуралистичка економија

Струкутурализам је теорија развоја која се односи на структуралне аспекте који онемогућавају еконосмки раст земаља у развоју. Јединица анализе је економије земље, која се углавном бавила пољопривредом, производећи за сопствене потребе а која се трансформисала у модерно друштво које се бави индрустријском производњом и услужном делатношћу. Политичко гледиште које произилази из структуралистичких размишљања се односи на велики број интервенција владе у области привреде у индистријском сектору, познат под називом импорт супституција индустријализација (ИСИ). Ова структурна трансформација земље у развоју се врши у циљу стварања привреде чији се крајњи циљ самоодрживи раст. То се једино може постићи у недовољно развијеним земљама које извозе примарне производе (пољопривредне и рударске производе) и усресређени су на унутрашњи развој у циљу заштите домаће привреде од утицаја развијених земаља. Трговина са земљама чија привреда је развијенија своди се на минимум подизањем свих врста трговинских баријера и прецењивањем домаћег дивизног курса; на овај начин подстиче се производња домаћих производа по угледу на раније увезене индустријске производе. Логика ове стратегије почива на аргументу којим се сматра да индустрије у зачетку немају производни капацитет и искуство да би се могле такмичити са страним конкурентима и зато треба да буду заштићене све док не буду стекле могућност за надметање на слободном тржишту. Пребиш-Сингер хипотезом се сматра да током времена услови трговине робе бивају погоршани у односу на трговину индустријских производа, јер је еластичност тражње за индустријским производима већа. Ако се ова тврдња покаже као тачна, иде у корист примене ИСИ стратегије.

Структуралисти сматрају да је једини начин да дође до развоја земаља трећег света, помоћу утицаја страних држава. Земље трећег света морају да теже индустријализацији, да смање своју зависност трговине са земљама првог света као и трговину са другим земљама сличним себи.

Корени структурализма потичу из Јужне Америке, првенстено Чилеа. Раул Пребиш је 1950. године отишао у Чиле како би постао први директор Економске комисије за Латинску Америку, где је сарађивао са Челсом Фуртадом, Анибалом Пинтом, Освалдом Сункелом и Дадли Сирсом, који су сви постали утицајни структуралисти.

Теорија зависности

Главни чланак: Теорије зависности

Теорија зависности је у суштини наставак структуралистичке мисли и прати неке од њених основних идеја. Док структуралисти тврде да развој уопште не би био могућ без стратегије изузимања и ригорозног ИСИ, теоретичари зависности тврде да развој може да се постигне кроз формирање спољних веза са развијеним деловима света. Ипак, оваква врста развоја сматра се ’зависним развојем’, тј. не постоји унутрашња домаћа динамика у развоју државе, стога она је изузетно рањива због економских криза које могу да се десе на светском тржишту. Идеја зависности креће од представе да се ресурси крећу од ’периферније’ сиромашних и неразвијених земаља ка ’језгру’ које чине богате земље, на тај начин, што доводи до акумулације блага у богатим земљама науштрб сиромашних. Насупрот теорији модернизације, теорија зависности тврди не пролазе сва друштва кроз сличне стадијуме развоја. Периферне земље имају своје јединствене карактеристике, структуре и институције и посматране су као слабије на светској тржишној економији, док развијене државе никада нису биле у њиховој, колонизованој позицији у прошлости. Теоретичари зависности сматрају да ће сиромашне земље остати сиромашне докле год не смање своје везе са светским тржиштем.

Теорија зависности каже да сиромашне земље обезбеђују природне ресурсе и јефтину радну снагу, без којих развијене земље не би имале животни стандард које уживају. Када неразвијене земље покушају да се отргну од утицаја Језгра, развијене земље их ометају да би задржале контролу. То значи да сиромаштво земаља у развоју није резултат њихове дезинтеграције у светском систему већ начина на који су интегрисане у систем.

Поред својих структуралистичких корена, теорија зависности се доста преклапа са Нео-марксизмом и Теоријом светских система што се такође види у радовима Имануела Валерштајна познатог теоретичара зависности. Валерштајн одбија представу о постојању Трећег света, већ тврди да постоји само један свет који је повезан економским односима (Теорија светских система). Он тврди да тај систем суштински води до поделе света на језгро, полу-периферију, периферију. Један од резултата експанзије светског система је комодификација ствари, као што су природни ресурси, радна снага и међуљудски односи.

Основне потребе

Главни чланак: Основне потребе

Модел основних потреба први пут је увела Међународна организација рада 1976. године као одговор на преовлађујућу модернизацију и развојне приступе засноване на структуралистичким идејама, које нису давале довољне резултате у смислу олакшања сиромаштва и борбе против неједнакости у земљама у развоју. Покушао је да дефинише апсолутни минимум ресурса, потребних за дуготрајно физичко благостање. Апсолутно сиромаштво које произилази из овог је приход који треба остварити да би се само те основне потребе задовољиле. Овај приступ апликован је у сфери помагања развоју, ради одређивања шта је потребно друштву за опстанак, и шта је потребно сиромашним опулацијама да пређу изнад линије апсолутног сиромаштва. Теорија основних потреба се не фокусира на инвестирање у економски продуктивне активности. Основне потребе користе се као индикатор апсолутног минимума који је особи потребан да преживи.

Заступници ове теорије тврде да је елиминација апсолутног сиромаштва добар начин да људи постни активнији чланови друштва, а тако би лакше обезбедили рад те би постали и конзументи и штедише. Такође постоје многи критичари теорије основних потреба. Недостаје јој теоретичне строгости, практичне прецизности, у конфликту је са политиком привредног раста и постоји ризик да земље у развоју остану перманентно у том стадијуму.

Неокласична теорија

Неокласична развојна теорија се корени у свом претходнику: класичној економији. Класична политичка економија је развијена у XVIII и XIX веку и бавила се вредностима производа као и производним факторима од којих зависи. Први представници били су Адам Смит и Давид Рикардо. Класични, као и неокласични економисти били су за слободно тржиште, и против интервенционизма на тим тржиштима. ’Невидљива рука’ Адама Смита осигурава да слободна трговина буде бенефит за целокупно друштво. Џон Мејнард Кејнс такође је био утицајни класични економиста, написао је Општу теорију запошљавања, користи и новца 1936. године. Неокласична развојна теорија постала је популарна крајем 70-их година прошлог века, покренута избором Маргарет Тачер у Уједињеном Краљевству и Роналда Регана у САД. Такође, Светска банка је прешла са приступа Основних потреба на неокласичан приступ 1980. године. С’ почетка 80-их неокласична развојна теорија је почела стварно да се примењује.

Структурно прилагођавање

Једна од импликација теорије неокласичног развоја за земље у развоју су програми структуралног прилагођавања (САП), подржане од стране Светске банке и Међународног монетарног фонда. Важни аспекти тих САП програма укључују принципе као што су:

• Мере штедње (смањење државне потрошње)
• приватизација (која би требало да повећа расположиви новац владама и побољша њихову ефикасност и ефективност финансијског пословања фирми на којима се спроводи процес приватизације)
• либерализација трговине, девалвација, укидање маркетиншког одбора (у циљу повећања постојеће компаративне предности земље у развоју коју поседује на светском тржишту)
• смањење овлашћења владе и дерегулације (с циљем стимулисања слободног тржишта)

Ове мере се више или мање испољавају као главне смернице потврђене од стране Института за међународну економију који су били уверени да су те мере биле потребне за опоравак Латинске Америке из економске и финансијске кризе 80тих година. Ове смернице су обухваћене и Вашинигтонским консензусом чији назив је смислио Џон Вилијамсон 1989. године.

Скорашњи трендови

Пост-развојна теорија

Главни чланак: Пост-развојна теорија

Пост-развојна теорија је школа мишљења која доводи у питање идеју националног и економског развоја. Према пост-развојним научницима, циљ побољшања животног стандарда ослања се на произвољне тврдње као на пожељност и могућност тог циља. Пост-развојна теорија настала 80-их и 90-их година двадесетог века.

Према пост-развојним теоретичарима идеја развоја је само ментални склоп (Волфанг Сакс) који је резултирао у хијерархији развијених и неразвијених нација, од којих неразвијене земље желе да буду као развијене. Развојно мишљење доминирало је западом и веома је етноцентрично према Саксу. Западњачки начин живота не мора бити ни реалистички ни пожељни циљ светске популације, тврде пост-развоји теоретичари. Развој се посматра као губитак културе једне земље, перцепције људи о себи и начина живота. Маџид Рахнема други водећи пост-развојни научник, тврди да су ствари као појмови сиромаштва веома културно уграђени и могу се доста разликовати међу културама. Институције, које су забринуте због неразвијености, су веома западњаки оријентисане и позивају за шире културно учешће у развоји мишљања.

Пост-развојни предлог је визија друштва која се уклања сама од идеја које тренутно доминирају. Према Артуру Ескобару пост-развој је заинтересован уместо за локалне културе и знања, за критички поглед према установљеној науци и промоције локалних грасрутс иницијатива. Такође, пост-развојена теорија се залаже за структуралне промене како би постигла солидарност, узајамност и већи ангажман традиционалног знања.

Одрживи развој

Главни чланак: Одрживи развој

Одрживи развој је развој који задовољава потребе садашњости без ограничавања могућности да будуће генерације задовоље своје потребе. (Брундтланд комисија) Постоји још дефиниција одрживог развоја али је свима њима заједничко да имају везе са расположивим капацитетом Земље и њеним природним системима као и изазовима са којима се суочава човечанство. Одрживи развој се може поделити на одрживост животне средине, економску одрживост и друштвено-политичку одрживост. Књига „Границе раста”, написана на захтев Римског клуба, пружила је велики замах у правцу одрживости. Покрет одрживог развоја наглашава проблеме који потичу од глобалног загревања. Што је довело до склапања Протокола из Кјота 1997. године, с циљем да ограничи емисије гасова стаклене баште.

Противници ставова одрживог развоја често указују на Кузњецову криву заштите животне средине. Идеја иза криве је да, како привреда једне земеље расте она се окреће већој и захтевнијој производњи.То значи да како привреда земље расте, расте и њена емисија загађења, али само до одређене тачке, где продукција троши мање ресурса и постаје више одржива. То значи да је про-раст, не анти-раст политика потребна да се реше проблеми животне средине. Али постоје докази који потврђују да је Кузњецова крива животне средине веома слаба. Такође емпиријски докази иду у прилог чињеници да људи имају тенденцију да повећавају тражњу за производима када су им приходи већи. Можда су ти производи произведени на еколошки прихватљив начин али целокупна сагледана потрошња негира овај ефекат. Постоје људи међу којима је и Џулијан Симон који тврде да ће будући технолошки развој решити проблеме у будућности

Теорија људског развоја

Главни чланак: Теорија људског развоја

Теорија људског развоја је теорија која користи идеје различитог порекла, као што су екологија, одрживи развој, феминзам и економика благостања. Жели да заобиђе нормативну политику и фокусира се на друштвеном капиталу и инструкцијском капиталу као и њиховој употреби у оптимизацији свеопштег хуманог капитала економији.

Амартја Сен и Махбуб ул Хак су најпознатији теоретичари људског развоја. Сенов рад фокусиран је на способности: шта људи могу да ураде и постану. Заправо те способности, пре него приход или добра која добијају (као што је наведено у теорији основних потреба), одређују благостање. Ова идеја је суштински темељ Индекса људског развоја, мери напретка заснованој на човеку, започетог од стране УНДП и њихових Извештаја о људском развоју. Економска страна Сеновог рада може се најбоље сврстати под економику благостања, која евалуира утицај економске политике на благостање људи. Сен је написао утицајну књигу ’Развој као слобода’ која је додала битну етичку страну развојној економији.

Види још

• Развој (разјашњење)
• Теорија еколошке модернизације
• Економски развој
• Међународни развој
• Теорија светских система

Литература

• M. П. Цоwен анд Р. W. Схентон, Доцтринес оф Девелопмент, Роутледге (1996), ISBN 978-0-415-12516-1.
• Петер W. Престон, Девелопмент Тхеорy: Ан Интродуцтион то тхе Аналyсис оф Цомплеx Цханге, Wилеy-Блацкwелл (1996), ISBN 978-0-631-19555-9.
• Петер W. Престон, Ретхинкинг Девелопмент, Роутледге & Кеган Паул Боокс Лтд (1988), ISBN 978-0-7102-1263-4.
• Рицхард Пеет wитх Елаине Хартwицк, "Тхеориес оф Девелопмент", Тхе Гуилфорд Пресс (1999) ISBN 978-1-57230-489-5
• Walt Whitman Rostow, (1959), The stages of economic growth. The Economic History Review, 12: 1–16. . doi:10.1111/j.1468-0289.1959.tb01829.x. 
• Tourette, J. E. L. (1964), Technological change and equilibrium growth in the Harrod-Domar model. Kyklos, 17: 207–226. . doi:10.1111/j.1467-6435.1964.tb01832.x. 
• Durkheim, Emile. The Division of Labor in Society. Trans. Lewis A. Coser. New York: Free Press, 1997, pp. 39, 60, 108.
• John Rapley (2007), Understanding Development. Boulder, London: Lynne Rienner Publishers
• Meadows et al. (1972), The Limits to Growth, Universe Books, ISBN 978-0-87663-165-2
• Hunt, D. (1989), Economic Theories of Development: An Analysis of Competing Paradigms. London: Harvester Wheatsheaf
• Greig, A., D. Hulme and M. Turner (2007). "Challenging Global Inequality. Development Theory and Practice in the 21st century". Palgrave Macmillan, New York.