Глобално загревање

Из Википедије, слободне енциклопедије
refer to caption
Глобална средња промена температур земље-океана током периода 1880–2012, релативно на 1951–1980 просек. Црна линија је годишња средња вредност, а црвена линија је петогодишњи просек. Зелене линије означавају процене несигурности. Извор: NASA GISS.
Map of temperature changes across the world
key to above map of temperature changes
Мапа показује десетогодишњи просек (2000–2009) глобалне средње температурне аномалије у односу на просек периода 1951–1980. Највећа температурна повећања су у Арктичкој и Антарктичкој области.}-[1]
refer to caption
Емисије CO2 услед употребе фосилних горива упоређене у пет емисионих сценарија. Удубљења се јављају у периодима глобалних рецесија.

Глобално загревање је назив за повећање просечне температуре земљине атмосфере и океана нарочито у 20. веку. Од почетка 20-ог века, средња температура Земљине површине се повећала за око 0,8 °C, при чему је до око две трећине повећања дошло у последње три декаде.[2] Загревање климатског система је недвосмислено, и научници су више од 90% сигурни да оно првенствено узроковано повећањем концентрација гасова стаклене баште насталих људским активностима као што су сагоревање фосилних горива и крчење шума.[3][4][5][6][7][8]

Узроци и последице[уреди]

Најзаступљенија је теорија према којој је глобално загревање последица угљен-диоксида и метана пореклом од индустријских постројења у развијеним земљама. Према тој теорији повећана концентрација поменутих гасова доводи до ефекта стаклене баште у атмосфери. Многе владе су прихватиле ту теорију и потписале Протокол из Кјота, чији је циљ смањење емисије тих гасова.

Противници теорије глобалног загревања[уреди]

С друге стране, у последње време јавио се одређен број научника који оспоравају теорију глобалног загревања као последицу емисије индустријских постројења и нуде алтернативна објашњења, било у облику промена сунчеве активности - за шта се као доказ користе недавно откривене климатске промене на Марсу (отапање ледене поларне капе) - било у облику цикличне измене хладних и топлих периода у Земљиној историји, за шта постоје геолошки, палеонтолошки и историјски докази.

Навођење сличних промена на другим планетама као против доказ теорији глобалног загревања је започео руски астроном Хабибуло Абдусаматов. Он је објавио чланак у „Националној географији“ о томе да су се ледени полови Марса које чини чврсти угљен-диоксид, смањили за претходне три године. Међутим, повећање температуре на Марсу су изгледа последица пешчаних олуја великих размера које мењају струјање и прозрачност атмосфере и краткорочна су појава. Повећање температуре на Нептуновом месецу Тритону, који се такође наводи као доказ је последица његове путање, јер директна Сунчева светлост пада на његову јужну хемисферу више него иначе. На Јупитеру је такође уочена појава повећања температуре, али и појава нове црвене мрље у горњем слоју његове атмосфере која може бити ново жариште релативно малих размера. На Плутону је уочен пораст температуре, али на основу два посматрања у размаку од 14 година.[9]

Референце[уреди]

  1. ^ 2009 Ends Warmest Decade on Record. NASA Earth Observatory Image of the Day, 22 January 2010.
  2. ^ America's Climate Choices. Washington, D.C.: The National Academies Press. 2011. стр. 15. ISBN 978-0-309-14585-5. 
  3. ^ Borenstein, Seth (9/24/2013). „What 95% certainty of warming means to scientists“. AP. 
  4. ^ Synthesis Report, Section 1.1: Observations of climate change, in IPCC AR4 SYR 2007.
  5. ^ Synthesis Report, Treatment of Uncertainty, in IPCC AR4 SYR 2007.
  6. ^ IPCC, Synthesis Report, Section 2.4: Attribution of climate change, in IPCC AR4 SYR 2007.
  7. ^ America's Climate Choices: Panel on Advancing the Science of Climate Change; National Research Council (2010). Advancing the Science of Climate Change. Washington, D.C.: The National Academies Press. ISBN 978-0-309-14588-6. 
  8. ^ „Joint Science Academies' Statement“ (PDF) Приступљено 9. 8. 2010.. 
  9. ^ Политикин забавник број 2963, датум: 21.11.2008. „Зашто? Како?“; страна 20. Издаје и штампа: Политика АД. Београд.

Литература[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :