Jakob Izrael de Han

Jakob Izrael de Han
Jakob Izrael de Han obučen u arapsku odeću
Lični podaci
Datum rođenja	(1881-12-31)31. decembar 1881.
Mesto rođenja	Smilde, Holandija
Datum smrti	30. jun 1924.(1924-06-30) (42 god.)
Mesto smrti	Jerusalim, Izrael
Književni rad
Najvažnija dela	Priče iz predgrađa Pejp Patalogije

Jakob Izrael de Han (hol. Jacob Israël de Haan; Smilde, 31. decebar 1881 – Jerusalim, 30. jun 1924) je bio nizozemski pisac, pesnik, publicista, pravnik i (anti-) cionista. Godine 1919. je kao cionista emigrirao u Palestinu. Tamo je 30. juna 1924. godine ubijen od strane Avrahama Tehomija, po narudžbini jevrejske paramilitarne organizacije Hagana.

Biografija

Jakob Izrael de Han je rođen je u mnogobrojnoj porodici ortodoksnih nizozemskih Jevreja. Kao i njegova godinu dana starija sestra Kari van Bruhen (hol. Carry van Bruggen) – takođe poznata autorkinja – iz simpatije prema komuističkim idejama se rano odmetnuo od vere svojih otaca. Kao ubeđeni marksista postao je član nizozemske Socijaldemokratske Radničke Partije (SDAP) i saradnik literarne rubrike socijalističkih dnevnih novina Narod (Het volk). Studije prava završio je 1909. godine, a 1916. je doktorirao na lingvističko-filozovskoj temi vezanoj za razvoj pravne terminologije.

De Han je u više nego jednom smislu krčio put drugima. Na naučnom planu se istakao kao jedan od prvih holandskih proučavalaca signifike (grane semiotike).

Zahvaljujuči zalaganju za političke zatvorenike u carističkoj Rusiji – kuda je u više navrata putovao 1912. godine i čemu je posvetio dirljivo svedočanstvo „U ruskim zatvoima“ (hol. In Russische gevangenissen, 1913) – smatra se pretečom Amnesti Internašonala.

Jakob Izrael de Han

Zbrzo nakon revolucije se, međutim, ispostavilo da Sovjetski Savez nije uspostavio obećanu vladavinu pravde: mnogi razočarani nizozemskih intelektualci okrenuli su leđa svojim mladalačkim idealima pa tako i De Han, koji se najpre pridružio cionistima da bi nakon iseljivanja u Palestinu 1919. godine prešao u tabor tamošnjih ortodoksnih jevreja okupljenih u organizaciji Edah HaChareidis. Kao umerenim stavom izazvao je bes ionističke organizacije Hagana koja je naredila njegovu likvidiciju: 30. juna 1924. ubijen je u Jerusalimu hicima iz pištolja. De  Han je tako ušao i u počitičku i književnu istoriju. U političku zato što je njegovu likvidiciju odobrio kasniji predsednik izraelske državve Jicak Ben-Zvi. U književnu zahvaljujući svojim delima a i činjenici da je poslužio kao inspiracija Arnoldu Cvajgu za roman „De Vrind se vraća kući“ (hol. De Vriendt kehrt heim, 1932).

Književni rad

Prvi i doskora jedini prevod nekog De Hanovog dela na srpski je bio prevod njegovev pripovetke „Hamame se udaje“ (hol. Hamame trouwt) koju je Vera Ilić uvrstila u svoju zbirku nizozemske (holandske) proze „Od mora Oteta“ (Beograd: Nolit, 1963).

Romani

Priče iz predgrađa Pejp

Objavljivanje De Hanovog prvenca „Priče iz predgrađa Pejp“ (hol. Pijpelijntjes, 1904) odjeknulo je kao bomba: ne samo da je roman, nazvan po jednoj narodskoj četvrti Amsterdama obilovao eksplicitnim homoerotičnim scenama već je bio pisan u prvom licu jednine, što je sugerisalo autobiografski karakter ispovesti. Tako je čak i površnim poznavaocima amsterdamske intelektualne scene bilo lako da na osnovu imena i opisa dokuče stvarni identitet ostalih likova u romanu. Na taj trag ih je uostalnom svesno naveo i sam autor koji je roman posvetio svom 23 godine starijem prijatelju, amsterdamskom lekaru i piscu Arnoldu Altrinu (Arnold Aletrino, 1858-1916), poreklom sefardskom Jevrejinu i velikom poborniku homoseksualne emancipacije. Taj De Hanov krik protiv prikrivenosti i hipokrizije skupo ga je koštao: izgubio je prijatelja, ili makar njegovu javnu podršku, a izgubio je i posao. Glavni urednik socijalističkog lista Narod, P. L. Tak, bio je po pitanju javnog morala očigledno mnogo bliži konzervativnim krugovima koji su homoseksualnost smatrali degenarativnom bolešću. Nakon izvacivanja iz redakcije sledio je i otkaz u školi u kojoj je De Han radio.

Što se sudbine same knjige tiče, ono što je uopšte dospelo do očiju javnosti – Aletrino i De Haova verenica otkupili su i uništili skoro celokupan tiraž – nije naišlo na dobar prijem, pa čak ni drugo, prerađeno izdanje iz kojeg je De Han izbacio posvetu Aletrinu. Iako su znameniti autori poput Lodevejka van Dejsela i Frederika van Edena cenili De Hanove literalne sposobnosti, u javnosti su osudili njegov prvenac. To utoliko više čudi što se obojica smatraju začetnicima seksualne emancipacije u holandskoj književnosti. Moguće da je kod njih u pitanju bilo literalno poigravanje tadašnjim naučnim saznanjima iz oblasti psihopatologije pa im je kod De Hana zasmetao prizvuk lične ispovesti. Bilo kako bilo, De Hanu je trebalo dugo da se rehabilituje u literarnim krugovima u kojima je kraju pre svega ostao poznat po svojoj poeziji. Roman Predgrađe Pejp kao i sledeće delo sa sličnom tematikom, roman Patologije (hol. Pathologieën, 1908), pali su u zaborav još za autorovog života. Tako je i moglo da se desi da se kao začetnih eksplicitne holandske homoerotske književnosti slavi Herard Reve (Gerard Reve) koji je stvarao više od pola veka nakon De Hana.

Osim tematike, roman odlikuje i stilsa avangardnost. De Han je na virtuozan način ukomponovao više stilskih odlika svog vremena – naturalizam, senzitivizam i impresionizam. Niži građanski sloj s početka dvadesetog veka verno je prikazan u svojoj bedi i prostoti, ne samo slikovitim opisima već i sjajnim dimjalozima u iskvarenom, priprostom slengu predgrađa. Glavni akteri, Joup i Sam, kao intelektualni predstavnici srednje klase koriste govorni jezik koji ima bogatiju i korektniju leksiku i sintaksu ali kolokvijalan izgovor koji je dočaran zahvaljujući mogućnostima holandske ortografije. I naposletku, De Han u opisima i unutrašnjim monolozima ispoljava svoj senzitivistički talenat obilatim korišćenjem neologizama, pre svega neobičnih kombinacija boja koje daju koloritnu i iskričavu sliku emotivnih stanja glavnog junaka.

Patologije

Godine 1908. izlazi De Hanov drugi roman koji takođe ima homoseksualnu temu: Patalogije. Ovaj roman je ipak prouzrokovao daleko manje zainteresovanja u javnosti. Neki delovi u ovom romanu ukazuju na sadističli nagon. Zahvaljujući De Hanovim uzvišenim i prefinjenim pisanjem ova knjiga postaje jedna od malobrojnih nizozemskih potpuno „dekadentističkih“ romana. Sedamdesetih godina prošlog veka, kada se razvila gej emancipacija i ponovo javilo interesovanje za „kraj veka“ (fran. Fin de siècle), zainteresovanost za ova dva romana onovo oživljava. Oba romana su ponovo štampana – osmo izdanje Predgrađa Pejp pojavilo se 2006. godina a četvrto izdanje Patalogija izlazi 2003. godine.

Poezija

Tokom De Hansovog života, njegovi romani su bili zaboravljeni te je on odlučio da se bavi poezijom. Godine 1900. objavljuje omladinski rad, a 1914. kolekciju pesama u kojima je glavna tema ponovo homoseksualnost. Libertinske pesme ( hol. Libertijnsche liederen, 1914) i Nova karataža (hol. Een nieuw Carthago, 1919) inspirisane su romanima Heorhesa Ejkhouda, belgijskog pisca koji je nappisao uvod u Patologije. Judaizam je takođe bio jedna od tema pesama: jevrejska pesma (hol. Het Joodsche lied). Najpoznatiji su njegovi Kvatreni, obimna kolekcije intimne i osetljive poeije. Godine 1952. objavljene su njegove zbirne pesme. Nakon toga izlazi nekoliko antologija kao što je „Bio sam dečak iz Zandama“ (hol. Ik ben een jongen te Zaandam geweest) koju je sastavio Herit Komrej.

Spoljašnje veze

• Dela Jakoba Izraela de Hana u originalu