Džejn Ostin

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Džejn Ostin
Džejn Ostin
Lični podaci
Datum rođenja(1775-12-16)16. decembar 1775.
Mesto rođenjaStiventon, Kraljevstvo Velika Britanija
Datum smrti18. jul 1817.(1817-07-18) (41 god.)
Mesto smrtiVinčester, Ujedinjeno Kraljevstvo
ObrazovanjeThe Abbey School
Potpis

Džejn Ostin (engl. Jane Austen; Stiventon, 16. decembar 1775 — Vinčester, 18. jul 1817) bila je engleska književnica.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Džejn Ostin rođena je u Stiventonu od oca Džordža Ostina (koji je bio parohijski sveštenik) i Kasandre Ostin (devojačko prezime Li; 1739-1827). Za Stiventon ostaje vezana čitav život, nikada se ne udavši. Imala je šestoro braće i stariju sestru Kasandru sa kojom je bila jako bliska. Jedini portret po kome znamo kako je Džejn Ostin izgledala je loše obojena skica koju je izradila njena sestra i koja se danas nalazi u muzeju u Londonu. Njena braća Fransis i Čarls pristupili su mornarici gde su obojica dogurali do čina admirala. Osnovno obrazovanje dobila je u školi za devojke 1783; prvo u Oksfordu, pa u Sauthempton. Od 1785. do 1786. pohađala je školu za devojke u Redingu. Džejn Ostin je dobila iznadprosečno obrazovanje u odnosu na ono koje su dobijale devojke u njeno vreme, pa se već rano posvetila pisanju i prvu priču je već objavila 1789.

Porodični grb Ostinovih

Džejnin život je bio relativno dosadan, bez nekih posebnih događaja. Godine 1801. njena porodica se seli u Bat a život u Batu vidljivo je uticao na njena kasnija dela. Godine 1802. Džejn dobija bračnu ponudu od bogatog ali i „krupnog i nezgrapnog“ čoveka pod imenom Haris Big-Vider koji je bio šest godina mlađi od nje. Takav brak bi joj osigurao budućnost i oslobodio je epiteta „usedelice“ koja se mora osloniti na svoju porodicu. Džejn je pristala ali se uskoro predomislila pošto nije volela svog budućeg supruga. „Sve se može izdržati i istrpjeti, ali brak bez ljubavi ne“, napisala je u pismu nećaku. Posle smrti oca 1805. godine, Džejn, njena majka i sestra preselile su se u Sauthempton kod brata Fransisa i njegove porodice gde su živeli četiri godine, dok se nisu 1809. preselili u Čoton gde su jedno vreme živeli na imanju njenog brata. Ta kuća je danas muzej i otvorena je za javnost.

Kuća u kojoj je Džejn Ostin provela poslednjih osam godina svoga života (danas je muzej)

U Čotonu je Džejn mirno živela sa svojom porodicom. Godine 1816. njeno zdravlje se narušilo. Danas se misli da je imala Adisonovu bolest čiji je uzrok bio nepoznat. Bolest se povremeno smirivala da bi se konačno 1817. pogoršala u toj meri da je Džejn morala otputovati u Vinčester. Tu je i umrla dva meseca kasnije (18. jula 1817) a pokopana je u Vinčesterskoj katedrali.

Dela[uredi | uredi izvor]

Džejn je svoja dela objavljivala anonimno. Njeni romani su doživeli velik uspeh, ali je njena anonimnost onemogućavala da se kreće u etabliranim književnim krugovima. Iako su sva njena dela bila ljubavni romani, pisani pod uticajem romantizma u engleskoj književnosti, Džejn nije bila romantičar. U njenim romanima snažne emocije uglavnom donose nevolje pri čemu suzdržana i čedna mlada devojka pre nalazi sreću nego ona koja beži sa voljenim. Njena dela bila su sličnija delima Dejvida Hjuma i Džona Loka negoli delima njenih savremenika kao što su Lord Bajron i Vilijam Vordsvort. Imena koja su najjače uticala na njen literarni prosede su Samjuel Džonson, Vilijam Kuper, Samjuel Ričardson, Džordž Krab i Fani Barni.

Njen posmrtno objavljen roman Nortangerska opatija je satira na gotičke romane En Radklif, ali je Džejn najpoznatija po svojim ranijim delima koja su najčešće bila u formi društveno kritičkih komedija karaktera. Ta dela, a posebno Ema, često su citirana zbog savršenosti forme, dok današnji kritičari pokušavaju pronaći nova značenja u Džejninim oštroumnim komentarima o bezizlaznom životu čednih neudatih žena sa kraja 18. i početka 19. veka. U vreme izdavanja, njena dela su naišla na prilično mlak prijem, ali je ser Volter Skot ipak pohvalio njene radove:

"Ta mlada dama ima dara za opisivanje međuodnosa osećanja i likova iz običnog života što je za mene nešto najlepše sa čim sam se dosada upoznao."

Džejn Ostin je stekla i poštovanje i divljenje Tomasa Babingtona Makolija (koji je smatrao da nigde ne postoji takva savršenost romaneskne kompozicije kao kod Ostinove), Sidnija Smita, Samjuela Tejlora Kolridža, Roberta Saudija i Edvarda Ficdžeralda. I danas, više od dvesta godina posle smrti, Džejn Ostin je izuzetno cenjena kao romanopisac. Literarni teoretičari 20. veka uvrstili su je na spisak najvećih literarnih stvaralaca koji su pisali na engleskom jeziku, poredeći je čak sa jednim Šekspirom.

Triling je u eseju o Mansfild parku napisao:

"Upravo je Džejn Ostin bila prva koja je opisala nesvakidašnju novu osobnost i kulturu u kojoj ta osobnost postoji. Nikada pre moral nije predstavljen na takav način niti je iko ranije na makar sličan način razotkrio njegovu kompleksnost, zamršenost i zamornost. Hegel govori o „sekularizaciji spiritualnog“ kao glavnoj karakteristici moderne epohe, a Džejn Ostin je prva koja nam govori šta se pod time podrazumeva. Ona je prva književnica koja smatra da društvo, odnosno opšta kultura, ima značajnu ulogu u moralnom životu, uvodeći u opticaj pojmove kao što su „iskrenost“ i „grubost“ do čijeg smisla ranija društva nikad nisu u potpunosti doprla i koji su toliko suptilni da se opiru definisanju i toliko moćni da niko ne može odupreti njihovom uplivu. Ona je prva koja je postala svesna Straha koja upravlja našim moralnim svetom, sveprisutnog anonimnog zakona kojem odgovaramo, neodoljive potrebe da prikažemo čistotu naše sekularizovane spiritualnosti čija su nepoznata i neispitana mesta brojnija i nejasnija od onih u religioznoj spiritualnosti, da bi se zapitala nad našim životima i postupcima. ..

Bilo je i negativnih kritika njenog rada, a njeni kritičari su u svojoj oštrini išli čak dotle da su joj prigovarali manjak uzvišenosti i emocionalnosti, a Šarlota Bronte je ograničenu tematiku njenih dela komentarisala ovako:

"Ni toplina ili entuzijazam, ni energičnost, ni snaga ni iskrenost - nisu potrebni kod prikaza ovih dela: takve epitete autorka bi primila sa dobro uvežbanim podsmehom i blago bi ih odbacila kao "outré" ili ekstravagantne. Ona začuđujuće dobro ocrtava život prefinjenih engleskih dama i to izuzetno verno i precizno. Ona ne uzbuđuje čitaoce strastvenošću i ne uznemirava ih dubokoumnošću. Strast joj je potpuno strana. Ona odbija i da se upozna sa tim plahovitim sestrinstvom. Ona vrlo rado opisuje sve ono što izgleda živahno, što povlađuje pričom i što je podložno promenama ... ali sve što nadire snažno i punom jačinom, iako skriveno, sve što ubrzava krvotok i puls, sve nevidljive delove životne pozornice i sve osećajne mete smrti - sve to ne postoji za gospođicu Ostin. Džejn Ostin je bila jedna savršeno senzibilna dama s jedne strane, ali nesavršena i neosećajna (ne bezosećajna) žena sa druge strane, i ako je ova tvrdnja jeres – ja sam tu bespomoćna!".

Mark Tven je bio još žešći:

" Džejn Ostin ? Ja ću ići toliko daleko i reći ću da je svaka biblioteka koja nema nijednu knjigu Džejn Ostin - dobra biblioteka, pa makar bila bez ijedne druge knjige!"

Literalna snaga Džejn Ostin leži u njenoj sposobnosti veštog ocrtavanja likova, posebno žena, delikatnim i nežnim potezima kojima se opisuju svakodnevni događaji iz života srednje i više klase odakle uglavnom potiču njeni junaci. Njeni likovi, naoko obični, oslikani su precizno i sigurnim potezima i sa takvim smislom za detalj da njihove individualnosti ostaju netaknute bez obzira na dalji razvoj priče i zapleta i u potpunosti su pošteđeni upliva piščeve vlastite osobnosti. Njen pogled na život je upravo genijalan uz snažan dodatak nežne ali oštroumne ironije.

Mnogi savremeni čitalac će za njen literarni univerzum, u kojem je primarni cilj njegovih junaka dobro se udati ili oženiti, reći da je neslobodan i neprijatan. U njeno vreme mogućnosti su bile ograničene tako da su i muškarci i žene stupali u brak isključivo iz finansijskih razloga. Ženski pisci su se uglavnom zadržavali na uzanom polju romantičarskog žanra. Uspeh i popularnost njenih dela velikim delom je posledica njene sposobnosti da vešto inkorporiše svoje opservacije o čovekovim psihičkim stanjima u uverljivu ljubavnu priču. Napetost u njenim romanima uglavnom se zasniva na suprotstavljenim finansijskim potrebama njenih junaka i nekim drugim ciljevima: ljubavi, prijateljstvu i moralu.

Njeni romani su čitani vojnicima iz Prvog svetskog rata kao deo terapije protiv stresa.[1]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Romani[uredi | uredi izvor]

Kraća dela[uredi | uredi izvor]

Rani radovi[uredi | uredi izvor]

Žanr i stil[uredi | uredi izvor]

Njena dela implicitno kritikuju sentimentalne romane druge polovine 18. veka i deo su tranzicije ka književnom realizmu 19. veka.[2] Najranije engleske pisce, Ričardsona, Henrija Fildinga i Tobijasa Smoleta, pratila je škola sentimentalista i romantičara kao što su Valter Skot, Horas Volpol, Klara Riv, En Redklif i Oliver Goldsmit, čiji stil i žanr Ostin je odbacila, vraćajući roman na „tanku nit” tradiciji Ričardsona i Fildinga radi „realističkog proučavanja manira”.[3] Sredinom 20. veka književni kritičari F. R. Livis i Ian Vot postavili su je u tradiciju Ričardsona i Fildinga; obojica veruju da je koristila njihovu tradiciju „ironije, realizma i satire da bi stvorila autorku superiornu od obe”.[4]

Valter Skot je primetio Ostinov „otpor đubretu senzacionalizmu većeg dela moderne fikcije — 'efemerne produkcije koje snabdevaju redovnu potražnju mesta za vodosnabdevanje i cirkulišućih biblioteka'“. [5] Ipak, njen odnos sa ovim žanrovima je složen, o čemu svedoče Northanger Abbey i Ema.[5] Slično Vilijamu Vordsvortu, koji je u „Predgovoru“ svojim Lirskim baladama (1800) izneverio moderni izbezumljeni roman, Ostin se distancira od eskapističkih romana; disciplina i inovativnost koju ona demonstrira slični su njegovoj i ona pokazuje „da je retorički manje umetnički više“.[5] Izbegavala je popularnu gotičku fikciju, priče o teroru u kojima je heroina obično bila zaglavljena na udaljenoj lokaciji, u zamku ili opatiji (32 romana između 1784. i 1818. sadrže reč „opatija“ u svom naslovu). Ipak, u orthanger Abbey ona aludira na troup, sa heroinom, Catherine, koja predviđa preseljenje u udaljeno mesto. Umesto potpunog odbacivanja ili parodije, Ostin transformiše žanr, suprotstavljajući stvarnost, sa opisima elegantnih soba i modernih udobnosti, naspram heroininih „romanoloških“ želja.[6] Niti ona potpuno ocrnjuje gotičku fikciju: umesto toga ona transformiše postavke i situacije, tako da je junakinja i dalje zatvorena, ali je njeno zatočeništvo svakodnevno i stvarno – regulisani maniri i stroga pravila plesne dvorane.[7] U Sense and Sensibility Ostin predstavlja likove koji su složeniji nego u osnovnoj sentimentalnoj fikciji, prema kritičaru Kejmeru, koji napominje da iako je to parodija na popularnu sentimentalnu fikciju, " Marijana u svojoj sentimentalnoj histrionici odgovara na proračunat svet ... sa sasvim opravdanim vriskom ženske nevolje.“[8]

Ričardsonova Pamela, prototip za sentimentalni roman, je didaktička ljubavna priča sa srećnim završetkom, napisana u vreme kada su žene počinjale da imaju pravo da biraju muža, a ipak su bile ograničene društvenim konvencijama.[9] Ostin je pokušala da piše Ričardsonovim epistolarnim stilom, ali je otkrila da je fleksibilnost naracije pogodnija za njen literani realizam, realizam u kojem svaki razgovor i gest imaju težinu od značaja. Narativni stil koristi slobodni indirektni govor — ona je bila prva engleska spisateljica koja je to uradila u velikoj meri — kroz koju je imala sposobnost da predstavi misli lika direktno čitaocu, a da ipak zadrži narativnu kontrolu. Stil omogućava autoru da varira diskurs između naratorovog glasa i vrednosti tih likova.[10]

Ostin je imala prirodan osećaj za govor i dijalog, prema naučnici Meri Laselis: „Malo romanopisaca može biti skrupuloznije od Džejn Ostin po pitanju fraza i misli svojih likova.[11] Tehnike poput fragmentarnog govora sugerišu osobine lika i njihov ton; „sintaksa i fraze, a ne rečnik“ se koriste za označavanje društvenih varijanti.[12] Dijalog otkriva raspoloženje lika – frustraciju, ljutnju, sreću – svaki se tretira drugačije i često kroz različite obrasce rečenične strukture. Kada Elizabet Benet odbije Darsija, njen naglašeni govor i zamršena struktura rečenica otkrivaju da ju je on ranio.[13]

Zapleti u njenim knjigama naglašavaju tradicionalnu zavisnost žena od braka kako bi se osigurala društveni položaj i ekonomska sigurnost.[14] Kao umetnička forma, romanu iz 18. veka nedostajala je ozbiljnost njegovih ekvivalenata iz 19. veka, kada su romani tretirani kao „prirodno sredstvo za diskusiju i provetravanje onoga što je važno u životu“.[15] Umesto da se suviše duboko udubljuje u psihu svojih likova, Ostin uživa u njima i prožima ih humorom, kaže kritičar Džon Bejli. On smatra da je izvor njene duhovitosti i ironije njen sopstveni stav da je komedija „spasonosna milost života“.[16] Deo Ostinine slave počiva na istorijskom i književnom značaju da je bila prva žena koja je napisala velike strip romane. Uticaj Semjuela Džonsona je očigledan u tome što ona sledi njegov savet da napiše „predstavu života koja može izazvati veselje“.[17]

Njen humor potiče od njene skromnosti i nedostatka superiornosti, omogućavajući njenim najuspešnijim likovima, kao što je Elizabet Benet, da prevaziđu trivijalnosti života, u koje su gluplji likovi previše zaokupljeni.[18] Ostin je koristila komediju da istraži individualizam ženskih života i rodnih odnosa, a čini se da je kroz komediju pokušavala da pronađe dobrotu u životu, često je stapajući sa „etičkim senzibilitetom“, stvarajući umetničku tenziju. Kritičar Robert Polhemus piše: „Da bismo cenili dramu i dostignuća Ostin, moramo da shvatimo koliko je duboka bila njena strast i za poštovanje i za ismevanje ... a njena komična mašta otkriva i harmonije i kontradiktornosti njenog uma i vizije dok pokušava da pomiri svoju satiričnu pristrasnost sa svojim osećajem za dobro.“[19]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Pošto su njena dela objavljena anonimno, donela su joj malo lične slave. Bili su u modi među uticajnim misliocima, ali su retko recenzirani.[20] Većina kritika je bila kratka i u ravnoteži povoljna, iako površna i oprezna,[21][22] najčešće se fokusirala na moralne pouke romana.[23]

Ser Valter Skot, vodeći pisac tog vremena, anonimno je napisao recenziju Eme 1815. godine, koristeći je da brani tada neugledni žanr romana i hvaleći Ostin realizam, „umetnost kopiranja iz prirode kakva ona zaista postoji u uobičajene sfere života i predstavljajući čitaocu, umesto sjajnih prizora iz imaginarnog sveta, ispravan i upečatljiv prikaz onoga što se svakodnevno dešava oko njega“.[24] Drugi važan rani pregled pripisan je Richardu Vhateliju 1821. Međutim, Vhateli je negirao da je autor kritike, koja je pravila povoljna poređenja između Ostin i priznatih klasika kao što su Homer i Šekspir, i pohvalila dramatične kvalitete njenog narativa. Skot i Vajtli su dali ton skoro svim kasnijim kritikama Ostin iz 19. veka.[25]

Pošto njeni romani nisu bili u skladu sa romantičnim i viktorijanskim očekivanjima da se „snažne emocije [budu] potvrđene neviđenim prikazom zvuka i boja u pisanju“,[26] kritičari i publika iz 19. veka preferirali su dela Čarlsa Dikensa i Džordža Eliota.[27] Bez obzira na pozitivnost Valtera Skota, Ostinino delo nije odgovaralo preovlađujućim estetskim vrednostima romantičnog duha vremena.[28] Njeni romani su ponovo objavljivani u Britaniji od 1830-ih i stalno su se prodavali, ali nisu bili bestseleri.[29]

Prvi francuski kritičar koji je obratio pažnju na Ostin bila je Filaret Šals u eseju iz 1842. godine, odbacivši je u dve rečenice kao dosadnu, imitativnog pisca bez suštine.[30] Ostin je u Francuskoj bila skoro potpuno ignorisana sve do 1878,[30] kada je francuski kritičar Leon Buše objavio esej Le Roman Classique en Angleterre, u kojem je nazvao Ostin „genijem“, prvim francuskim autorom koji je to učinio.[31] Prvi tačan prevod Ostin na francuski se desio 1899. godine kada je Feliks Feneon preveo Northanger Abbey kao Ketrin Morlend.[31]

U Britaniji, književna recepcija Džejn Ostin je postepeno rasla. Filozof i književni kritičar Džordž Henri Luz objavio je niz entuzijastičnih članaka 1840-ih i 1850-ih.[32] Kasnije u veku, romanopisac Henri Džejms je nekoliko puta s odobravanjem pomenuo Ostin, a jednom prilikom ju je svrstao sa Šekspirom, Servantesom i Henrijem Fildingom među „fine slikare života“.[33]

Objavljivanje A Memoir of Jane Austen Džejmsa Edvarda Ostin-Lija 1869. godine predstavilo je Ostin široj javnosti kao „dragu tetku Džejn“, uglednu devojačku tetku. Objavljivanje Memoara podstaklo je ponovno izdavanje Ostinovih romana — prva popularna izdanja izašla su 1883. a ubrzo su usledila otmjena ilustrovana izdanja i kolekcionarski kompleti.[34] Autor i kritičar Lesli Stiven opisao je popularnu maniju koja je počela da se razvija oko Ostin 1880-ih kao ostinolatriju. Otprilike početkom 20. veka, intelektualna klika Janeites reagovala je protiv popularizacije Ostin, praveći razliku između njihovog dubljeg uvažavanja od vulgarnog entuzijazma masa. U odgovoru, Henri Džejms je osudio zamamljenu zaljubljenost u Ostin, rastuću plimu javnog interesa koja je premašila Ostininu svojstvenu zaslugu i interesovanje.[35] Američki književni kritičar A. Volton Lic primetio je da su „anti-džejniti“ u 19. i 20. veku činili ogromnu književnu grupu koja je uključivala Marka Tvena, Henrija Džejmsa, Šarlote Bronte, D. H. Lorensa i Kingslija Amisa, ali u „svakom slučaju suprotno prosuđivanje samo otkriva posebna ograničenja ili ekscentričnosti kritičara, ostavljajući Džejn Ostin relativno netaknutom“.[36]

Ostinovi radovi privukli su interesovanje niza naučnika. Prvu disertaciju o Ostin objavio je 1883. Džordž Pelu, student Univerziteta Harvard.[37] Još jedna rana akademska analiza dolazi iz eseja iz 1911. oksfordskog Šekspirovog naučnika A. C. Bredlija[38] koji je grupisao Ostinine romane u „rana“ i „kasna“ dela, što je razlika koju naučnici i danas koriste.[39] Prva akademska knjiga posvećena Ostin u Francuskoj bila je Džejn Ostin od Pola i Kejt Rejg (1914), koji su pokušali da objasne zašto francuski kritičari i čitaoci treba da shvate Ostin ozbiljno.[40] Iste godine, Leoni Vilar je objavila Jane Austen, Sa Vie et Ses Oeuvres, prvobitno njenu doktorsku tezu, prvu ozbiljnu akademsku studiju Ostin u Francuskoj. [40] Godine 1923. R. V. Čemen je objavio prvo naučno izdanje njenih sabranih dela, što je ujedno bilo i prvo naučno izdanje bilo kog engleskog romanopisca. Čepmenov tekst je ostao osnova za sva naredna objavljena izdanja Ostinovih dela.[41]

Objavljivanjem 1939. godine Džejn Ostin i njena umetnost Mari Laskelis, akademsko proučavanje Ostin je uzelo maha.[42] Lasel je analizirao knjige koje je Ostin čitala i njihov uticaj na njen rad, i pomno ispitao Ostin stil i „narativnu umetnost“. Pojavila se zabrinutost da akademici prikrivaju uvažavanje Ostin sa sve ezoteričnijim teorijama, debata koja se od tada nastavlja.[43]

Period od Drugog svetskog rata doživeo je različite kritičke pristupe Ostin, uključujući feminističku teoriju, i možda najkontroverzniju, postkolonijalnu teoriju.[44] Podela se proširila između popularnog uvažavanja Ostin, posebno od strane modernih Džejnista, i akademskih ocena. [45] Godine 1994. književni kritičar Harold Blum svrstao je Ostin među najveće zapadnjačke pisce svih vremena.[46]

U Narodnoj Republici Kini nakon 1949. godine, Ostin su spisi smatrani previše neozbiljnim,[47] pa je tako tokom Kineske kulturne revolucije 1966–69. Ostin zabranjena kao „britanski buržoaski imperijalista“.[48] Kasnih 1970-ih, kada su njena dela ponovo objavljena u Kini, njena popularnost među čitaocima zbunila je vlasti koje su imale problema da shvate da ljudi uglavnom čitaju knjige radi uživanja, a ne zbog političkog poučavanja.[49]

U tipičnoj modernoj debati, konzervativni američki profesor Džin Kopel, na ogorčenje svojih studenata liberalne književnosti, pomenuo je da su Ostin i njena porodica torijevci, odnosno konzervativci nasuprot liberalnim vigovcima. Iako je nekoliko feminističkih autorki, poput Klaudija Džonson i Moli Sendok, tvrdilo da je Ostin imala svoje ciljeve i poglede, Kopel je tvrdio da različiti ljudi reaguju na književno delo na različite subjektivne načine, kao što je objasnio filozof Hans-Georg Gadamer. Tako suprotstavljene interpretacije Ostinovog dela mogu biti podjednako validne, pod uslovom da su utemeljene na tekstualnoj i istorijskoj analizi: podjednako je moguće videti Ostin kao feministkinju koja kritikuje društvo iz regentskog perioda i kao konzervativca koji podržava njegove vrednosti.[50]

Džejn Ostin danas[uredi | uredi izvor]

Danas se dela Džejn Ostin smatraju važnim delovima celokupnog korpusa engleske književnosti i čest su predmet naučne i kritičke obrade. Njeni romani se vrlo često, zabave radi, čitaju i van naučnih krugova.

Posle njene smrti objavljeni su neki nedovršeni romani i manje značajni radovi, uključujući tu i njene „Rane radove“ (zapisane u tri sveščice u periodu od 1787. do 1793).

Roman Razum i osećajnost se smatra vrlo bitni delom koje naučnicima omogućava detaljno proučavanje ondašnjeg društva.

Danas postoje dva muzeja posvećena Džejn Ostin. "The Jane Austen Centre" u Batu smešten je u "Georgian House" u ulici Gej, nekoliko kućnih brojeva niže od broja 25 na kojem je Ostinova živela 1805. godine. "The Jane Austen's House Museum" smešten je u Čotonu (Hempšir) gde je Ostinova živela od 1809. do 1817. godine.

Filmografija[uredi | uredi izvor]

U popularnoj kulturi dela Džejn Ostin često su ekranizovana kao filmovi i televizijske serije, sa različitim stepenom vernosti originalnom delu. Gordost i predrasuda je sa šest filmskih adaptacija postalo njeno najčešće ekranizovano delo, a poslednja verzija bila je ona iz 2005. reditelja Džoa Rajta gde su glumili Kira Najtli, Donald Saderlend, Metju Mekfadjen i Džudi Denč, a poznata je i bolivudska adaptacija sa nazivom Bride and prejudice ili u prevodu „Nevesta i predrasuda“ iz 2004. Pre toga bilo je pet BBC-jevih televizijskih serija a najpoznatija je bila sa Kolinom Fertom i Dženifer Ili iz 1995. Likovi u filmu Dnevnik Bridžet Džons iz 2001. inspirisani su likovima iz romana.

Ema je pretočena u film pet puta: 1932. sa Mari Dresler i Džin Hersholt, 1972. snima se televizijska verzija, 1995. tinejdžerski Clueless, 1996. film sa Gvinet Paltrou i Džeremijem Nortamom a postoji i televizijski film iz 1996. sa Kejt Bekinsejl.

'Razum i osećajnost je ekranizovan četiri puta uključujući i verziju Anga Lija iz 1995. sa Kejt Vinslet i Emom Tompson koji je dobio Oskara za najbolje adaptirani scenario. Pod tuđim uticajem je adaptiran dva puta za televiziju, ali priprema se još jedan film pod istim naslovom. Mensfild Park i Nortangerska opatija su takođe ekranizovani. Džejn Ostin na Menhetnu (1980) je film koju govori o dve rivalske filmske kompanije koje žele snimiti film po jedinoj dovršenoj drami Džejn Ostin Unuk ser Čarlsa (naslovljenoj po istoimenom romanu Samjuela Ričardsona) koja je otkrivena iste godine kada je snimljen i film.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

Porodično stablo porodice Ostin
Ostin, njeni roditelji, braća i sestre
Family tree of Rev. George Austen, Jane Austen's father, showing Jane's married brothers and their descendants
Njeni rođaci, nećaci i nećake

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Knjige Džejn Ostin zaista leče dušu (B92, 7. jul 2013)
  2. ^ Litz (1965), 3–14; Grundy (2014), 195–197; Waldron (2005), 83, 89–90; Duffy (1986), 93–94.
  3. ^ Grundy 2014, str. 196
  4. ^ Todd 2015, str. 21
  5. ^ a b v Keymer 2014, str. 21
  6. ^ Keymer 2014, str. 24–25
  7. ^ Keymer 2014, str. 29
  8. ^ Keymer 2014, str. 32
  9. ^ Lodge 1986, str. 165
  10. ^ Lodge 1986, str. 171–175
  11. ^ Lascelles 1966, str. 101
  12. ^ Lascelles 1966, str. 96, 101
  13. ^ Baker 2014, str. 177
  14. ^ MacDonagh (1991), 66–75; Collins (1994), 160–161.
  15. ^ Bayley 1986, str. 24
  16. ^ Bayley 1986, str. 25–26
  17. ^ Polhemus 1986, str. 60
  18. ^ Bayley 1986, str. 25–26
  19. ^ Polhemus 1986, str. 60
  20. ^ Honan 1987, str. 289–290
  21. ^ Fergus (2014), 10; Honan (1987), 287–289, 316–317, 372–373.
  22. ^ Southam 1968, str. 1
  23. ^ Waldron 2005, str. 83–91
  24. ^ Scott (1968), 58; Waldron (2005), 86; Duffy (1986), 94–96.
  25. ^ Waldron (2005), 89–90; Duffy (1986), 97; Watt (1963), 4–5.
  26. ^ Duffy (1986), 98–99; MacDonagh (1991), 146; Watt (1963), 3–4.
  27. ^ Southam (1968), 1; Southam (1987), 2.
  28. ^ Litz, A. Walton "Recollecting Jane Austen" pp. 669–682 from Critical Inquiry, Vol. 1, No. 3, March 1975 p. 672.
  29. ^ Johnson (2014), 232; Gilson (2005), 127.
  30. ^ a b King, Noel "Jane Austen in France" from Nineteenth-Century Fiction pp. 1–28, Vol. 8, No. 1, June 1953 p. 23.
  31. ^ a b King, Noel "Jane Austen in France" from Nineteenth-Century Fiction pp. 1–28, Vol. 8, No. 1, June 1953 p. 24.
  32. ^ Southam (1968), 152; Southam (1987), 20–21.
  33. ^ Southam 1987, str. 70
  34. ^ Southam 1987, str. 58–62
  35. ^ Southam (1987), 46–47, 230 (for the quote from James); Johnson (2014), 234.
  36. ^ Litz, A. Walton "Recollecting Jane Austen" pp. 669–682 from Critical Inquiry, Vol. 1, No. 3, March 1975 p. 670.
  37. ^ Devoney Looser, The Making of Jane Austen (Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press, 2017), 185–196.
  38. ^ Trott 2005, str. 92
  39. ^ Southam 1987, str. 79
  40. ^ a b King, Noel "Jane Austen in France" from Nineteenth-Century Fiction pp. 1–28, Vol. 8, No. 1, June 1953 p. 24.
  41. ^ Southam (1987), 99–100; see also Watt (1963), 10–11; Gilson (2005), 149–50; Johnson (2014), 239.
  42. ^ Southam (1987), 107–109, 124.
  43. ^ Southam (1986), 108; Watt (1963), 10–11; Stovel (2014), 248; Southam (1987), 127
  44. ^ Said, Edward W. (1994). Culture and imperialism (1st Vintage books izd.). New York. ISBN 0-679-75054-1. OCLC 29600508. 
  45. ^ Rajan 2005, str. 101–110
  46. ^ Bloom, Harold (1994). The Western Canon: The Books and School of the Ages. New York: Harcourt Brace. str. 2. ISBN 0-15-195747-9. 
  47. ^ Zhu Hong "Nineteenth-Century British Fiction in New China: A Brief Report" pp. 207–213 from Nineteenth-Century Fiction, Volume 37, No. 2. September 1982 p. 210.
  48. ^ Zhu Hong "Nineteenth-Century British Fiction in New China: A Brief Report" pp. 207–213 from Nineteenth-Century Fiction, Volume 37, No. 2. September 1982 p. 212.
  49. ^ Zhu Hong "Nineteenth-Century British Fiction in New China: A Brief Report" pp. 207–213 from Nineteenth-Century Fiction, Volume 37, No. 2. September 1982 p. 213.
  50. ^ Koppel, Gene (2. 11. 1989). „Pride and Prejudice: Conservative or Liberal Novel—Or Both? (A Gadamerian Approach)”. Pristupljeno 25. 10. 2016. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Alexander, Christine and Juliet McMaster, eds. The Child Writer from Austen to Woolf. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. ISBN 0-521-81293-3.
  • Auerbach, Emily. Searching for Jane Austen. Madison: University of Wisconsin Press, 2004. ISBN 0-299-20184-8
  • Austen, Jane. Catharine and Other Writings. Ed. Margaret Anne Doody and Douglas Murray. Oxford: Oxford University Press, 1993. ISBN 0-19-282823-1.
  • Austen, Jane. The History of England. Ed. David Starkey. Icon Books, HarperCollins Publishers, 2006. ISBN 0-06-135195-4.
  • Austen, Henry Thomas. "Biographical Notice of the Author". Northanger Abbey and Persuasion. London: John Murray, 1817.
  • Austen-Leigh, James Edward. A Memoir of Jane Austen. 1926. Ed. R.W. Chapman. Oxford: Oxford University Press, 1967.
  • Austen-Leigh, William and Richard Arthur Austen-Leigh. Jane Austen: Her Life and Letters, A Family Record. London: Smith, Elder & Co., 1913.
  • Bayley, John. "Characterization in Jane Austen". The Jane Austen Companion. Ed. J. David Grey. New York: Macmillan Publishing Company, 1986. ISBN 0-02-545540-0. 24–34
  • Baker, Amy. "Caught in the Act of Greatness: Jane Austen's Characterization Of Elizabeth And Darcy By Sentence Structure In Pride and Prejudice". Explicator, Vol. 72, Issue 3, 2014. 169–178
  • Brownstein, Rachel M. "Out of the Drawing Room, Onto the Lawn". Jane Austen in Hollywood. Eds. Linda Troost and Sayre Greenfield. Lexington: University Press of Kentucky, 2001 ISBN 0-8131-9006-1. 13–21.
  • Butler, Marilyn. "History, Politics and Religion". The Jane Austen Companion. Ed. J. David Grey. New York: Macmillan Publishing Company, 1986. ISBN 0-02-545540-0. 190–208
  • Byrne, Paula. Jane Austen and the Theatre. London and New York: Continuum, 2002. ISBN 978-1-84725-047-6.
  • Cartmell, Deborah and Whelehan, Imelda, eds. The Cambridge Companion to Literature on Screen. Cambridge: Cambridge University Press, 2007. ISBN 978-0-521-84962-3.
  • Collins, Irene. Jane Austen and the Clergy. London: The Hambledon Press, 1994. ISBN 1-85285-114-7.
  • Copeland, Edward and Juliet McMaster, eds. The Cambridge Companion to Jane Austen. Cambridge: Cambridge University Press, 2014. ISBN 978-0-521-74650-2.
  • Doody, Margaret Anne. "The Early Short Fiction". The Cambridge Companion to Jane Austen. Eds. Edward Copeland and Juliet McMaster. Cambridge: Cambridge University Press, 2014. ISBN 978-0-521-74650-2. 72–86.
  • Duffy, Joseph. "Criticism, 1814–1870". The Jane Austen Companion. Ed. J. David Grey. New York: Macmillan Publishing Company, 1986. ISBN 0-02-545540-0. 93–101
  • Fergus, Jan. "Biography". Jane Austen in Context. Ed. Janet Todd. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. ISBN 0-521-82644-6. 3–11
  • Fergus, Jan. "The Professional Woman Writer". The Cambridge Companion to Jane Austen. Eds. Edward Copeland and Juliet McMaster. Cambridge: Cambridge University Press, 2014. ISBN 978-0-521-74650-2. 1–20.
  • Gay, Penny. Jane Austen and the Theatre. Cambridge: Cambridge University Press, 2002. ISBN 0-521-65213-8.
  • Gilson, David. "Letter publishing history". Jane Austen in Context. Ed. Janet Todd. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. ISBN 0-521-82644-6. 121–159
  • Gilson, David. "Editions and Publishing History". The Jane Austen Companion. Ed. J. David Grey. New York: Macmillan, 1986. ISBN 0-02-545540-0. 135–139
  • Grey, J. David. The Jane Austen Companion. New York: Macmillan Publishing Company, 1986. ISBN 0-02-545540-0.
  • Grundy, Isobel. "Jane Austen and literary traditions". The Cambridge Companion to Jane Austen. Eds. Edward Copeland and Juliet McMaster. Cambridge: Cambridge University Press, 2014. ISBN 978-0-521-74650-2. 192–214
  • Halperin, John. "Jane Austen's Lovers". SEL: Studies in English Literature 1500–1900 Vol. 25, No. 4, Autumn, 1985. 719–720
  • Harding, D.W., "Regulated Hatred: An Aspect of the Work of Jane Austen". Jane Austen: A Collection of Critical Essays. Ed. Ian Watt. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall, 1963.
  • Honan, Park. Jane Austen: A Life. New York: St. Martin's Press, 1987. ISBN 0-312-01451-1.
  • Irvine, Robert Jane Austen. London: Routledge, 2005. ISBN 0-415-31435-6
  • Jenkyns, Richard. A Fine Brush on Ivory: An Appreciation of Jane Austen. Oxford: Oxford University Press, 2004. ISBN 0-19-927661-7.
  • Johnson, Claudia. "Austen cults and cultures". The Cambridge Companion to Jane Austen. Eds. Edward Copeland and Juliet McMaster. Cambridge: Cambridge University Press, 2014. ISBN 978-0-521-74650-2. 232–247.
  • Kelly, Gary. "Education and accomplishments". Jane Austen in Context. Ed. Janet Todd. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. ISBN 0-521-82644-6. 252–259
  • Keymer, Thomas. "Northanger Abbey and Sense and Sensibility". The Cambridge Companion to Jane Austen. Eds. Edward Copeland and Juliet McMaster. Cambridge: Cambridge University Press, 2014. ISBN 978-0-521-74650-2. 21–38
  • Kirkham, Margaret. "Portraits". Jane Austen in Context. Ed. Janet Todd. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. ISBN 0-521-82644-6. 68–82
  • Lascelles, Mary. Jane Austen and Her Art. Oxford: Oxford University Press, 1966 [1939].
  • Leavis, F.R. The Great Tradition: George Eliot, Henry James, Joseph Conrad. London: Chatto & Windus, 1960.
  • Le Faye, Deirdre, ed. Jane Austen's Letters. Oxford: Oxford University Press, 1995. ISBN 0-19-283297-2.
  • Le Faye, Deirdre. "Chronology of Jane Austen's Life". The Cambridge Companion to Jane Austen. Eds. Edward Copeland and Juliet McMaster. Cambridge: Cambridge University Press, 2014. ISBN 978-0-521-74650-2. xv–xxvi
  • Le Faye, Deirdre. Jane Austen: The World of Her Novels. New York: Harry N. Abrams, 2002. ISBN 0-8109-3285-7.
  • Le Faye, Deirdre. Jane Austen: A Family Record. Second Edition. Cambridge: Cambridge University Press, 2004. ISBN 0-521-53417-8.
  • Le Faye, Deirdre. "Letters". Jane Austen in Context. Ed. Janet Todd. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. ISBN 0-521-82644-6. 33–40
  • Le Faye, "Memoirs and Biographies". Jane Austen in Context. Ed. Janet Todd. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. ISBN 0-521-82644-6. 51–58
  • Litz, A. Walton. Jane Austen: A Study of Her Development. New York: Oxford University Press, 1965.
  • Litz, A. Walton. "Chronology of Composition". The Jane Austen Companion. Ed. J. David Grey. New York: Macmillan, 1986. ISBN 0-02-545540-0. 47–62
  • Lodge, David. "Jane Austen's Novels: Form and Structure". The Jane Austen Companion. Ed. J. David Grey. New York: Macmillan, 1986. ISBN 0-02-545540-0. 165–179
  • Looser, Devoney. The Making of Jane Austen. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press, 2017. ISBN 1-4214-2282-4.
  • Lynch, Deirdre Shauna. "Sequels". Jane Austen in Context. Ed. Janet Todd. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. ISBN 0-521-82644-6. 160–169
  • MacDonagh, Oliver. Jane Austen: Real and Imagined Worlds. New Haven: Yale University Press, 1991. ISBN 0-300-05084-4.
  • McMaster, Juliet. "Education". The Jane Austen Companion. Ed. J. David Grey. New York: Macmillan Publishing Company, 1986. ISBN 0-02-545540-0. 140–142
  • Miller, D.A. Jane Austen, or The Secret of Style. Princeton: Princeton University Press, 2003. ISBN 0-691-12387-X.
  • Nokes, David. Jane Austen: A Life. Berkeley: University of California Press, 1998. ISBN 0-520-21606-7.
  • Page, Norman. The Language of Jane Austen. Oxford: Blackwell, 1972. ISBN 0-631-08280-8.
  • Polhemus, Robert M. "Jane Austen's Comedy". The Jane Austen Companion. Ed. J. David Grey. New York: Macmillan, 1986. ISBN 0-02-545540-0. 60–71
  • Raven, James. "Book Production". Jane Austen in Context. Ed. Janet Todd. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. ISBN 0-521-82644-6. 194–203
  • Raven, James. The Business of Books: Booksellers and the English Book Trade. New Haven: Yale University Press, 2007. ISBN 0-300-12261-6.
  • Rajan, Rajeswari. "Critical Responses, Recent". Jane Austen in Context. Ed. Janet Todd. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. ISBN 0-521-82644-6. 101–10.
  • Scott, Walter. "Walter Scott, an unsigned review of Emma, Quarterly Review". Jane Austen: The Critical Heritage, 1812–1870. Ed. B.C. Southam. London: Routledge and Kegan Paul, 1968. ISBN 0-7100-2942-X. 58–69.
  • Southam, B.C. "Grandison". The Jane Austen Companion. Ed. J. David Grey. New York: Macmillan, 1986. ISBN 0-02-545540-0. 187–189
  • Southam, B.C. "Criticism, 1870–1940". The Jane Austen Companion. Ed. J. David Grey. New York: Macmillan, 1986. ISBN 0-02-545540-0. 102–109
  • Southam, B.C., ed. Jane Austen: The Critical Heritage, 1812–1870. Vol. 1. London: Routledge and Kegan Paul, 1968. ISBN 0-7100-2942-X.
  • Southam, B.C., ed. Jane Austen: The Critical Heritage, 1870–1940. Vol. 2. London: Routledge and Kegan Paul, 1987. ISBN 0-7102-0189-3.
  • Southam, B.C. "Juvenilia". The Jane Austen Companion. Ed. J. David Grey. New York: Macmillan, 1986. ISBN 0-02-545540-0. 244–255
  • Stovel, Bruce. "Further reading". The Cambridge Companion to Jane Austen. Eds. Edward Copeland and Juliet McMaster. Cambridge: Cambridge University Press, 2014. ISBN 978-0-521-74650-2. 248–266.
  • Sutherland, Kathryn. "Chronology of composition and publication". Jane Austen in Context. Ed. Janet Todd. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. ISBN 0-521-82644-6. 12–22
  • Todd, Janet, ed. Jane Austen in Context. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. ISBN 0-521-82644-6.
  • Todd, Janet. The Cambridge Introduction to Jane Austen. Cambridge: Cambridge University Press, 2015. ISBN 978-1-107-49470-1.
  • Tomalin, Claire. Jane Austen: A Life. New York: Alfred A. Knopf, 1997. ISBN 0-679-44628-1.
  • Troost, Linda. "The Nineteenth-Century Novel on Film". The Cambridge Companion to Literature on Screen. Eds. Deborah Cartmell and Imelda Whelehan. Cambridge: Cambridge University Press, 2007. ISBN 978-0-521-84962-3. 75–89
  • Trott, Nicola. "Critical Responess, 1830–1970", Jane Austen in Context. Ed. Janet Todd. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. ISBN 0-521-82644-6. 92–100
  • Tucker, George Holbert. "Amateur Theatricals at Steventon". The Jane Austen Companion. Ed. J. David Grey. New York: Macmillan, 1986. ISBN 0-02-545540-0. 1–4
  • Tucker, George Holbert. "Jane Austen's Family". The Jane Austen Companion. Ed. J. David Grey. New York: Macmillan, 1986. ISBN 0-02-545540-0. 143–153
  • Waldron, Mary. "Critical Response, early". Jane Austen in Context. Ed. Janet Todd. Cambridge: Cambridge University Press, 2005. ISBN 0-521-82644-6. 83–91
  • Watt, Ian. "Introduction". Jane Austen: A Collection of Critical Essays. Ed. Ian Watt. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall, 1963.
  • Watt, Ian, ed. Jane Austen: A Collection of Critical Essays. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall, 1963.
  • Wiltshire, John. Jane Austen and the Body: The Picture of Health. Cambridge: Cambridge University Press, 1992. ISBN 0-521-41476-8.
  • Gubar, Susan and Sandra Gilbert. The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and the Nineteenth Century Literary Imagination. New Haven: Yale University Press, 1984 [1979]. ISBN 0-300-02596-3.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Dela

Biografija

Stranice obožavala i informacije

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џејн_Остин&oldid=27551736”