Мигел де Сервантес

Из Википедија

Мигел де Сервантес Сааведра
Мигел де Сервантес
рођен:	29. септембар, 1547. Алкала де Енарес, Шпанија
преминуо:	23. април, 1616. Мадрид, Шпанија

Мигел де Сервантес Сааведра (шп. Miguel de Cervantes Saavedra; Алкала де Енарес, 29. септембар 1547. — Мадрид, 23. април 1616) је био шпански песник, драматург и изнад свега прозни писац. Сматра се једном од највећих фигура шпанске књижевности. Према својим делима, припада како ренесанси, тако и бароку и Златном веку шпанске књижевности и на неки начин представља синтезу ова два правца^[1]. У свету је познат као аутор првог модерног романа и најпревођеније књиге после Библије, Велеумног племића, Дон Кихота од Манче^[2]. Био је сведок врхунца моћи и почетка опадања велике шпанске империје која се у то доба простирала на три континента.

[уреди] Биографија

Живот Мигела Сервантеса је до 18. века био непознаница и постављао je многе недоумице^[3]. Систематско истраживање јавних и приватних архива почело је тек у 18. веку и наставило се до данас, чији је резултат обимна документација коју данас поседујемо о овом великом шпанском писцу, песнику и драматургу. Међутим, још увек постоје делови Сервантесовог живота о којима се мало или готово ништа не зна^[3], као нпр. период између 1597. и 1604. који обухвата време од његовог одласка у затвор у Севиљи до преласка у Ваљадолид, или на пример о мотивима многих пресудних одлука које је донео у животу: одлазак у Италију, одабир војничке службе, повратак у Шпанију који је био осујећен гусарским нападом, његово лутање по Андалузији између 1587. и 1597. као сакупљач пореза, дефинитиван повратак у Мадрид 1608. и повратак писању. Одатле и многа погрешна намерна или ненамерна надомештања мрачних лагуна у Сервантесовом животном путу често погрешним тумачењима Сервантесовог дискурса у делима који би се могао протумачити као давање аутобиографских података^[3]. Сервантес је ретко говорио у своје име и више је волео да даје податке о себи преко измишљених ликова као што је то био маварски приповедач Сид Бенанџелија из Дон Кихота, или у својим пролозима, посветама и у „Путу на Парнас“, где даје шкрте и разбацане описе аутора, тј. себе, који се не могу тумачити са сигурношћу^[3]. Тако се зна да је крштен 9. октобра 1547. године^[4] у цркви Санта Марија дел Мајор (шп. Santa María la Mayor), али се тачан датум рођења није могао утврдити. Претпоставља се да је то било 29. септембра, на дан св. Михајла^[3] (Мигел — Михајло/Михаило на шпанском), али и по том питању постоје многе недоумице.

Такође треба напоменути да је своје друго презиме, Сааведра, вероватно узео од неког даљег рођака након повратка из алжирског заробљеништва^[3][5]. Најранији документ на ком се Сервантес потписује са ова два презимена (Сервантес Сааведра), датира неколико година након што се вратио у Шпанију. Почео је да додаје друго презиме, Сааведра, око 1586. или 1587. у званичним документима као што је на пример био документ у вези са његовим браком са Каталином де Салазар^[6].

[уреди] Детињство

Сервантес се родио у Алкали де Енарес као треће од петоро деце (Андреа и Луиса су биле старије, а Родриго и Магдалена млађи од Мигела^[7]) Леонор де Кортинас (шп. Leonor de Cortinas) и Родрига Сервантеса (шп. Rodrigo de Cervantes) породичног лекара и хирурга за кога се сматра да је вероватно био јеврејског порекла (нови хришћанин)^[7][8]. Био је крштен у цркви Санта Марија ла Мајор (шп. Santa María la Mayor). Откриће његове крштенице из те цркве у 18. веку, коначно је разрешило мистерију места његовог рођења. Породица се стално селила тако да се не зна много о Сервантесовом детињству.

Сервантесова кућа у Ваљадолиду

Године 1551. породица Сервантес се дефинитивно преселила у Ваљадолид у потрази за бољим животом. Након ентузијазма новог почетка, Родриго Сервантес је запао у дугове због којих је више пута доспевао и у затвор, а цела имовина му је била конфискована. Након неколико веома тешких година, године 1553. Родриго Сервантес се вратио с породицом у Алкалу на кратко, да би потом отишао сам у Кордобу, у пратњи само своје мајке. Тамо је, захваљујући свом оцу (с ким испрва није био у добрим односима), добио посао лекара и хирурга у затвору Инквизиције. Убрзо затим је довео и своју породицу из Алкале да му се придруже у Кордоби.

У Кордоби је Мигел кренуо да се школује на академији Алонса де Вијераса (шп. Alonso de Vieras). Убрзо ће показати веома велико интересовање за књижевност. Нешто касније наставио је школовање код кордопских језуита. У то доба ће видети прве представе Лопеа де Руеде (шп. Lope de Rueda) које ће, као и кордопска пикареска, оставити дубок траг на младог Сервантеса. Након смрти Мигелових деде и бабе, Сервантесов отац је одлучио да крене опет на пут — прво у Гранаду а затим у Севиљу, град који је у оно доба био у пуном развоју и сматрао се најважнијим градом у Шпанији. У Севиљи Мигел је наставио своје школовање код севиљских језуита. Његов професор је био отац

Споменик Сервантесу у Мадриду

Асеведо (шп. Padre Acevedo) у чијим су комедијама играли његови студенти. Отац Асеведо ће такође веома много утицати на формирање будућег драматурга Сервантеса. У то доба ће Сервантес почети да пише и своје прве позоришне комаде реалистичног карактера.

Почетком 1566. године породица се преселила у Мадрид, град који је био у успону и доживљавао је демаграфску експлозију захваљујући томе што се у то доба тамо преселио двор Филипа II. У то доба Серантес је написао своје прве стихове — сонет у част рођења друге кћерке Филипа II и његове друге жене, Изабел де Валоа. Хуан Лопез де Ојос (шп. Juan López de Hoyos), професор у школи „Естудио де ла Виља“ (шп. Estudio de la Villa), коју је Сервантес похађао, објавио је чак неке Сервантесове стихове (nuestro caro y amado discípulo^[7] — „нашег нам драгог и вољеног ученика“) у својој књизи о болести и смрти Изабеле де Валоа.

Према документима нађеним у Архиву Симанкас (шп. Archivo de Simancas), због наводног учешћа у двобоју у ком је био рањен извесни Антонио де Сегура^[9] (шп. Antonio de Sigura), 15. септембра 1569. године Мигел Сервантес је осуђен на протеривање на 10 година и на одсецање десне шаке, због чега ће Сервантес побећи прво у Севиљу, а одатле у Италију.

[уреди] Младост — Италија, Битка код Лепанта и алжирско заробљеништво

Битка код Лепанта. Паоло Веронезе (уље на платну, 1572)

У Италији је ступио у службу кардинала Аквавиве (шп. Acquaviva). Прошао је Италију уздуж и попреко, и видео неколико италијанских позоришних ремек-дела. Године 1570. ипак је одлучио да напусти палату свог господара и да се пријави као војник у Шпанску армаду. Отишао је у Напуљ где се придружио чети коју је предводио Алваро де Санде (шп. Álvaro de Sande). У мају 1571. године основана је Света лига, као и војска дон Хуана од Аустрије, краљевог полубрата, а шпанске снаге се ужурбано спремају за одлучујући сукоб са Турцима. У лето 1571. у Италију је пристигла и чета Дијега де Урбине (шп. Diego de Urbina) у којој је служио Мигелов млађи брат, Родриго и којој се Мигел придружио, не толико из убеђења колико из приватних разлога.

Учествовао је у чувеној бици код Лепанта, 7. октобра 1571. у којој је изгубио леву руку и због чега су га звали Једноруки са Лепанта (шп. Manco de Lepanto)^[8]. Сервантес је био изузетно поносан на своје учешће у овом заједничком војном подухвату млетачких, папских и шпанских снага под врховним вођством Хуана од Аустрије у ком је учествовало више од 200 галија, 50 фрегата и 80.000 људи, што ће више пута нагласити у својим делима. Након победе која је означила крај османског преимућства на мору, Мигел, тешко рањен, пребачен је у Месину у болницу на лечење и опоравак, где је провео неколико месеци да би у априлу 1572. године поново ступио у службу, када је био унапређен у „елитног војника“ (шп. soldado aventajado) због заслуга у бици код Лепанта. Потом ће учествовати у војним експедицијама против Турака на Крфу и у Тунису, да би 1574. године дефинитивно напустио војну службу^[9].

Тада ће настати и нека од његових значајних дела — Пут на Парнас (шп. Viaje del Parnaso), Галатеја (шп. La Galatea), Узорне новеле (шп. Novelas Ejemplares), Пустоловине Персилеса и Сихисмунде (шп. Los trabajos de Persiles y Segismunda). У том периоду, главни утицаји које је Сервантес примио на пољу књижевности били су Петрарка, Бокачо, Ариосто и Бојардо, иако се његова каснија дела не ограничавају само на имитацију ових великана италијанске ренесансне књижевности. Године 1575. Сервантес се укрцао на брод у Напуљу и кренуо ка Барселони, кући. Са собом је носио препоруке Хуана од Аустрије и војводе од Сесе. Међутим, брод је пао у руке берберских гусара, који су њега и његовог брата (који је с њим путовао) одвели у Алжир, где је у заробљеништву провео пет година (1575—1580). Сматра се да је Сервантес толико година провео у заробљеништву управо због препорука тако високих личности које је носио са собом — наиме, гусари, видевши те препоруке, били су убеђени да им је нека веома уважена личност допала шака, те су упорно тражили превелики откуп за њега и његовог брата, а који његова породица није могла да плати. Искуство из овог периода Сервантесовог живота ће се рефлектовати у његовим делима Алжирске догодовштине (шп. El trato de Argel) и Алжирске тамнице (шп. Los baños de Argel)^[11]. У току тих пет година, Сервантес је безуспешно покушао четири пута да побегне из заточеништва^[11].

У априлу 1576. године Сервантесов отац је сазнао да му је син заточен у Алжиру, те је покушао да скупи новац за откуп, али без успеха. Тражио је помоћ од Краљевског савета (шп. Consejo Real) и Савета Кастиље (шп. Consejo de Castilla), али је био одбијен. Онда је Сервантесова мајка, Леонор, изашла пред Крсташки савет (шп. Consejo de la Cruzada) и под лажним изговором да је удовица, успела да добије помоћ у виду позајмице. Међутим, сума није била довољна, а Мигел, сигуран у бег који је био планирао, одрекао се права прворођеног сина у корист свог брата, те је тако Родриго, а не Мигел био ослобођен на основу послатог откупа. Бег међутим, није успео, а Сервантес, пошто је признао да је он био вођа, морао је да проведе пет месеци у краљевским тамницама. Ово није био ни први ни последњи пут да је Сервантес покушао да побегне. Само га је статус привилегованог заточеника који је имао захваљујући писму Хуана од Аустрије које је носио са собом у тренутку заробљавања спасао од сигурне смрти.

У мају 1580. године у Алжир је стигао фра Хуан Хил (шп. Fray Juan Gil), главни прокуратор религиозног реда св. Тројице. Са собом је носио откуп који се једним делом састојао од суме коју је приложила Сервантесова мајка (280 ескуда) и делом од новца који је дат као помоћ експедицији (220 ескуда). Сервантес је у септембру био ослобођен, али пре него што је пошао за Шпанију, морао је да се одбрани од оптужби да је сарађивао са муслиманским гусарима^[3].

Дана 27. октобра 1580. Сервантес се искрцао у Денији, на северу Аликантеа. Прошавши прво кроз Валенсију, стигао је коначно у Мадрид месец дана касније.

[уреди] Зрелост — Повратак у Шпанију и затвор

Литографија Сервантесовог портрета. Не постоје портрети направљени за Сервантесовог живота. Постоје само портрети начињени након његове смрти на основу штурих описа себе које је сам аутор давао у својим делима

Након доласка у Шпанију, Сервантес је прво покушао да среди позајмицу са Саветом Кастиље коју је његова породица добила за његов откуп. Такође желео је да буде сигуран да је помилован за двобој са Сегуром због кога је пре десет година био осуђен. У Валенсији ће посетити Тимонеду, издавача дела Лопеа де Руеде, а такође ће се дружити са тамошњим песницима и писцима. По доласку у Мадрид, своју породицу је нашао у веома тешкој ситуацији. Отац је био до гуше у дуговима и глув, а мајку је гризла савест због тога што је морала да лаже зарад својих синова. Његов брат Родриго је због такве материјалне ситуације опет био у служби војводе од Албе. У том периоду је одлучио да оде на двор и зато ће путовати прво у Оран, затим Картахену и на крају у Лисабон, али не успева. На крају се вратио у Мадрид где је такође покушао да издејствује да га пошаљу у Америку, али такође без успеха. У Мадриду је по свој прилици био у вези са извесном Аном де Виљафранка (шп. Ana de Villafranca)^[12] која му је родила једну ванбрачну кћерку, а 1585. године се оженио са Каталином де Салазар и Паласиос (шп. Catalina de Salazar y Palacios) која је била 22 године млађа од њега^[12]. Била је кћерка идалга из Ескивијаса (шп. Esquivias) где се Сервантес након женидбе трајно настанио.

Иако ван Мадрида, није прекинуо везе са књижевним светом. Обновио је пријатељство са својим старим професором, Лопезом де Ојосом, који ће бити блиско упознат са делом које је тада почео да пише, пасторалним романом „Галатеја“. Такође се поново нашао са својим старим пријатељима писцима, Педром Лајнезом и Франсиском Фигероом, а склопио је и нова пријатељства са песницима Педром Падиљом, Хуаном Руфом и Галвезом де Монталвом. У делима ових песника се појављују Сервантесови сонети, а и Сервантес такође укључује у свој пасторални роман „Галатеја“ неке од сонета ових песника. У оваквом позитивном окружењу, Сервантес је 1585. у Алкали објавио пасторални роман, „Галатеја“ коју је финансирао Блас де Роблес (шп. Blas de Robles), а штампао Хуан Грацијан (шп. Juan Gracian). Под Монталвовим утицајем, користиће псеудониме и играће се са измишљеним ликовима, а као референцу ће више пута поменути Монтемајорову Дијану, дело које је у то доба било популарно. Касније ће у свом „Дон Кихоту“ критиковати ову прозну врсту, сматрајући је лажном и неодговарајућом реалности. „Галатеја“ је, међутим, имала успеха. У мадридским литерарним круговима многи су је хвалили, укључујући и самог Лопеа де Вегу. Пет година касније, појавиће се друго издање. Такође је и у Француској имала доста успеха, мада ће тамо бити први пут објављена 1611. Међутим, иако је у више наврата обећавао, никад није написао други део.

Тих година се стварају многе глумачке дружине које приказују како световне тако и црквене позоришне приказе по градовима, настају прва импровизована али стална позоришта која су се називала корали за комедије (шп. corrales de comedias), а упоредо настаје и нова драмска врста, нова комедија, која је по темама и стилу ближа обичном народу, а по форми тотално разбија класичну концепцију драмске врсте. У тим почецима настанка „народног“ позоришта, одређени аутори, међу којима је био и Сервантес, покушавају да спасу класични театар^[12]. С тим у вези, Сервантес ће написати неколико класичних трагедија, од којих су две преживеле до данас: „Алжирске догодовштине“ и „Опсада Нумансије“. Не зна се, међутим, ништа о других двадесет или тридесет комедија за које он сам тврди да је написао у том периоду^[12].

Године 1587. Сервантес се опростио од своје жене из непознатих разлога и отишао у Севиљу. Тамо је ступио у службу шпанске Армаде као интендант. Путовао је Андалузијом и набављао жито за војску. Године 1590. опет је покушао да издејствује да га пошаљу у Америку, али опет без успеха. Године 1592. Сервантес је допао затвора због лажних оптужби да је илегално продавао жито, где ће остати две године, до 1594^[13].

Сервантес ће у овом периоду написати многе од својих Узорних новела (Љубоморни Екстремадурац, Ринконете и Кортадиљо, Разговор паса), као и друге новеле које су укључене у „Дон Кихота“ (Роб). Такође је написао и нешто поезије, а постоје докази о постојању уговора који је потписао 1592. године са извесним Родригом Осоријем (шп. Rodrigo Osorio) према коме се обавезао да ће написати шест комедија „кад буде стигао“, обавеза коју очигледно није испунио^[13].

Године 1594. Сервантес је добио посао сакупљача пореза. Посао је обављао у провинцији Гранада и кад га је коначно завршио и вратио се у Севиљу, трговац Симон Фрејре (шп. Simón Freire) код кога је депоновао сакупљени порез, је банкротирао, а сам Сервантес био оптужен и осуђен да је присвојио новац који је сакупио^[14].

У том затвору у Севиљи Сервантес је имао прилике да дође у блиски контакт са најнижим слојевима друштва и њиховим жаргоном, правилима, хијерархијом, што ће касније искористити у својим делима. У том истом затвору ће настати и прво поглавље „Дон Кихота“, како сам тврди у Прологу првог дела^[14].

Не зна се са сигурношћу када се Сервантес поново нашао на слободи, али се зна да је 1600. године дефинитивно напустио Севиљу, и да је исте године забележено његово присуство у Толеду, а потом 1602. године у Ескивијасу^[14].

[уреди] Последње године — године књижевног стваралаштва

Насловна страна првог издања Дон Кихота из 1605. године

Године 1604. Сервантес се настанио са својом женом у Ваљадолиду, где се исте године преселио и двор Филипа III. Ту је нашао и издавача Франсиска де Роблеса, сина Бласка де Роблеса који му је пре много година издао „Галатеју“^[15].

Крајем децембра 1604. године изашао је из штампе први део „Дон Кихота“ који су претходно највили Лопе де Вега и Лопез де Убеда. Већ у првим месецима следеће године примећивао се успех дела: У марту Сервантес је добио проширење дозволе штампања на Португал и Арагон (претходно је добио само за Кастиљу). Појавила су се и два пиратска издања у Португалу и друго издање у Кастиљи. Појављују се прве наруџбине из Америке, а на маскембалима љиди су почели да се прерушавају у Дон Кихота и Санча Пансу као популарне литерарне личности^[15].

После изласка Дон Кихота из штампе, Сервантес је постао познат и ван граница Шпаније. Излазе нова издања „Кихота“: у Бриселу (1607) и Мадриду (1608). Томас Шелтон преводи „Дон Кихота“ на енглески језик који ће се појавити 1612^[16]. Сезар Уден 1611. почиње француски превод који ће завршити четири кодине касније^[17].

Сервантес се дефинитивно вратио у Мадрид фебруара 1608. Прво је живео у улици Магдалена, а затим се преселио у улицу Леон, у, како се тада звао, „кварт муза“, где су живели и Лопе де Вега и Франсиско де Кеведо и Велез де Гевара. Године 1612. преселио се у улицу Уертас, да би коначно 1615. прешао у кућу на углу улица Леон и Франкос^[18].

Своје последње године живота Сервантес углавном је проводио у Мадриду, из ког је одлазио само на кратка путовања у Алкалу или Ескивијас. У пролеће 1610. гроф од Лемоса био је именован вицекраљем Напуља и Сервантес (као и Гонгора) се надао да ће бити позван да му се придружи као дворски песник, али од тога на крају ништа није било^[18].

У овим последњим годинама живота Сервантеса су опхрвали породични проблеми и три смрти: његове сестре Андреје у октобру 1609, његове унуке, Изабеле Санс шест месеци касније и његове друге сестре, Магдалене, јануара 1610^[18]. Позне године су Сервантесу такође донеле осећај блискости с Богом: априла 1609. године постао је члан „Конгрегације слугу светог сакрамента“ (шп. Congregación de los Esclavos del Santísimo Sacramento), иако се ништа не зна о томе да ли се стриктно придржавао њихових правила (постови и апстиненција одређених дана, свакодневно присуствовање мисама, спиритуалне вежбе и посете болницама). У јулу 1613. постао је искушеник, а заредио се 2. априла 1616, неколико месеци пре смрти^[18].

У међувремену, Сервантес је завршио и своје „Узорне новеле“^[17]. Неке су највероватније настале у доба његових путешествија по Андалузији, као Ринконете и Кортадиљо или Љубоморни Екстремадурац, друге су пак настале у периоду његовог боравка у Ваљадолиду, а друге су, опет, нешто касније написане, као Разговор паса, или Циганчица и у којима се јасно виде алузије на растућу нетрпељивост према морискосима који су 1609. били протерани краљевским декретом. Дело излази из штампе у издању Хуана де ла Куесте 1612. године, са посветом грофу од Лемоса са којим је Сервантес мислио да ће ићи у Италију^[17]. Одмах су доживеле успех: за десет месеци у Шпанији су штампана четири издања, после којих ће доћи још 23 издања до краја века, а Росе д'Одигије (фр. Rosset y D'Audiguier) их преводи на француски 1615. године. Француски превод је доживео осам издања током 17. века^[17].

Године 1613. почео је да пише и „Пут на Парнас“ по угледу на истоимено дело Чезареа Капоралија (итал. Cesare Caporali)^[17]. Дело ће изаћи из штампе 1614. године.

Након кратке паузе када су се сва позоришта затворила због смрти Филипа II, шпански театар доживљава прави процват. Створила се атмосвера које је била инспирација за многе песнике и драматурге, а плодни и маштовити „монструм природе“^[19], Лопе де Вега, окружен групом присталица и ученика, претворио се у идола обичног припростог народа^[17]. Године 1609. Лопе објављује своју чувену „Нову уметност прављења комедија“ (шп. Arte nuevo de hacer comedias) у којој излаже своју поетику, подвлачећи његова формула о угађању простом народу даје више него добре резултате. Кроз уста лика свештеника у „Дон Кихоту“, Сервантес невољко признаје генијалност Лопеу, али изражава и своје негодовање због угађања укусима простог народа^[17]. Вероватно да је то био и разлог бојкота који је доживео кад се вратио у Мадрид — наиме, није могао да нађе ни једног власника позоришта (који су у великој већини уједно били и писци нових комедија) који би уврстио на репертоар његова дела. Своје разочарење изразио је у прологу „Осам комедија и осам ентремеса“:

У „Додатку на Парнас“, Сервантес објашњава како је одлучио да своје комедије „публици представи у књизи, кад већ не може у позориштима“ и тако се септембра 1615. године појавила збирка „Осам комедија и осам нових међуигри“ у издању Хуана де Виљароела (шп. Juan de Villarroel)^[17]. Ове комедије су састављене у различито доба и не може се утврдити њихов хронолошки след, али једно је сигурно — њихово објављивање их је спасло од заборава.

Насловна страна првог издања „Пустоловина Персилеса и Сихисмунде“

Иако је још у првом делу „Дон Кихота“ обећавао наставак догодовштина велеумног племића и његовог коњушара, Санча, Сервантес је испунио обећање тек након 10 година и то тек након изласка апокрифног другог дела чији је аутор био извесни Алонсо Фернандез де Авељанеда (шп. Alonso Fernández de Avellaneda), родом из Тордесиљаса^[20]. Апокрифни други део „Дон Кихота“ изашао је у Тарагони, у издању извесног Фелипеа Роберта (шп. Felipe Roberto). Ово дело је било тотални фалсификат, почев од одобрења књиге, преко дозволе за штампање до имена штампача и места издања. Чак је и име самог аутора било лажно. Мартин Рикер (шп. Martín de Riquer) је релативно скоро успео да на основу анализе текста изнесе претпоставке да се ради о извесном Херониму де Пасамонтеу (шп. Jerónimo de Pasamonte), војнику и писцу који је могао бити инспирација за лик галијаша Хинеса де Пасамонтеа који се појављује у 32. поглављу првог „Дон Кихота“. Пролог апокрифног „Дон Кихота“, који се приписује Лопеу де Веги, веома је повредио Сервантеса, у коме му се препоручује да „спусти нос и да буде скромнији“, и где се исмевају његове године уз оптужбе да има „више језика него руку“^[20], алудирајући на Сервантесову сакатост.

Сервантес му је одговорио с мером у Прологу другог дела „Дон Кихота“, рекавши како је своје ране зарадио у „најузвишенијој прилици што су је видела прошла столећа и садашња, и што ће је будући векови видети“. Затим је на елегантан начин дао и своју оцену о самом апокрифном делу — у самој књизи док Дон Кихот прелистава Авељанедину књигу, ту се задесе два читаоца који разочарано коментаришу „будалаштине које су управо прочитали“, а потом Сервантес убацује у радњу и један лик из апокрифног дела и даје му прилику да упозна правог „Дон Кихота“ и да увиди да је Авељанедин лик један обичан преварант^[20].

У новембру 1615. године, посвећен грофу од Лемоса, изашао је други део „Велеумног племића, Дон Кихота од Манче“, у коме Сервантес описује наставак догодовштина племенитог идалга и његовог коњушара, али овај пут га води до краја, до саме самртничке постеље и тиме уклања сваку даљу могућност појаве нових апокрифних наставака^[20].

Неколико месеци пред смрт, Сервантес последњим снагама успева да заврши своје последње дело, „Пустоловине Персилеса и Сихисмунде“^[21], које је вероватно почео још 1609. и најављивао га је више пута у својим ранијим делима^[22]. По тематици, „Персилес“ припада подврсти пустоловног романа који има елементе витешког и љубавног романа, веома популарног у 16. и 17. веку^[22].

Сервантес је био сахрањен 23. априла 1616. године. Парохија Сан Себастијан је забележила само датум сахране, према тадашњим обичајима, и тај датум је до данас остао забележен као дан смрти Сервантеса, на који се у Шпанији и целом свету слави Дан књиге^[21].

[уреди] Дела

Сервантес припада, како својим животом, тако и својим делом, колико ренесанси, толико и бароку. Живео је у једном преломном времену, како политичком, тако и на пољу књижевности, које је настојао да разуме и објасни. Ренесансни идеали и начин размишљања, као и књижевне форме полако али сигурно се мењају или нестају. На темељима европске ренесансе формира се типично шпански барок, са само себи својственим и нигде у свету поновљивим карактеристикама. Сервантес је стварао у свим књижевним родовима — био је песник, драматург и изнад свега, прозни писац^[23].

[уреди] Песничко дело

Сервантес је у току целог свог стваралачког живота неговао поезију и волео је, иако га његови савременици нису сматрали нарочитим песником, чега је и он сам био свестан. Поезија је била први књижевни род у ком се Сервантес огледао. Тематски, метрички и стилски следио је узоре популарни ренесансних писаца — Петрарка, Бокачо, Ариосто — да би у позним годинама и сам учествовао у стварању барокне поезије^[24].

Сервантесова поезија је синтеза две главне струје које су у на крају ренесансе и почетку барока владале у шпанском песништву^[24]:

• поезија под италијанским утицајем и
• традиционалистичка поезија.

Сервантесова поезија се може разврстати на неколико тематских група^[24]:

• Пасторално-љубавне песме.
• Пригодне песме.
• Песме по угледу на народну поезију.
• Песме о поезији и о песницима.

Пасторална тематика је веома присутна у Сервантесовом песничком опусу, нарочито песме укључене у његова прозна дела. У тој групи, љубав је најчешћи мотив. У пригодним песмама је опевао низ познатих личности оног доба, као и неке актуелне догађаје. Затим, писао је песме по угледу на народну усмену поезију које је такође укључивао у своја прозна дела, као и песме посвећене поезији и другим песницима^[24].

[уреди] Пасторално-љубавне песме

Овај вид поезије Сервантес је писао под јаким утицајем италијанских песника, на почетку своје књижевне каријере, у доба кад је писао Галатеју, а затим и у доба кад је састављао први део „Дон Кихота“^[25]. Пасторална тематика, која је главна тема ових песама је Сервантесу била посебно драга. „Галатеја“, која је била писана према тада владајућим правилима, обилује деловима написаним у стиху. Заљубљени пастири и пастирице певају или рецитују стихове уз пратњу инструмената и кроз њих изражавају своја размишљања и осећања^[25]. Метричке форме које се најчешће користе су ренесансне метричке форме поезије под италијанским утицајем: сонети, еклоге, као и петраркистичке песме. Потом, секстине (шест строфа од по шест стихова и једна строфа од три стиха), глосе. Од строфа, најчешћи су терцети и октаве. Идеализована слика пасторалног света се провлачи као главна тема у овим песмама, у којима се појављују идеализовани пастири и пастирице обузети префињеним, скоро посвећеним култом љубави. Стиховима се у „Галатеји“ изражавају теме као што су туга због неузвраћене љубави, љубомора, безнадежност, сумња, стрепња, неизвесност, буђење нове наде, жудња за смрћу која једино може да донесе утеху оном ко је безнадежно заљубљен, као и похвале дами (у пасторалним романима, пастирице су биле у ствари даме прерушене у пастирску одећу, према томе, биле су оличење лепоте, чедности и врлине^[25].

У „Дон Кихоту“ такође постоје стихови овог типа. Стихови Грисостома, студента преобученог у пастира, срочени су према правилима ренесансне поетике. Италијански утицај у овој типично ренесансној творевини се види у алузијама на личности из античке књижевности и митологије, синтагмама које су се тада користиле и имале декоративну функцију („заморан живот“, „злобна светина“, „дубока провалија“, итд.), стилске фигуре као што је антитеза („мртвог језика и живих речи“) или стилска инверзија^[25].

[уреди] Пригодне песме

У Сервантесово доба био је обичај да се пишу пригодне песме посвећене познатим личностима, а поводом неког посебног догађаја^[26]. Сервантес је написао неколико таквих песама, посвећених разним личностима (Лопе де Вега, Хуан Руфо и др.) и углавном похвалних, али и известан број сатиричних песама, као што су „Гробу краља Филипа у Севиљи“ (шп. Al túmulo del rey Felipe en Sevilla) или „Једном уображенку који је постао просјак“ (шп. A un valentón metido a pordiosero). Посебно се истичу две песме које су упућене шпанској тзв. Непобедивој армади, пре и након катастрофалног пораза 1588^[26].

Такође вреди поменути и „Посланицу Метеу Васкезу“ (шп. Epístola a Mateo Vázquez), једину песму пригодног карактера на аутобиографској основи. Ради се о дугој лирској песми са наративним елементима коју је Сервантес писао Ма�