Agresivnost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ukoliko ste tražili drugo značenje, pogledajte članak Zločini protiv mira.
Dve divlje svinje se pripremaju se za borbu

Agresija je ponašanje koje karakteriše kontakt i komunikaciju sa drugim ljudima silom. Ljudska agresija se izražava direktno putem verbalnih, fizičkih ili kombinovanih napada ili indirektno kroz kompenzaciju ili indirektnu agresiju. Agresije mogu biti prikladne, ako se koriste za samoodbranu ili samopoboljšavanje, ali mogu biti destruktivne za sebe i druge. Neki autori koriste termin „agresija” samo za štetna ponašanja, a termin asertivnost za ponašanja koja nemaju nameru da naškode drugima. Agresivnost se različito tumači u humanističkim, društvenim i prirodnim naukama. Pojam je izveden iz Frojdove postavke o nagonima (posebno nagonu smrti) koji je primarno usmeren na vlastiti organizam, (kada se ispoljava u vidu samodestrukcije). Kada se preusmeri na spoljašnje objekte javlja se kao agresivnost. Kao i Eros, agresivnost je primaran i urođen nagon i zato se, po Frojdu, ne može iskoreniti. Po drugim shvatanjima nagon agresivnosti nema sopstveni izvor energije, već je izveden iz nagona za životom, te se javlja kao reakcija na frustraciju.[1] From smatra da je agresivnost i težnja za razaranjem, odgovor na uskraćivanje osnovnih ljudskih potreba. From je inaugurisao teoriju ljudske destruktivnosti kojom jasno definiše razliku između benigne i maligne agresivnosti. Agresivni karakter poseduje takav tip ljudi koji otvoreno i bezobzirno ispoljava svoju neobuzdanu težnju ka moći, odnosno po teoriji Karen Hornaj, pojedinac koji iskorišćava druge ljude kako bi sam postigao uspeh.

Ljudska agresija se može klasifikovati na direktnu i indirektnu agresiju; dok prvu karakteriše fizičko ili verbalno ponašanje sa namerom da se nekome nanese šteta, drugo karakteriše ponašanje čiji je cilj nanošenje štete društvenim odnosima pojedinca ili grupe.[2][3] U definicijama koje se obično koriste u društvenim naukama i naukama o ponašanju, agresija je radnja ili odgovor pojedinca koji isporučuje nešto neprijatno drugoj osobi.[4] Neke definicije uključuju da pojedinac mora nameriti da naudi drugoj osobi.[5] U interdisciplinarnoj perspektivi, agresija se smatra „ansamblom mehanizama koji se formiraju tokom evolucije kako bi sebe, rođake ili prijatelje istakao u odnosu na druge, stekao ili odbranio resurse (krajnje uzroke) putem škodljivih štetnih sredstava [...] Ovi mehanizmi su često motivisani emocijama poput straha, frustracije, besa, osećaja stresa, dominacije ili zadovoljstva (neposredni uzroci) [...] Ponekad agresivno ponašanje služi kao oslobađanje od stresa ili jačanja subjektivnog osećaja moći.“[6][7] Predatorsko ili odbrambeno ponašanje pripadnika različitih vrsta ne može se smatrati agresijom u istom smislu.

Agresija može imati različite oblike, koji se mogu izraziti fizički, ili komunicirati verbalno ili neverbalno: uključujući agresiju protiv predatora, odbrambenu agresiju (izazvanu strahom), predatorsku agresiju, dominacionu agresiju, agresiju među mužjacima, agresija prema uljezima, meterinsku agresiju, agresiju specifičnu za vrstu, agresiju povezana sa polom, teritorijalnu agresiju, agresiju izazvanu izolacijom, iritabilnu agresiju i agresija indukovana moždanom stimulacijom (hipotalamus). Postoje dva podtipa ljudske agresije: (1) kontrolisani-instrumentalni podtip (namenski ili ciljno orijentisan); i (2) reaktivno-impulsivni podtip (često izaziva nekontrolisane radnje koje su neprimerene ili nepoželjne). Agresivnost se razlikuje od onoga što se obično naziva asertivnošću, mada se izrazi često koriste sinonimno među laicima (kao u frazama puput „agresivnog prodavca“).[8]

Pregled[uredi | uredi izvor]

Dolard et al. (1939) su izneli stanovište da agresija nastaje usled frustracije, koja je opisana kao neprijatna emocija koja proizlazi iz bilo kog ometanja u postizanju željenog cilja.[9] Berkovic[10] je proširio ovu hipotezu o frustraciji i agresiji i predložio je da to nije u tolikoj meri frustracija, koliko neprijatna emocija što izaziva agresivne tendencije, i da svi averzivni događaji proizvode negativan afekat, a time i agresivne tendencije, kao i tendencije straha. Pored uslovljenih podražaja, Arčer je podsticaje koji izazivaju agresiju (kao i izazivanje straha) svrstao u tri grupe; bol, novina i frustracija, mada je takođe opisao „naziranje“, što se odnosi na objekat koji se brzo kreće ka vizuelnim senzorima subjekta, i može se kategorisati kao „intenzitet“.[11]

Agresija može imati adaptivne prednosti ili negativne efekte. Agresivno ponašanje je individualna ili kolektivna socijalna interakcija koja je neprijateljsko ponašanje sa namerom nanošenja štete ili povrede.[2][3] Obično se razlikuju dve široke kategorije agresije. Jedna uključuje afektivnu (emocionalnu) i neprijateljsku, reaktivnu ili uzvratnu agresiju koja je odgovor na provokaciju, a druga uključuje instrumentalnu, ciljno orijentisanu ili predatorsku, u kojoj se agresija koristi kao sredstvo za postizanje cilja.[12] Primer neprijateljske agresije bila bi osoba koja udara nekoga ko ju je uvredio. Instrumentalni oblik agresije bila bi oružana pljačka. Istraživanja nasilja iz niza disciplina pružaju određenu podršku razlici između afektivne i predatorske agresije.[13] Međutim, neki istraživači dovode u pitanje korisnost neprijateljske naspram instrumentalne distinkcije kod ljudi, uprkos njenoj sveprisutnosti u istraživanjima, jer većina slučajeva u stvarnom životu uključuje mešane motive i uzroke koji utiču jedni na druge.[14]

Predložen je niz klasifikacija i dimenzija agresije. Oni zavise od kriterija poput toga da li je agresija verbalna ili fizička; da li uključuje ili ne relacionu agresiju kao što je prikriveno maltretiranje i socijalna manipulacija;[15] da li se namerava nanošenje štete drugima ili ne; da li se izvodi aktivno ili se izražava pasivno; i da li je agresija usmerena direktno ili indirektno. Klasifikacija takođe može obuhvatiti emocije povezane sa agresijom (npr. bes) i mentalna stanja (npr. impulsivnost, neprijateljstvo).[16] Agresija se može javiti kao odgovor na nesocijalne, kao i na socijalne faktore, i može biti u bliskoj vezi sa stilom suočavanja sa stresom.[17] Agresija se može iskazati kako bi se zastrašilo.

Na operativnu definiciju agresije mogu uticati moralni ili politički stavovi. Primeri su aksiomatsko moralno stanovište nazvano principom nenapadanja i politička pravila koja regulišu ponašanje jedne zemlje prema drugoj.[18] Isto tako u takmičarskim sportovima ili na radnom mestu, neki oblici agresije mogu biti sankcionisani, a drugi ne (videti agresiju na radnom mestu).[19] Agresivno ponašanje povezano je sa problemima prilagođavanja i nekoliko psihopatoloških simptoma kao što su antisocijalni poremećaj ličnosti, granični poremećaj ličnosti i intermitentni eksplozivni poremećaj.[20][21]

Biološki pristupi konceptualizuju agresiju kao unutrašnju energiju koja se oslobađa usled spoljnih stimulusa, proizvod evolucije kroz prirodnu selekciju, deo genetike, proizvod hormonskih fluktuacija. Psihološki pristupi agresiju shvataju kao destruktivni instinkt, odgovor na frustraciju, afekat pobuđen negativnim stimulusom, rezultat zapaženog učenja društva i raznovrsnog potkrepljenja, rezultantu promenljivih koje utiču na lična i situaciona okruženja.[22][23]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ DeBono, Amber; Muraven, Mark (1. 11. 2014). „Rejection perceptions: feeling disrespected leads to greater aggression than feeling disliked”. Journal of Experimental Social Psychology. 55: 43—52. ISSN 0022-1031. doi:10.1016/j.jesp.2014.05.014. 
  2. ^ a b De Almeida, Rosa Maria Martins; Cabral, João Carlos Centurion; Narvaes, Rodrigo (2015). „Behavioural, hormonal and neurobiological mechanisms of aggressive behaviour in human and nonhuman primates”. Physiology & Behavior. 143: 121—35. PMID 25749197. S2CID 27711931. doi:10.1016/j.physbeh.2015.02.053. 
  3. ^ a b Miczek, Klaus A.; Almeida, Rosa M. M. de; Kravitz, Edward A.; Rissman, Emilie F.; Boer, Sietse F. de; Raine, Adrian (31. 10. 2007). „Neurobiology of Escalated Aggression and Violence”. Journal of Neuroscience (na jeziku: engleski). 27 (44): 11803—11806. ISSN 0270-6474. PMC 2667097 Slobodan pristup. PMID 17978016. doi:10.1523/JNEUROSCI.3500-07.2007. 
  4. ^ Buss, A. H. (1961). The psychology of aggression. Hoboken, NJ: John Wiley.
  5. ^ Anderson, Craig A.; Bushman, Brad J. (2002). „Human Aggression”. Annual Review of Psychology. 53: 27—51. PMID 11752478. doi:10.1146/annurev.psych.53.100901.135231. 
  6. ^ Wahl, Klaus (2020). The Radical Right. Biopsychosocial Roots and International Variations. London: Palgrave Macmillan. str. 47. ISBN 978-3-030-25130-7. OCLC 1126278982. 
  7. ^ Wahl, Klaus (2013). Aggression und Gewalt. Ein biologischer, psychologischer und sozialwissenschaftlicher Überblick. Heidelberg: Spektrum Akademischer Verlag. str. 2. ISBN 978-3-8274-3120-2. OCLC 471933605. 
  8. ^ Akert, R.M., Aronson, E., & Wilson, T.D. (2010). Social Psychology (7th ed.). Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall.
  9. ^ Dollard, J.; Doob, L.W.; Miller, N.E.; Mowrer, O.H.; Sears, R.R. (1939). Frustration and Aggression. New Haven, CT: Yale University Press. 
  10. ^ Berkowitz, L. (1987). „Frustrations, appraisals, and aversively stimulated aggression”. Aggressive Behavior. 14 (1): 3—11. PMID 2667009. doi:10.1037/0033-2909.106.1.59. 
  11. ^ Archer, J. (1976). „The organization of aggression and fear in vertebrates”. Ur.: Bateson, P.P.G.; Klopfer, P.H. Perspectives in Ethology (Vol.2). New York, NY: Plenum. str. 231—298. 
  12. ^ Berkowitz, L. (1993). Aggression: Its causes, consequences, and control. New York, NY: McGraw-Hill.
  13. ^ McEllistrem, Joseph E. (2004). „Affective and predatory violence: A bimodal classification system of human aggression and violence”. Aggression and Violent Behavior. 10 (1): 1—30. doi:10.1016/j.avb.2003.06.002. 
  14. ^ Bushman, Brad J.; Anderson, Craig A. (2001). „Is it time to pull the plug on hostile versus instrumental aggression dichotomy?”. Psychological Review. 108 (1): 273—9. PMID 11212630. S2CID 14223373. doi:10.1037/0033-295X.108.1.273. 
  15. ^ Ellie L. Young, David A. Nelson, America B. Hottle, Brittney Warburton, and Bryan K. Young (2010) Relational Aggression Among Students Principal Leadership, October, copyright the National Association of Secondary School Principals
  16. ^ Ramírez, J.M.; Andreu, J.M. (2006). „Aggression, and some related psychological constructs (anger, hostility, and impulsivity) Some comments from a research project”. Neuroscience & Biobehavioral Reviews. 30 (3): 276—91. PMID 16081158. S2CID 17678048. doi:10.1016/j.neubiorev.2005.04.015. 
  17. ^ Veenema, Alexa H.; Neumann, Inga D. (2007). „Neurobiological Mechanisms of Aggression and Stress Coping: A Comparative Study in Mouse and Rat Selection Lines”. Brain, Behavior and Evolution. 70 (4): 274—85. PMID 17914259. S2CID 25067952. doi:10.1159/000105491. 
  18. ^ Simons, Marlise (maj 2010). „International Court May Define Aggression as Crime”. The New York Times. 
  19. ^ Nathaniel Snow Violence and Aggression in Sports: An In-Depth Look (Part One) (Part 2Part 3) Bleacher Report, 23 March 2010
  20. ^ Coccaro, Emil F.; Beresford, Brendan; Minar, Philip; Kaskow, Jon; Geracioti, Thomas (2007). „CSF testosterone: Relationship to aggression, impulsivity, and venturesomeness in adult males with personality disorder”. Journal of Psychiatric Research. 41 (6): 488—92. PMID 16765987. doi:10.1016/j.jpsychires.2006.04.009. 
  21. ^ Constantino, John N.; Grosz, Daniel; Saenger, Paul; Chandler, Donald W.; Nandi, Reena; Earls, Felton J. (1993). „Testosterone and Aggression in Children”. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry. 32 (6): 1217—22. PMID 8282667. doi:10.1097/00004583-199311000-00015. 
  22. ^ Barbara Krahé (11. 2. 2013). The Social Psychology of Aggression: 2nd Edition. Psychology Press. str. 16. ISBN 978-1-136-17772-9. 
  23. ^ Elizabeth Kande Englander (30. 1. 2003). Understanding Violence. Psychology Press. str. 55—86. ISBN 978-1-135-65676-8. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  • R. Douglas Fields, "The Roots of Human Aggression: Experiments in humans and animals have started to identify how violent behaviors begin in the brain", Scientific American, vol. 320, no. 5 (May 2019), pp. 64–71. "Decisions to take aggressive action are risky and bring into play specific neural circuits." (p. 66.)
  • Van Staaden, M.J, Searcy, W.A. & Hanlon, R.T. 'Signaling Aggression' in Aggression Academic Press, Stephen F. Goodwin, 2011
  • Maestripieri, Dario (1992). „Functional aspects of maternal aggression in mammals”. Canadian Journal of Zoology. 70 (6): 1069—77. doi:10.1139/z92-150. 
  • Psychology- The Science of Behaviour, pg 420, Neil R Clarkson (4th Edition)
  • Stearns, D. C. (2003). Anger and aggression. Encyclopedia of Children and Childhood: In History and Society. Paula S. Fass (Ed.). Macmillan Reference Books

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Agresivnost na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Агресивност&oldid=27551897”