Ерос

Из Википедије, слободне енциклопедије
старији Ерос
Примордијални Ерос-Фан је изашао из светског јајета; римски рељеф из 2. вијека
Примордијални бог стварања
Родитељи Првонастало биће или настао из Хаоса или Никта или Ереб и Никта или Порос и Пенија
млађи Ерос
Ерос, Лувр, Париз
Бог љубави
Пребивалиште Олимп
Симбол лук и стрела, свећа, срце, ероти, крила
Супружник Психа
Родитељи Афродита и Арес или Афродита и Хермес или Ирида и Зефир
Браћа и сестре Хармонија, Антерос, Химер, Фоб, Адрестија и Дим
Потомство Хедона
Римски пандам Купидон

Ерос (грч. Έρως) у грчкој митологији првобитно је примордијални бог стварања и живота, једно од првонасталих бића, а касније се спомиње као син Афродите и Ареса и бог љубави, страсти и сексуалне пожуде. Пандам млађег Ероса у римској митологији је Купидон.

Примордијални Ерос[уреди]

Ерос је био примордијални бог стварања, који се сам створио на почетку времена. Представљао је покретачку силу новог живота на почетку. Орфичари су га назвали Фан, пимордијално биће које се излегло из светског јајета. Такође је једнак Тесиди („стварање“) и Фусиди („природа“).

Млађи Ерос[уреди]

На сликама и фрескама млађи Ерос је приказиван као млади дечак са крилима и са увек спремним луком и стрелама, које је одапињао у срца смртника или богова. Постојале су две врсте Еросових стрела:

  • Златне са голубијим перима – стреле љубави
  • Сиве са совиним перјем – стреле неодређености

Сапфа, велика Грчка песникиња, описивала га је као особу која је била окрутна према својим жртвама, али истовремено и као прелепог заводљивог младића.

Римљани су га звали пожудом - Купидон (лат. Cupido = пожуда), и био је симбол живота после смрти, па су његовим ликом осликавали саркофаге.

Ерос је у почетку називан још као и Еротес (множина грчке речи ерос) што је описивало све радње које су у себи садржавале љубав и пожуду, хетеросексуалност и хомосексуалност, а називали су га и Елеутхериос = ослободитељ.

Митологија[уреди]

Рођење[уреди]

Постоји више митова о рођењу Ероса.

Хесиод у „Теогонији“ наводи да су из примордијалног Хаоса изашли Геја (Мајка земља), Тартар (подземни свет) и Ерос, најлепши од богова, који влада мислима и одлукама људи и богова. Према томе, Ерос је био један од основних принципа у стварању света – због тога што је представљао уједињујућу моћ љубави, која је донела ред и мир међу сукобљене елементе од којих се састојао Хаос. Сличне приче о његовом рођењу дају Аристотел и Орфичари, који га описују као првог бога, који се излегао из светског јајета. Паузанија је сматрао да Ерос нема родитеље.

Према Аристофановој драми „Птице“ (око 414. године п. н. е.), Ерос се појавио четврти из јајета које је излегла Никта (Ноћ), која је затруднела са Еребом (Тама). У Елеузинским мистеријама обожаван је као Протоген, прворођени.

Платон у „Гозби“ говори да су његови родитељи Порос и Пенија, који су га зачели на гозби поводом Афродитиног рођендана. Он такође каже да је Ерос Афродитин пратилац и помоћник.

Верује се да је Ерос одговоран за спајање Урана и Геје – неба и земље.

У каснијим митолошким причама Ерос је Афродитино и Аресово дете, а Хесиод у Теогонији пише да је он Афродитин помоћник, а не и њен син. Понегде се он помиње као Зефиров и Иридин син.

Ерос и Психа
Ван Дајк, 1638.

Живот[уреди]

Поред мита у коме је Ерос син Ареса и Афродите, постоји и мит по коме га је Зевс одмах по рођењу хтео убити, али га је Афродита сакрила од Зевса у дубоку шуму и поверила на чување дивљим лавицама. Кад је Ерос одрастао, вратио се на Олимп где су му богови приредили добродошлицу. По том миту Ерос је имао брата Антероса или „Противљубав“.

Ерос и Психа[уреди]

Афродита је, угледавши прелепу смртницу Психу, била љубоморна на њу због њене лепоте, па је заповедила Еросу да је погоди у срце, не би ли се она заљубила у најружнијег човека на свету.

Ерос је прихватио заповест своје мајке, али када је он видео Психу, сам се одмах у њу заљубио и сваке ноћи је посећивао. Долазећи код ње, тражио је да угаси светиљку, како га не би видела. После извесног времена Психа се заљубила у њега, мада није знала ни како изгледа, а ни ко је.

Једне вечери је одлучила да напокон сазна ко је и да га види, па је, када је Ерос заспао код ње, упалила светиљку. Капља уља је канула са светиљке и пробудила Ероса, који је одмах одлетео и неко време је безуспешно покушавао да јој пронађе љубавника.

На крају, Зевс је прихватио њихову љубав и дао им допуштење да се венчају, а Психу је узвисио у божанство.

Култ[уреди]

Обожавање Ероса није било распрострањено у раној Грчкој, али се временом раширило. Постојао је култ плодности у Теспији. У Атини је делио веома популаран култ с Афродитом, и био му је посвећен четврти дан сваког месеца.

Нагон љубави[уреди]

Ерос је персонификација љубавне страсти и стваралаштва. Према Фројдовој теорији нагона, први из пара пранагона: нагона живота и нагона смрти. Ерос или нагон живота обједињује све нагоне самоодржања индивидуе, с једне, и нагоне одржања врсте или сексуалне нагоне, с друге стране. По Фројду, циљ Ероса је одржање и увећање живота, те је он у основи не само брака и породице, већ сваке социјалне заједнице и културе. Ерос се непрестано меша са нагоном смрти, али је моћна сила која може успешно да се супротстави мржњи, насиљу, окрутности и другим видовима појединачне или масовне деструктивности.[1]

Извори[уреди]

  1. ^ Део чланка је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.

Литература[уреди]

  • Војтех Замаровски, Јунаци античких митова, Лексикон грчке и римске митологије, Загреб 1985, стр. 91.

Спољашње везе[уреди]