Akrilne boje
Akrilne boje su vrsta brzosušećih boja koje se sastoje od pigmenata pomešanih sa emulzijom akrilnih polimera. U svežem stanju mogu se razređivati vodom dok su kada se osuše vodootporne. U zavisnosti od toga sa koliko su vode rastvorene, ili od dodatka akrilnih gelova, akrilne boje mogu podsećati na uljanu boju, akvarel ili dobiti neke sasvim nove osobine. Gotove akrilne boje obično su pakovane u plastičnim tubama, kao tempere, nekad i u bocama različitih zapremina, a u široj primeni i u bocama za rasprašivanje u obliku spreja, kao i posudama velike zapremine u molerskom zanatu.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Poreklo akrilnih boja vezuje se direktno za POLYACRYLIC, patent Otto Rohma iz 1915. godine. Već 1920. meksički umetnici muralisti su, uključujući i Riveru, počeli sa eksperimentima tražeći boju adekvatniju od klasične fresko tehnike pa su počeli sa korišćenjem takozvane TEČNE PLASTIKE, kao antikorozivni reagens. Eksperimenti su se kasnije nastavili u SAD, da bi 1950. godine akrilna boja postala dostupna na američkom tržištu. Počeo ga je koristiti Polok, kao i ostali američki slikari, da bi se primena ubrzo proširila i u Evropi.[1] Njihove prednosti i pozitivna svojstva brzo su dovele do širenja upotrebe u razne druge svrhe. Iako su u početku važile i kao zamena za uljane boje u slikarstvu, zbog svojih izuzetnih osobina, među kojima se izdvajaju brzina sušenja, trajnost i otpornost na vodu, nalaze široku primenu u mnogim drugim delatnostima, od primenjenih umetnosti do automobilske industrije.
Svojstva[uredi | uredi izvor]
U svežem stanju su pasta, po fizičkim svojstvima veoma slična fabričkoj temperi ili čak uljanoj boji. Istisnuta iz tube i izložena vazduhu brzo (već nakon 5 minuta) polimerizuje tako što prvo dobije koricu, kao film, da bi se kasnije proces proširio i do dubljih slojeva. Na kraju postaje potpuno suva, ali ne i potpuno tvrda, već elastična, tako da osušena akrilna boja po fizičkim svojstvima podseća na gumu. Kvalitetne akrilne boje posle sušenja mogu trpeti velike fizičke pritiske a da ne promene trajno svoj oblik, odnosno, vraćaju se u svoje prvobitno stanje. Sušenje akrilnih boja, u zavisnosti od debljine sloja, traje od 5 do 50 minuta. Veoma debeli slojevi treba da se suše i po više sati, ali je njihova površina suva nakon kraćeg vremena.
Pored fabrički spremljenih akrilnih boja, kao vrsta slikarskog materijala dostupna je i sirova akrilna emulzija, često pod nazivom akrilno vezivo, u koju se kao i u ručnom spremanju uljanih boja, utrljavanjem dodaje pigment u prahu. Na taj način moguće je pripremiti akrilnu boju sa jedinstvenim svojstvima, kakvih nema u prodaji. Kako su kompatibilne sa velikim brojem organskih i neorganskih pigmenata, akrilne boje mogu imati veoma širok raspon tonova.
Veoma su postojane, ali kako se radi o relativno novoj tehnologiji, vreme će tek pokazati njihov pravi vek trajanja. Za sada ne pokazuju znakove propadanja, barem kada je u pitanju slikarstvo, i pod uslovom da se čuvaju u adekvatnim uslovima.
Primena[uredi | uredi izvor]
Pogodne su za slikanje na papiru, kartonu, drvetu ili platnu, ili bilo kojoj nemasnoj upijajućoj podlozi.
Veliku upotrebu imaju i u građevinarstvu za zaštitu malterisanih površina, betona, gipsanih kartona.
U obliku spreja, njihova se upotreba proširuje na praktično neograničen broj primena.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Slikarstvo/Metode slikanja/Materijali, Metka Kraiger-Hozo, Impresum Sarajevo: Svjetlost, 1991.
