Alfonso Kalcolari
| Alfonso Kalcolari | |||||
|---|---|---|---|---|---|
 | |||||
| Lični podaci | |||||
| Puno ime | Alfonso Kalcolari | ||||
| Nadimak | Fonso[1] | ||||
| Datum rođenja | 30. april 1887. | ||||
| Mesto rođenja | Vergato[2], Kraljevina Italija | ||||
| Datum smrti | 7. februar 1983. (95 god.) | ||||
| Mesto smrti | Čerijale[2], Italija | ||||
| Državljanstvo | Kraljevina Italija | ||||
| Timske informacije | |||||
Trenutni tim | završio karijeru | ||||
| Disciplina | drumski/pista | ||||
| Tip vozača | brdaš, hronometraš | ||||
| Profesionalna karijera | |||||
| 1909—1911 | Individualno | ||||
| 1912 | Italijana | ||||
| 1913 | Atala | ||||
| 1913—1915 | Stuki | ||||
| 1916—1917 | Individualno | ||||
| 1918 | Pežo | ||||
| 1918—1920 | Stuki | ||||
| 1921—1926 | Individualno | ||||
| Uspesi | |||||
| |||||
| Druge trke | |||||
| Điro del’Emilija 1 (1913) | |||||
| Ažurirano: 5. januar 2017. | |||||
Alfonso Kalcolari (ital. Alfonso Calzolari, 30. april 1887 — 7. februar 1983)[2] bivši je italijanski profesionalni biciklista u periodu od 1909. do 1926. godine. Najveći uspeh ostvario je 1914. kada je osvojio Điro d’Italiju.
Detinjstvo i početak karijere[uredi | uredi izvor]
Kalcolari je rođen u Vergatu, u okrugu Bolonje, a kasnije se preselio sa porodicom u Bolonju.[3] Kao mladić, radio je u fabrici kreveta, od prve ušteđevine kupio je klimavi bicikl.[3] Na tom biciklu je na kraju svakog radnog dana išao da gleda bicikliste na kružnoj stazi Montanjola.[3] Ova staza nalazila se na nekoliko koraka od železničke stanice i postala je mesto gde su trenirali lokalni trkači. Na kraju svakog treninga, mladi "Fonso" je slušao priče svojih tadašnjih idola: Maconija, Mesorija i Gardengija, koji su se takmičili u trkama izdržljivosti.[3]
Kalcolari je počeo da trenira ozbiljno, da bi učestvovao na nekim trkama. Bio je spreman na leto 1909. i bio je registrovan u timu Reno.[3] Debitovao je na pisti, na trkalištu Capoli, u Bolonji. Plasman koji je ostvario ubedio ga je da sa entuzijazmom nastavi sa karijerom koju je tek počeo.[3] 1909. ostvario je prvu pobedu, na stazi Montanjola pobedio je ispred Ecia Korlaite, a zatim je pobedio i u kupu Venanci. U drumskim trkama, osvojio je drugo mesto na trci Bolonja—Imola—Bolonja, 15 mesto na Bastođi kupu i deveto na Điro del’Emiliji.
1909—1913[uredi | uredi izvor]
1910. bio je prinuđen da smanji aktivnosti sa biciklom, zbog loših sredstava. Bicikl mu je bio trošan i trebalo mu je mehaničkih pomagala, uz to je i zarada bila mala.[3] Ipak, pored tih problema, završio je treći na kupu Apenina, koji je održan u Vinjolu i osmi na italijanskom nacionalnom prvenstvu za amatere, održanom u Aleksandriji.[3] Prelaskom u tim Gorike 1911. situacija je bila znatno bolja. Kalcolari je osvojio dosta trka: Pođo kup za amatere, nacionalno prvenstvo za amatere, Pežo gran pri, Tinoci kup Empoli i Kopa dele Marše.[3] Drugi je završio 12 puta, a završio je četvrti na Kupu kralja, najbitnijem klasiku u amaterskoj eri.[3] Briljirao je i na pisti, na 11 takmičenja je pokazao svoju snagu.
1912. pridružio se timu Italijana. Unija italijanskih biciklista odlučila je da uvede prolaz između juniora amatera i profesionalnih juniora, što je nanelo dosta štete Kalcolariju. Zbog nedostatka sponzora koji bi pokrili dodatne troškove za bitne trke na nacionalnom nivou, morao je da ograniči učešće na trkama.[3] Uspio je da debituje na Điro d’Italiji. Na prvoj etapi završio je na 14 mestu, drugu etapu završio je na 31 mestu, 33 mesto mu je pripalo na trećoj etapi, a tokom četvrte etape, povukao se sa trke.[3] U avgustu, završio je drugi na Điro di Romanji, iza Đovanija Červija.[4]
1913. je bila godina promena. Kalcolari je napustio posao u fabrici, da bi se potpuno posvetio profesionalnom biciklizmu. Rezultati su odmah pokazali da mu nije bilo lako. 30. marta, završio je peti na Milano—Sanremu,[5] a zatim treći na Turu tri provincije u Ferari. Kada je izgledalo da stvari idu dobrim tokom, desio se jedan nezgodan pad na treningu sa Korlaitom, u Masalombardu. Oporavio se na vreme za start Điro d’Italije, ali zbog operacije koju je imao, morao je da napusti trku već na prvoj etapi.[3] Trkanju se vratio u oktobru i osvojio je trku Điro del’Emilija, gde je pobedio velikog prijatelja, Ecia Korlaitu.[6] Trka je završena sprintom na hipodromu Cipoli u Bolonji i sudije su bile uznemirene nedostatkom reda kojim su takmičari stizali, a uz to se podigla gusta prašina od bicikala. Korlaita je bio ubeđen da je on prešao cilj prvi, ali sudije su proglasile Kalcolarija za pobednika.[3] Uknjižen kao pobednik kontroverzno, startovao je Điro di Lombardiju, ali opet nije imao sreće. Dok je bio u vodećoj grupi, pao je i morao je da napusti trku.[3]
1914[uredi | uredi izvor]
Sav naporan rad koji je Kalcolari pretrpeo prethodnih godina pomogao mu je da očeliči svoj karakter i da poveća njegove ambicije. Njegova psihička pojava, mali rastom, vitak i snažne građe, kombinovane sa dobrim smislom za taktiku i vizijom trke, doprinele su rađanju legende.[7] Neki novinari u to vreme dali su mu nadimak "snop nerava".[7] 5. aprila 1914. Kalcolari je uzeo učešće na prvoj trci u sezoni, Milano—Sanremu, gde je osvojio deseto mesto u sprintu, u kojem je pobedu odneo Ugo Agostini.[7] 19. aprila završio je sedmi. na Điro di Romanji, 10. maja je osvojio četvrto mesto na Milano—Torino trci, završnoj pripremi za Điro d’Italiju.[7]
24. maja oko ponoći, počelo je šesto izdanje trke Điro d’Italija. Osam etapa, svaka odvojena danom odmora. Etape su vožene po prljavim i neprohodnim ulicama, po dosta lošem vremenu.[7] Ovaj Điro ostao je upamćen i kao najteži, pet od osam etapa su imale preko 400 kilometara, a etapa od Luka do Rima, dužine 430 km, najduža je etapa u istoriji Đira.[8] Već na startu u Milanu, etapa je vožena po jakoj kiši sa grmljavinom i 44 vozača su odustala.[8] Điro 1914. startovalo je 81 vozač, a završili ga je samo osam.[7] Kalcolari je pobedio na drugoj etapi i preuzeo je vođstvo, još dve etape je završio na podijumu, drugi u Bariju u treći na etapi u Kuneu. Osvojio je Điro sa sat, 57 minuta i 26 sekundi ispred Pjerina Albinija.[9] Što je bila najveća vremenska razlika između prvog i drugog, razlika koja ni kasnije nije nadmašena.[8] U Bolonji je dočekan kao heroj od strane svojih prijatelja i pristalica, ali takođe i od strane sportske publike u Bolonji.[7] Sezonu je nastavio sa 13 mestom na Điro dela Emiliji, a završio je pobedom na prvenstvu socijalnog otpora, koje je organizovao klub Forti pedali.[7]
1915—1926[uredi | uredi izvor]
1915. počeo je Prvi svetski rat i Alfonso Kalcolari je služio vojsku, kao pešadinac.[10] Njegove biciklističke aktivnosti su bile znatno slabije i te godine uvek sa oružjem.[10] Završio je opet deseti na Milan—Sanremu, šesti na Điro dela Emiliji, 24 na Milano—Torinu i deveti na Điro di Lombardiji.[10] Rat se razbuktao, a biciklizam se vratio na kraju 1918. kada je završio treći na Điro dela Emiliji. Na ovoj trci je i narednih godina beležio dobre rezultate: šesto mesto 1919. deveto 1920. i 12 mesto 1921. Na Milan—Sanremu završio je na 14 mestu 1920. i 1921. i na 28 mestu 1924.[10] Vozio je i Điro d’Italiju, pokušavajući da bude konkurentan. 1919. završio je drugi na prve dve etape, ali je morao da napusti trku tokom sedme etape, vožene od Rima do Firence.[10] Điro je napustio i 1920. i 1921. što mu je bilo zadnje učešće na trci koja ga je proslavila.[10]
1919. tokom treninga na italijanskoj rivijeri, ozbiljno je oštetio zdravlje i ugrozio je svoju budućnost u sportu.[10] 1920. završio je na 11 mestu na trci Điro del Pijemont i na 19 mestu na Milano—Torinu, pre nego je zadobio ranu na ruci zbog saobraćajne nesreće.[10] 1921. završio je na 17 mestu na trci Milan—Modena. Nakon dvogodišnje pauze, vratio se biciklizmu 1924. i učestvovao je na trkama kao individualac.[10] Nije beležio dobre rezultate, završio je na 20 mestu na Điro del Pijemont trci i na 44 mestu na italijanskom nacionalnom prvenstvu. To je bilo premalo za njega i na kraju sezone je rekao konačno zbogom takmičarskom biciklizmu.[10]
Privatni život i smrt[uredi | uredi izvor]
Nakon završetka karijere, Kalcolari je zajedno sa svojim prijateljem, Iciom Korlaitom, nekoliko godina organizovao biciklističke događaje na pisti, a zatim je pokušavao da ostane blizu svoja dva sina.[1] U julu 1975. ukazom predsednika Republike Italije, Alfonso Kalcolari iz Vergata je red vitezova Republike Italije, zbog svojih sportih i civilnih zasluga.[1] Nakon godina ispunjenih uspomenama iz biciklizma, "Fonso" (što mu je bio najdraži nadimak od mnogih koje je imao) je umro 3. februara 1983. u Čerijaleu, gde je proveo zadnje godine života.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g „Alfonso Calzolari dopo il ritiro”. Museo Ciclismo (na jeziku: italijanskom). Pristupljeno 5. januar 2017.
- ^ a b v „Alfonso CALZOLARI” (na jeziku: italijanskom). Pristupljeno 5. januar 2017.
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m „La vita e la carriera di Alfonso Calzolari fino al 1913”. Museo Ciclismo (na jeziku: italijanskom). Pristupljeno 5. januar 2017.
- ^ „Solarolo 1912 Giro di Romagna”. Pristupljeno 5. januar 2017.
- ^ „Milan - Sanremo 1913”. Pristupljeno 5. januar 2017.
- ^ „Bologna 1913 Giro dell'Emilia”. Pristupljeno 5. januar 2017.
- ^ a b v g d đ e ž „Il memorabile 1914 di Alfonso Calzolari”. Museo Ciclismo (na jeziku: italijanskom). Pristupljeno 5. januar 2017.
- ^ a b v „Editions: 1909-1922”. Giro d'Italia. Pristupljeno 9. februar 2017.
- ^ „1914 Giro d'Italia”. Bike Race Info (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. januar 2017.
- ^ a b v g d đ e ž z i „Alfonso Calzolari - dal 1915 alla fine dalla carriera agonistica”. Museo Ciclismo (na jeziku: italijanskom). Pristupljeno 5. januar 2017.
