Beskičmenjaci

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Beskičmenjaci
Temporalni opseg: kriogen do sadašnjosti,
665–0 Ma
Diversity of various invertebrates from different phyla
Primeri beskičmenjaka iz različitih tipova; u smeru kazaljke na satu od vrha levo: Chrysaora fuscescens (žarnjaci), Drosophila melanogaster (zglavkari), karipska grebenska lignja (mekušac), i Hirudo medicinalis (člankoviti crv).
Naučna klasifikacijaEdit this classification
Domen: Eukaryota
(nerangirano): Filozoa
Carstvo: Animalia
Uključene grupe
  • Sve grupe životinja koje nisu u podrazredu Vertebrata

Beskičmenjaci (lat. Invertebrata) su životinje bez razvijenih kičmenih pršljenova.[1] Većina životinja (oko 97% svih životinja na našoj planeti) su upravo beskičmenjaci. U okviru ove grupe životinja najbrojniji, dominantni su zglavkari koji obuhvataju oko 70% svih poznatih vrsta životinja. Najveći broj vrsta među zglavkarima poseduju insekti koji su dominantne životinje na planeti Zemlji, kako po broju vrsta tako i po brojnosti samih populacija. Osim insekata, oko polovina beskičmenjaka živi u moru.

Većina životinjskih vrsta su beskičmenjaci; jedna procena iznosi 97%.[2] Mnogi taksoni beskičmenjaka imaju veći broj i raznovrsnost vrsta nego ceo podrazred kičmenjaka.[3] Beskičmenjaci se veoma razlikuju po veličini, od 50 μm (0,002 in) rotatorija[4] do kolosalnih lignji od 9–10 m (30–33 ft).[5]

Neki takozvani beskičmenjaci, kao što su Tunicata i Cephalochordata, su bliže kičmenjacima nego drugim beskičmenjacima. Ovo čini beskičmenjake parafiletskim, tako da termin nema malo značenja u taksonomiji.

Podela[uredi | uredi izvor]

Tipovi beskičmenjaci se prema različitim kriterijumima mogu grupisati i podeliti. Tako ih je, prema složenosti, evolucionoj naprednosti moguće razdvojiti u dve velike grupe:

1. niže beskičmenjake kojima pripadaju :

2. više beskičmenjake.

Niži beskičmenjaci imaju neke zajedničke osobine:

Viši beskičmenjaci su evoluciono napredniji pa su njihove osobine:

  • mogu da borave veći deo vremena izvan vode
  • većih su dimenzija
  • imaju celom, koji se smatra glavnim faktorom njihove evolucione uspešnosti.

Taksonomski značaj[uredi | uredi izvor]

Termin beskičmenjaci nije uvek precizan među nebiolozima, jer ne opisuje tačno takson na isti način na koji to čine Arthropoda, Vertebrata ili Manidae. Svaki od ovih termina opisuje važeći takson, razdeo, podrazdeo ili familiju. „Beskičmenjaci“ je termin pogodnosti, a ne takson; on ima vrlo malo cirkukripcionog značaja osim unutar Chordata. Kičmenjaci kao potrazdeo obuhvata tako mali udeo Metazoa da govoreći o carstvu Animalia u smislu „kičmenjaka”i „beskičmenjaka” ima ograničenu praktičnost. U formalnijoj taksonomiji Animalia drugi atributi logično prethode prisustvu ili odsustvu kičmenog stuba u konstruisanju kladograma, na primer, prisustvo notohorda. To bi barem ograničilo hordate. Međutim, čak i postojanje notohorda bi bio manje fundamentalni kriterijum od aspekata embriološkog razvoja i simetrije[6] ili možda telesnog plana.[7]

Uprkos tome, koncept beskičmenjaka kao taksona životinja opstao je više od jednog veka među laicima,[8] kao i u zoološkoj zajednici i u njenoj literaturi ostaje u upotrebi kao termin pogodan za životinje koje nisu članovi kičmenjaka.[9] Preostali tekst odražava ranije naučno razumevanje pojma i onih životinja koje su ga činile. Prema ovom shvatanju, beskičmenjaci ne poseduju skelet kosti, bilo unutrašnje ili spoljašnje. Oni uključuju veoma različite planove tela. Mnogi imaju hidrostatičke skeletone ispunjene tečnošću, poput meduza ili crva. Drugi imaju čvrste egzoskelete, spoljašnje školjke poput onih kod insekata i rakova. Najpoznatiji beskičmenjaci uključuju Protozoa, Porifera, Coelenterata, Platyhelminthes, Nematoda, Annelida, Echinodermata, Mollusca i Arthropoda. Artropodi uključuju insekte, rakove i pauke.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Smatra se da su najraniji životinjski fosili bili beskičmenjaci. Fosili stari 665 miliona godina u formaciji Trezona u Trezona Boreu, zapadno-centralni Flinderi, Južna Australija, tumačeni su kao rani sunđeri.[10] Neki paleontolozi sugerišu da su se životinje pojavile mnogo ranije, verovatno već pre jedne milijarde godina,[11] iako su verovatno postale višećelijske u tonijanu. Fosili u tragovima kao što su oni koji potiču iz kasne neoproterozojske ere ukazuju na prisustvo triploblastičnih crva, otprilike velikih (oko 5 mm širokih) i komplesknih kao kišne gliste.[12]

Pre oko 453 miliona godina, životinje su počele da se diverzifikuju, a mnoge važne grupe beskičmenjaka su se odvojile jedna od druge. Fosili beskičmenjaka nalaze se u raznim vrstama sedimenata iz fanerozoika.[13] Fosili beskičmenjaka se obično koriste u stratigrafiji.[14]

Istraživanje[uredi | uredi izvor]

Tokom mnogo vekova, biolozi su zanemarivali beskičmenjake, u korist velikih kičmenjaka i „korisnih“ ili harizmatičnih vrsta.[15] Biologija beskičmenjaka nije bila glavna oblast proučavanja sve do dela Linea i Lamarka u 18. veku.[15] Tokom 20. veka, zoologija beskičmenjaka postala je jedna od glavnih oblasti prirodnih nauka, sa istaknutim otkrićima u oblasti medicine, genetike, paleontologije i ekologije.[15] Proučavanje beskičmenjaka je takođe koristilo organima za sprovođenje zakona, jer je otkriveno da su zglavkari, a posebno insekti, izvor informacija za forenzičke istražitelje.[16]

Dva od najčešće proučavanih modelnih organizama danas su beskičmenjaci: voćna mušica Drosophila melanogaster i nematoda Caenorhabditis elegans. Oni su dugo bili najintenzivnije proučavani modelni organizmi i bili su među prvim oblicima života koji su genetski sekvencionirani. Ovo je olakšano ozbiljno smanjenim stanjem njihovih genoma, ali su mnogi geni, introni i veze izgubljeni. Analiza genoma morske anemone starlete je naglasila značaj sunđera, plakozoa i hoanoflagelata, koji su takođe sekvencirani, u objašnjavanju prispeća 1500 gena predaka jedinstvenih za životinje.[17] Beskičmenjake takođe koriste naučnici u oblasti vodenog biomonitoringa za procenu efekata zagađenja vode i klimatskih promena.[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 140. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ May, Robert M. (16. 9. 1988). „How Many Species Are There on Earth?”. Science. 241 (4872): 1441—1449. Bibcode:1988Sci...241.1441M. JSTOR 1702670. PMID 17790039. S2CID 34992724. doi:10.1126/science.241.4872.1441. Arhivirano iz originala 15. 11. 2016. g. Pristupljeno 17. 6. 2014. 
  3. ^ Richards, O. W.; Davies, R.G. (1977). Imms' General Textbook of Entomology: Volume 1: Structure, Physiology and Development Volume 2: Classification and Biology. Berlin: Springer. ISBN 978-0-412-61390-6. 
  4. ^ Howey, Richard L. (1999). „Welcome to the Wonderfully Weird World of Rotifers”. Micscape Magazine. Pristupljeno 2010-02-19. 
  5. ^ Roper, C.F.E. & P. Jereb (2010). Family Cranchiidae. In: P. Jereb & C.F.E. Roper (eds.) Cephalopods of the world. An annotated and illustrated catalogue of species known to date. Volume 2. Myopsid and Oegopsid Squids. FAO Species Catalogue for Fishery Purposes No. 4, Vol. 2. FAO, Rome. pp. 148–178.
  6. ^ Pechenik, Jan (1996). Biology of the Invertebrates. Dubuque: Wm. C. Brown Publishers. ISBN 978-0-697-13712-8. 
  7. ^ Brusca, Richard C.; Brusca, Gary J. (1990). InvertebratesNeophodna slobodna registracija. Sunderland: Sinauer Associates. ISBN 978-0-87893-098-2. 
  8. ^ Brown, Lesley (1993). The New shorter Oxford English dictionary on historical principles. Oxford [Eng.]: Clarendon. ISBN 978-0-19-861271-1. 
  9. ^ Louis Agassiz (21. 3. 2013). Essay on Classification. Courier Corporation. str. 115—. ISBN 978-0-486-15135-9. 
  10. ^ Maloof, Adam C.; Rose, Catherine V.; Beach, Robert; Samuels, Bradley M.; Calmet, Claire C.; Erwin, Douglas H.; Poirier, Gerald R.; Yao, Nan; Simons, Frederik J. (17. 8. 2010). „Possible animal-body fossils in pre-Marinoan limestones from South Australia”. Nature Geoscience. 3 (9): 653. Bibcode:2010NatGe...3..653M. doi:10.1038/ngeo934. 
  11. ^ Campbell. Neil A.; Jane B. Reece (2005). Biology (7 izd.). Pearson, Benjamin Cummings. str. 526. ISBN 978-0-8053-7171-0. 
  12. ^ Seilacher, A.; Bose, P.K.; Pflüger, F. (oktobar 1998). „Animals More Than 1 Billion Years Ago: Trace Fossil Evidence from India”. Science. 282 (5386): 80—83. Bibcode:1998Sci...282...80S. ISSN 0036-8075. PMID 9756480. doi:10.1126/science.282.5386.80. 
  13. ^ Clarkson, Euan Neilson Kerr (1998). Invertebrate palaeontology and evolution. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-632-05238-7. 
  14. ^ Kummel, Bernhard (1954). Status of invertebrate paleontology, 1953. Ayer Publishing. str. 93. ISBN 978-0-405-12715-1. 
  15. ^ a b v Ducarme, Frédéric (2015). „Why study invertebrates? A philosophical argument from Aristotle”. No Bones (Smithsonian Institution website). 
  16. ^ Gunn, Alan (2009). Essential forensic biology. John Wiley and Sons. str. 214. ISBN 978-0-470-75804-5. 
  17. ^ N.H. Putnam, NH; et al. (jul 2007). „Sea anemone genome reveals ancestral eumetazoan gene repertoire and genomic organization”. Science. 317 (5834): 86—94. Bibcode:2007Sci...317...86P. ISSN 0036-8075. PMID 17615350. S2CID 9868191. doi:10.1126/science.1139158. 
  18. ^ Lawrence, J.E.; Lunde, K.B.; Mazor, R.D.; Bêche, L.A.; McElravy, E.P.; Resh, V.H. (2010). „Long-Term Macroinvertebrate Responses to Climate Change: Implications for Biological Assessment in Mediterranean-Climate Streams”. Journal of the North American Benthological Society. 29 (4): 1424—1440. S2CID 84679634. doi:10.1899/09-178.1. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Dogelj, V, A: Zoologija beskičmenjaka, Naučna knjiga, Beograd, 1971.
  • Krunić, M: Zoologija invertebrata 1, Naučna knjiga, Beograd, 1977.
  • Krunić, M: Zoologija invertebrata 2, Naučna knjiga, Beograd, 1979.
  • Krstić, Lj: Čovek i mikrobi, Draganić, Beograd, 2003.
  • Mariček, magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija, Naučna knjiga, Beograd, 1986.
  • Matoničkin, I, Habdija, I, Primc - Habdija, B: Beskralješnjaci - biologija nižih avertebrata, Školska knjiga, Zagreb, 1998.
  • Marcon, E, Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
  • Petrov, I: Sakupljanje, preparovanje i čuvanje insekata u zbirkama, Biološki fakultet, Beograd, 2000.
  • Radović, I, Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos Novi Sad, Beograd, 2001.
  • Ratajac, Ružica: Zoologija za studente Poljoprivrednog fakulteta, PMF u Novom Sadu i MP Stylos Novi Sad, 1995.
  • A. R. Maggenti; S. Gardner (2005). Online Dictionary of Invertebrate Zoology. 
  • Hyman, L. H. 1940. The Invertebrates (6 volumes) New York : McGraw-Hill. A classic work.
  • Anderson, D. T. (Ed.). (2001). Invertebrate zoology (2nd ed.). Oxford: Oxford University Press.
  • Brusca, R. C., & Brusca, G. J. (2003). Invertebrates (2nd ed.). Sunderland, Mass. : Sinauer Associates.
  • Miller, S.A., & Harley, J.P. (1996). Zoology (4th ed.). Boston: WCB/McGraw-Hill.
  • Pechenik, Jan A. (2005). Biology of the invertebrates. Boston: McGraw-Hill, Higher Education. str. 590 pp. ISBN 978-0-07-234899-6. 
  • Ruppert, E. E., Fox, R. S., & Barnes, R. D. (2004). Invertebrate zoology: a functional evolutionary approach. Belmont, CA: Thomas-Brooks/Cole.
  • Adiyodi, K.G. & Adyiodi, R.G. (Eds) 1983- . Reproductive Biology of Invertebrates. Wiley, New York. (Many volumes.)
  • Giese, A.G. & Pearse, J.S. (Eds) 1974- . Reproduction of Marine Invertebrates. Academic Press, New York. (Many volumes.)
  • Advances in Invertebrate Reproduction. Elsevier Science, Amsterdam. (Five volumes.)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Beskičmenjaci na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бескичмењаци&oldid=27744705”