Bitka kod Arkadiopolisa
| Bitka kod Arkadiopolisa | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Vizantijsko-bugarski ratovi i Vizantijsko-ruski ratovi | |||||||
 Vizantinci proganjaju Ruse, Skiličina hronika. | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
|
|
| ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
|
|
| ||||||
| Jačina | |||||||
|
|
| ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
|
|
| ||||||
Bitka kod Arkadiopolisa vođena je 970. godine između snaga Vizantijskog carstva predvođenih Vardom Sklirom sa jedne i ruskim snagama, pojačanim bugarskim, pečeneškim i mađarskim odredima sa druge strane. Prethodnih godina, ruski vladar Svetoslav osvojio je Bugarsku i, kao moćniji sused, odmah se sukobio sa Vizantijom. Ruske snage napredovale su kroz Traiju ka Carigradu, kada su ih dočekale vizantijske snage pod Sklirom. Imajući manje ljudi od Rusa, Sklir je pripremio zasedu i napao Ruse delom svojih snaga, dok je ostatke postavio u zasedu u koju je, povlačeći se, navukao neprijatelja. Ostatak ruske vojske se nakon prodora Vizantinaca povukao u panici, trpivši velike gubitke prilikom progona. Vizantijska pobeda kod Arkadiopolisa značajna je jer je omogućila Jovanu I Cimiskiju da učvrsti svoju vlast i da organizuje veliku ekspediciju koja je isterala Svetoslava sa Balkana naredne godine.
Uvod[uredi | uredi izvor]
Bugarsko izaslanstvo posetilo je 965. ili 966. godine vizantijskog cara Nićifora II Foku (963—969) u Carigradu, kako bi primilo godišnji danak koga su dve države ugovorile kao cenu mira 927. godine. Niz pobeda nad Arabljanima na Istoku, koje su dovele do osvajanja Krita, Kipra i Kilikije, naveo je Nićifora da odbije da isplati danak. Bugarski poslanici su pretučeni, a vizantijski car šalje vojsku da protera bugarske granične trupe u Trakiji[5][6].
Nićiforov postupak bila je jasna objava rata. Vizantijske snage su uglavnom bile zaokupljene borbama na istoku. Stoga je vizantijski car pribegao tradicionalnom vizantijskom sredstvu okretanja jednog naroda protiv neprijatelja. On se za pomoć obratio Rusima, koji su živeli daleko na severu, u današnjoj Ukrajini. Poslao je patrikija Kalokirosa Svetoslavu, vladaru Rusa, sa kojim su Vizantinci održavali bliske odnose[7][8]. Svetoslav je prihvatio poziv i napao Bugarsku 967. ili 968. godine. Silovit napad morao je biti prekinut, jer se Svetoslav morao vratiti u Kijev kako bi zemlju branio od napada Pečenega. Bugarski car Petar I bio je prisiljen na pregovore koji su doveli do uslova mira pogodnih za Vizantiju. Međutim, to je bilo samo kratkotrajno primirje. Uspešan prodor probudio je u Svetoslavu želju da osvoji čitavu Bugarsku i tamo uspostavi svoju vlast[9]. Vratio se na Balkan jula ili avgusta 969. godine i osvojio čitavu bugarsku u roku od nekoliko meseci[7][10][11][12].
Nićiforova politika okrenula se protiv njega: umesto mira na Balkanu pojavio se novi, još moćniji neprijatelj, a veliki deo bugarskog plemstva stao je na stranu ruskog kneza. Car je, međutim, ubijen decembra 969. godine, a njegov naslednik, Jovan I Cimiskije (969—976) stupio je u pregovore sa Rusima. Svetoslav se odazvao Jovanovim molbama za pokretanje pregovora. Ruski knez je navodno tražio da Vizantinci napuste svoje balkanske teritorije i da se povuku u Malu Aziju[7][13]. Sam Jovan, koji je bio zauzet učvršćivanjem svog položaja i suprotstavljanju moćnoj porodici Foka, poverio je vođenje rata domestiku sholi Vardi Skliru i evnuhu stratopedarhu Petru. Na ruske zemlje slati su špijuni kako bi se otkrile namere neprijatelja[1][14][15][16].
Na vest o tome, moćna ruska vojska, zajedno sa Bugarima i Pečenezima, krenula ka jugu. Nakon zauzeća Filipopolja (današnji Plovdiv) u Trakiji, oni zaobilaze dobro utvrđeni Hadrijanopolj i okreću se prema Carigradu[3][15]. Veličina ruske vojske nije poznata. Jovan Skilica piše da je u pitanju bila čitava ruska vojska od neverovatnih 308.000 ljudi. Savremenik Lav Đakon pominje brojku od "preko 30.000 ljudi"; nasuprot tome ruska Primarna hronika (Povest minulih leta) beleži da je čitava ruska vojska brojala 30.000 ljudi, dok je kod Arkadiopolisa učestvovalo oko 10.000 ljudi protiv 100.000 Vizantinaca. Jasno je, međutim, da su Vizantinci bili brojčano inferiorniji, te da su ruske snage kod Arkadiopolisa bile ojačane značajnim brojem Bugara, kao i Pečenezima i "Turcima" (Mađarima)[17][18].
Bitka[uredi | uredi izvor]
Sklir je na brzinu okupio 10 do 12.000 ljudi i krenuo u susret Rusima. Dve armije susrele su se u blizini Arkadiopolisa (današnji Luleburgaz u Turskoj), na oko 80 km zapadno od Carigrada[3][15]. Dva primarna vizantijska izvora o ovoj bici razlikuju se po pitanju opisa događaja pre bitke: Lav Đakon izveštava da je Sklir poslao izviđački odred na čelu sa patrikijem Jovanom Aleksejem, a da je bitka otpočela sledećeg dana[18]. Skiličina hronika izveštava da je Sklir ostao nekoliko dana sa svojim ljudima unutar zidina Arkadiopolisa, dok su se Rusi nalazili u blizini, i da je odbio da ih napadne u otvorenoj bici. Prema Skilici, Rusi su bili ubeđeni da se carska vojska boji da ih napadne i da su zbog toga pljačkali okolna sela i zanemarili odbranu svojih logora, provodeći noći u bezbrižnim uživanjima[19].
Kada je Sklir konačno napustio Arkadiopolis, podelio je snage u tri grupe: dve su bile postavljene u zasedu na šumovitim stranama puta koji su vodili prema ruskom logoru, dok je treći (verovatno 2 do 3000 ljudi) bio smešten u centar, da napadne rusku vojsku (verovatno pod komandom Alekseja ili samog Sklira)[3]. Vizantinci su se ubrzo upustili u borbu sa Pečenezima, koji ih potiskuju. Sklirova vojska uredno se povlačila navodivši Pečenege da se odvoje od glavnine ruske vojske. Sukob je bio žestok i krvav i pokazao je izdržljivost i disciplinu vizantijske vojske. Prema Lavu Đakonu, jedan od Pečenega uspeo je da stigne do samog Sklira i da ga udari mačem, ali je vizantijskog vojskovođu zaštitio šlem[3][20]. Sklirov mlađi brat Konstatin pristigao mu je u pomoć, ubivši Pečenega[4][20][21].
Kada je protivnička vojska došla na mesto gde je pripremljena zaseda, Varda Sklir je naredio trupama koje su do tada bile skrivene, da napadnu Pečenege na bokovima i sa zadnje strane. Odsečeni i okruženi, Pečenezi su počeli u panici da beže. Jedan od njihovih vođa pokušao je da organizuje otpor, ali ga je napao i ubio sam Varda Sklir jednim udarcem mača kojim je, navodno, odsekao njegovo telo od glave do struka[3]. Usledio je napad Vizantinaca na bugarske odrede, koji su takođe teško poraženi. Vizantijske žrtve u bici bile su niske (prema Skilici 25, a prema Lavu Đakonu 55 ljudi), ali su izgubili mnogo konja od pečeneških strelaca, dok su gubici ruskih snaga, iako svakako manji od 20.000 ljudi koliko pominje Lav Đakon, verovatno iznosili nekoliko hiljada[3].
Posledice[uredi | uredi izvor]
Vizantinci nisu bili u stanju da iskoriste pobedu kod Arkadiopolisa, niti da isteraju ostatke Rusa sa Balkana, jer je Varda Foka Mlađi podigao pobunu protiv Makedonske dinastije u Maloj Aziji. Varda Sklir i njegove snage povučene su na ove prostore, dok je Svetoslav ograničavao svoje upade na oblast severno od Balkanskih planina[2][15]. Na proleće sledeće godine ugušena je pobuna Varde Foke, te je Cimiskije, na čelu vizantijske vojske, krenuo ka severu Bugarske. Vizantinci zauzimaju bugarsku prestonicu Preslav, zarobivši bugarskog cara Borisa II. Rusi su blokirani u tvrđavi Dorostru(današnja Silistrija). Nakon tromesečne opsade i niza bitaka pred gradskim zidinama, Svetoslav je priznao poraz i napustio Bugarsku[12][22].
U mađarskoj istoriografiji, bitka kod Arkadiopolisa smatra se zadnjim okršajem Mađara i Vizantinaca i zadnjim poglavljem mađarskih upada u Evropu, koji su počeli još krajem 9. veka. Nakon ove bitke, knez Geza je učvrstio svoju vlast i podržao hrišćanske misije iz zapadne Evrope, što je dovelo do pokrštavanja Mađara i osnivanja hrišćanskog Ugarskog kraljevstva početkom novog milenijuma[23].
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Stephenson 2000, str. 51
- ^ a b Treadgold 1997, str. 508
- ^ a b v g d đ e Haldon 2001, str. 98
- ^ a b Talbot & Sullivan 2005, str. 159
- ^ Haldon 2001, str. 96
- ^ Whittow 1996, str. 294
- ^ a b v Haldon 2001, str. 97
- ^ Whittow 1996, str. 260, 294.
- ^ Fine 1991, str. 186
- ^ Whittow 1996, str. 260, 294–295.
- ^ Stephenson 2000, str. 48–51
- ^ a b Kazhdan 1991, str. 1979
- ^ Whittow 1996, str. 261
- ^ Haldon 2001, str. 97–98
- ^ a b v g Whittow 1996, str. 295
- ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 157–158
- ^ Schlumberger 1925, str. 44–45, 48.
- ^ a b Talbot & Sullivan 2005, str. 158–159
- ^ Schlumberger 1925, str. 46
- ^ a b Talbot & Sullivan 2005, str. 160
- ^ Schlumberger 1925, str. 50–51
- ^ Stephenson 2000, str. 51–52
- ^ Berend, Laszlovszky & Szakács 2007, str. 329.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Berend, Nora; Laszlovszky, József; Szakács, Béla Zsolt (2007). „The kingdom of Hungary”. Ur.: Berend, Nora. Christianization and the Rise of Christian Monarchy: Scandinavia, Central Europe and Rus', c. 900-1200. Cambridge University Press. str. 319–368. ISBN 978-0-521-87616-2.
- Fine, John Van Antwerp (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08149-3.
- Haldon, John F. (2001). The Byzantine Wars. Stroud, Gloucestershire: Tempus Publishing. ISBN 978-0-7524-1795-0.
- Kazhdan, Alexander Petrovich (1991). Oxford Dictionary of Byzantium. New York, New York and Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Schlumberger, Gustave Léon (1925). L'épopée byzantine à la fin du dixième siècle: guerres contre les Russes, les Arabes, les Allemands, les Bulgares; luttes civiles contre les deux Bardas. Jean Tzimiscés. Les jeunes années de Basile II,le tueur de Bulgares (969—989). Paris, France: E. De Boccard.
- Stephenson, Paul (2000). Byzantium's Balkan Frontier: A Political Study of the Northern Balkans, 900–1204. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77017-0.
- Talbot, Alice-Mary; Sullivan, Denis F. (2005). The History of Leo the Deacon: Byzantine Military Expansion in the Tenth Century. Washington, District of Columbia: Dumbarton Oaks. ISBN 978-0-88402-324-1.
- Treadgold, Warren T. (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2630-6.
- Whittow, Mark (1996). The Making of Byzantium, 600–1025. Berkeley and Los Angeles, California: University of California Press. ISBN 978-0-520-20496-6.