Вавилонска библиотека

Vavilonska biblioteka
Orig. naslov	La biblioteca de Babel
Autor	Horhe Luis Borhes
Zemlja	Argentina
Jezik	španski
Žanr / vrsta dela	Fantastika
Izdavanje
Izdavanje	1941. u sklopu zbirke Vrt sa stazama koje se račvaju
Prevod
Prevodilac	Aleksandar Grujičić
Datum izdavanja	2006, PAIDEIA, Beograd

„Vavilonska biblioteka” (šp. La biblioteca de Babel) predstavlja kratku priču argentinskog pisca i bibliotekara Horhe Luis Borhesa (1899. – 1986.), u kojoj je svemir zamišljen u obliku ogromne biblioteke, koja sadrži sve moguće knjige sa 410 stranica, u određenom formatu, sa korišćenjem slova iz striktno definisanog skupa znakova.

Priča je prvobitno objavljena u Španiji 1941. godine, kao deo Borhesove zbirke priča „Vrt sa stazama koje se račvaju” (šp. El Jardín de senderos que se bifurcan). Ta knjiga je u celini uvrštena u visoko tiražnu knjigu „Maštarije”, iz 1944. godine.

Opis dela

Borhesov pripovedač opisuje kako se Univerzum sastoji od ogromnog broja susednih šestougaonih prostorija, od kojih svaka sadrži četiri zida polica sa knjigama. Iako je redosled i sadržaj knjiga slučajan i izgleda potpuno besmisleno, stanovnici veruju da knjige sadrže sve moguće kombinacije 25 osnovnih jezičkih znakova (22 slova, tačku, zarez i razmak). Iako je ogromna većina knjiga u ovom Univerzumu potpuno besmislena, u biblioteci takođe mora da se nalazi svaka smislena knjiga ikada napisana, ili knjiga koja će možda jednog dana biti napisana, i sve moguće permutacije ili vrlo malo izmenjene verzije svake od ovih knjiga. Pripovedač primećuje da biblioteka treba da sadrži mnoge korisne informacije, uključujući i predviđanja budućnosti, biografije svakog čoveka, i prevođenje svake knjige na sve jezike. Takođe, za mnoge knjige koje deluju besmisleno, može se razviti jezik u kome će tekst biti čitljiv, te bi na tom jeziku imali ogromnu količinu raznovrsnog sadržaja.

Sa druge strane, zbog ogromne količine informacija, sve knjige su potpuno beskorisne za čitaoca, što bibliotekara vodi u stanje suicidalnog očaja. To čini neke bibliotekare sujevernim, te određene grupe postaju „Čistioci”, koji proizvoljno uništavaju knjige, koje oni smatraju nerazumnim, dok lutaju u biblioteci u potrazi za „Krmeznim šestougaonikom” i njegovim svemoćnim, ilustrovanim, magičnim knjigama smanjenog formata. Drugi smatraju da, pošto sve knjige postoje u biblioteci, negde u jednoj od knjiga bi trebalo da se nalazi sažetak svih ostalih knjiga; neki čak veruju da postoji mesija, poznat kao „Čovek iz Knjige” koji je pročitao knjigu sa sadržajem biblioteke, i oni putuju po biblioteci, tražeći mesiju.

Motivi

Borhes 1976. godine

Ovom pričom se ponavlja tema Borhesovog eseja iz 1939. „Potpuna biblioteka” (šp. La biblioteca total), u kojoj se ponavlja tema Kurda Lasvica iz njegove priče iz 1901. „Univerzalna biblioteka” (nem. Die Universalbibliothek).

Mnogi od Borhesovih karakterističnih motiva se nalaze u priči, uključujući i beskonačnost, stvarnost, kabalizam, i lavirinte. Koncept biblioteke često se poredi sa Borelovom teoremom beskonačnog majmuna. Majmuni i daktilografi se ne pominju u „Vavilonskoj biblioteci”, iako Borhes ističe ovu analogiju u delu „Potpuna biblioteka”: „[I] pola tuceta majmuna sa pisaćim mašinama bi, za nekoliko večnosti, napisali sva dela u Britanskom muzeju”. U ovoj priči, najbliža analogija je: „Jedna bogohulna sekta predložila je da se traganja okončaju i da svi stanu mešati slova i simbole kako bi nekako vaspostavili, uz darežljivu naklonost slučaja, pomenute kanonske knjige”.

Borhes govori o sličnoj ideji u knjizi iz 1975. godine „Knjiga peska”, u kojoj je beskrajna knjiga (ili knjiga sa nepoznatim brojem stranica), što se malo razlikuje od beskrajne biblioteke. Pored toga, Knjiga peska napisana je na nepoznatom pismu i za njen sadržaj nije sigurno da je slučajan.

Još jedna slična ideja dolazi od italijanskog matematičara Bonaventure Kavalijerija, koji tvrdi da svako čvrsto telo može da se predstavi korišćenjem beskonačnog broja ravni.

Koncept biblioteke je takođe otvoreno analogan viđenju svemira kao sfere, čiji je centar svuda, a obim nigde. Matematičar i filozof Blez Paskal je upotrebio ovu metaforu, a u ranijem eseju Borhes je primetio da Paskalov rukopis ovu sferu naziva effroyable, ili „zastrašujuća”.

U svakom slučaju, biblioteka koja sadrži sve moguće knjige, nasumice poređane, može takođe biti i biblioteka bez knjiga, jer bi svaka korisna informacija bila duboko zakopana i nemoguće je razaznati od svih njenih mogućih formi i lažnih informacija. Otvaranje na nasumičnu stranicu nasumične knjige unutar Biblioteke je simulisano na nekim veb-sajtovima koji kreiraju stranice pune nasumičnih slova.

Citat sa početka priče „By this art you may contemplate the variation of the twenty-three letters” je iz knjige Anatomija melanholije autora Roberta Bartona, koji je knjigu napisao 1621. godine.

Filozofski motivi

Postoje brojni filozofski motivi ideje o konačnoj biblioteci koja sadrži sve moguće knjige. Svaka knjiga u biblioteci je „razumljiva” ako se ispravno dekodira, jednostavno zato što se može dekodirati iz bilo koje druge knjige u biblioteci, koristeći treću knjigu kao jednokratni ključ. Tu je prožeta i filozofska ideja Imanuela Kanta, da naš um doprinosi izgradnji stvarnosti; pa su pravila stvarnosti (onakve kakvom je spoznajemo) suštinska za um. Dakle, ako prepoznamo ova pravila, možemo bolje razumeti „stvarnost”. Može se tvrditi da su ova pravila sadržana u krmeznoj šestougaonoj sobi, koja je ključ za dekodiranje drugih. Biblioteka postaje iskušenje, čak i opsesija, jer sadrži te dragulje prosvetljenja, koje zatrpava u obmani. Na psihološkom nivou, beskonačno skladište informacija predstavlja prepreku, jer mami na pisanje sopstvene knjige (tj. živeti svoj život). Bilo šta što bi napisali, naravno, već postoji. Tekst je već postojao teoretski, ali autor ga pronalazi sopstvenom maštom. Druga implikacija je argument protiv određenih dokaza o postojanju Boga, najviše protiv dokaza Dajvida Hjuma, koji koristi misaoni eksperiment u kome zamišlja sličnu biblioteku koju ne stvara čovekov um, već sama priroda.

Lingvistička stvarnost

U glavnim teorijama sintakse prirodnog jezika, svaki dobro formiran niz znakova može se iskoristiti da bi se napravio novi niz znakova, zbog rekurzije. Ako se ovaj proces može nastaviti bez kraja, tako da postoje beskrajno dugački nizovi znakova, broj jedinstvenih nizova znakova bilo kog jezika je prebrojivo beskonačan. Međutim, ako neki niz znakova u Vavilonskoj biblioteci mora biti konačne dužine, onda će biblioteka sadržati ograničen broj jedinstvenih nizova znakova i na taj način ne može sadržati sve moguće izgovore znakova, uprkos tvrdnjama naratora.

Kvinova redukcija

V.F.O. Kvin je u jednom kratkom eseju primetio zanimljivu činjenicu da je vavilonska biblioteka konačna (tj. teoretski ćemo u jednom trenutku istorije doći do tačke u kojoj je sve napisano) i da se Biblioteka može u celini izgraditi tako što ćemo prosto staviti tačku na jedno parče papira i crtu na drugo. Ovi papiri bi se onda mogli nasumično smenjivati, čime bi nastao tekst u Morzovom kodu, ili ekvivalentnom binarnom kodu; koji bi mogao čitati onaj ko pomera papire napred-nazad. Ovo pokazuje da bi se Biblioteka zapravo mogla staviti pod kontrolu i da je svako sa papirom i olovkom može stvoriti u par sekundi.

Vrednost misaonog eksperimenta

Biblioteka sadrži oko $25^{1,312,000}\approx 1.956\times 10^{1,834,097}$ knjiga. Samo jedan „autentičan” primerak, zajedno sa svim varijantama koje sadrže samo nekoliko štamparskih grešaka, zauzeo bi toliko prostora da bi se mogao ispuniti vidljivi deo svemira.

• Autentični primerak: $1$
• Varijanti sa jednom greškom: $24\times 1.312.000$ = 31.488.000
• Varijanti sa tačno dve greške: $24^{2}{\tbinom {1.312.000}{2}}$ = 495.746.694.144.000
• Varijanti sa tačno tri greške: $24^{3}{\tbinom {1.312.000}{3}}$ = 5.203.349.369.788.317.696.000
• Varijanti sa tačno četiri greške: $24^{4}{\tbinom {1.312.000}{4}}$ = 40.960.672.578.684.980.713.193.472.000

Najveće biblioteke sadrže nekoliko desetina miliona jedinica (knjiga, časopisa itd).

U svojoj knjizi „Van kontrole”, Kevin Keli posvećuje poglavlje konceptu koji je Borhes predstavio. Između ostalog, on predlaže da su bibliotekari bili u velikoj zabludi u vezi prirode nekih „besmislenih” knjiga. Neke od njih su svakako kopije drugih knjiga, neke su ispisane supstitucionom šifrom, druge fonetski, neke izmišljenim jezicima itd. Keli ukazuje na pretpostavku da je svaka knjiga u biblioteci čitljiva, ako bi je dešifrovali kako treba. Ovo nalikuje filozofskoj ideji Imanuela Kanta da definisanjem pravila svemira, mi stvaramo pravila svemira. Pošto su bibliotekari pretpostavljali da su besmislene knjige upravo to, oni su možda odbacili više primeraka Uputstava prema Krmeznom šestougaoniku sa mesta na kojem stojite, samo zato što su bili ispisani šifrom. Pored toga, pošto su, po definiciji, tu sve moguće knjige, takođe ima i knjiga laži i netačnosti. Na svaki primerak kodeksa biblioteke, postojaće mnogo primeraka lažnih kodeksa, u kojima će se tvrditi da su neke lažne knjige istinite i neke istinite knjige lažne. Ukratko, svaka prostorija u biblioteci može biti Krmezni šestougaonik.

Keli zatim kreće na umno putovanje Bibliotekom, shvatajući da knjiga naslovljena sa „Kevin Keli: Van Kontrole” leži skrivena negde u njoj. Taj primerak knjige bi bio bolji od onog koji on trenutno piše. Zatim dolazi do obrta, kada on shvati da bi više vremena proveo tražeći takvu knjigu, nego da je sam napiše. Vraća se filozofskom ispitivanju biblioteke primećujući da među besmislicama biblioteke postoje i dela iznad ljudske sposobnosti pisanja, jednostavno na osnovu definicije da se u njoj nalaze sve moguće knjige, pa i takva dela. Biblioteka ne može biti oštećena uništenjem ijedne od njenih knjiga, jer mada je svaka knjiga jedinstvena, postoji mnogo knjiga koje se razlikuju za samo jedno slovo. Biblioteka je iskušenje, jer nudi takve dragulje prosvetljenja i onda ih zatrpava u obmani. Zaključuje rekavši da se svaki tekst, uključujući njegov, može razmatrati kao da je izvučen iz Biblioteke autorovim činom definisanja potrage slovo po slovo, dok se ne stigne do teksta koji je dovoljno blizu onom koji je nameravao da napiše. Teoretski, tekst je već postojao, ali ga je trebalo pronaći činom autorove mašte.

Uticaj na kasnije pisce

• Postmoderni roman Umberta Eka, Ime ruže (iz 1980. godine) sadrži lavirintsku biblioteku, kojom upravlja slepi monah po imenu Horhe od Burgosa.
• U „Vavilonskoj mreži” (engl. The Net of Babel), objavljenoj 1995. godine, Dejvid Langford zamišlja kompjuterizovanu Biblioteku, kojoj se lako pristupa. Ovo pomaže bibliotekarima u traganju za konkretnim tekstom, istovremno naglašavajući uzaludnost takvih potraga, jer one mogu pronaći bilo šta, ali ništa smisleno. U nastavku se ide dalje s mnogim Borhesovim temama, naglašavajući istovremeno razliku između podataka (engl. data) i informacije (engl. information), takođe i satirizujući internet.
• „Teorija ničega” Rasela Standiša koristi koncept Vavilonske biblioteke da ilustruje kako bi ultimativni ansambl, koji sadrži sve moguće opise, u krajnjem zbiru sadržao nula informacija i time bio najjednostavnije moguće objašnjenje za postojanje svemira. Ova teorija tako implicira realnost svih univerzuma.
• Mihael Ende koristi ideju o Univerzumu šestougaonih knjiga u hramu sa hiljadu vrata iz knjige „Beskrajna priča”, gde hram sadrži sve moguće karakteristike vrata u zamišljenoj stvarnosti. Kasnija poglavlja iste knjige sadrži teoremu beskonačnog majmuna.
• Teri Pračet koristi koncept beskonačne biblioteke u svojoj seriji knjiga Disksvet. Mudri bibliotekar je ljudski čarobnjak pretvoren u orangutana.
• Nezamisliva matematika Borhesove Vavilonske biblioteke (delo iz 2008. godine) proučava pripovetku iz ugla matematike. Autor po imenu Vilijam Bloh analizira Borhesovu hipotetičku biblioteku korišćenjem ideja iz topologije, teorije informacija i geometrije.
• Milo Manara, u šaljivoj pripoveci nazvanoj Fon (žargon za telefon), uvodi u priču astronauta i njegovog vanzemaljskog prijatelja nasukane na planeti po imenu Borhes Prorok. Planeta je prenatrpana knjigama koje sadrže sve moguće permutacije slova.
• Stiven L. Pek napisao je roman pod nazivom Kratak boravak u paklu (2012. godine) u kojem protagonista mora pronaći knjigu koja sadrži njegovu životnu priču, što je svojevrsna posthumna replika Borhesove Vavilonske biblioteke.
• Pisci scenarija za film Međuzvezdani, Džonatan Nolan i Kristofer Nolan, navode protagonistu Kupera, koga glumi Metju Mekonahi, da bude zarobljen u svetu koji je istovetan onom opisanom u Borhesovoj Vavilonskoj biblioteci. Kuperov univerzum sastoji se od ogromnog broja susednih šestougaonih prostorija, ili biblioteka, od kojih svaka sadrži osnovna sredstva za život čoveka. Iako je poredak i sadržaj knjiga nasumičan i naizgled potpuno besmislen, Kuper je u stanju da, premeštanjem knjiga, utiče na „stvaran” svet i kao takav je analogan „Čoveku iz Knjige”, mesiju pominjanog u Vavilonskoj biblioteci.
• Džonatan Bazil je kreirao Vavilonsku biblioteku u digitalnom formatu, na svom sajtu http://libraryofbabel.info, gde je Biblioteka prilagođena na engleski jezik. Algoritam koji je osmislio generiše „knjige” iteracijom svake permutacije od 26 slova, razmaka, zapete i tačke. Svaka knjiga označena je koordinatom, što odgovara njenom mestu u šestougaonoj biblioteci (određeno imenom šestougla, brojem zida, brojem police i nazivom knjige) tako da se svaka knjiga može naći na istom mestu uvek. Autor tvrdi da se na sajtu nalaze „sve moguće stranice od 3200 znaka, što čini otprilike 10⁴⁶⁷⁷ knjiga”.