Имануел Кант

Из Википедије, слободне енциклопедије
Викицитати „Две ствари испуњавају душу увек новим и све већим дивљењем и страхопоштовањем: звездано небо на мени и морални закон у мени“
(Критика практичног ума)
Имануел Кант

Immanuel Kant (painted portrait).jpg

Пуно име Имануел Кант
Информације
Датум рођења 22. април 1724.
Место рођења Кенигзберг (Пруско краљевство, данас Русија)
Датум смрти 12. фебруар 1804.
Место смрти Кенигзберг (Пруско краљевство, данас Русија)
Рад
Епоха Филозофија XVIII века
Регија Западна филозофија
Школа филозофије кантијанизам, просветитељска филозофија
Главна интересовања епистемологија, метафизика, етика
Значајне идеје категорички императив, трансцедентални идеализам, синтетички априори, ноуменон, Sapere aude
Утицаји од Волф, Тетенс, Хачесон, Емпирикус, Монтањ, Хјум, Декарт, Малебранш, Лајбниц, Спиноза, Лок, Беркли, Жан-Жак Русо, Њутн
Утицао на Фихте, Шелинг, Хегел, Шопенхауер, Ниче, Пирс, Хусерл, Хајдегер, Витгенштајн, Сартр, Касирер, Хабермас, Раулс

Имануел Кант (нем. Immanuel Kant; Кенигзберг, 22. април 1724Кенигзберг, 12. фебруар 1804) је био родоначелник класичног немачког идеализма и по многима један од највећих филозофа свих времена.

Трансцендентална естетика[уреди]

На почетку Критике чистог ума (А19/B33), Кант излаже тезу да је трансцендентална естетика наука која се бави проучавањем априорних форми опажања. Иако трансцендентална естетика данас не би била схваћена као наука, и упркос оправданим критикама Кантора, Кант њоме даје значајан допринос схватању простора и времена, излажући да они представљају априорне форме опажања. Да бисмо разјаснили овај нејасан појам, можемо да се послужимо било којим сегментом нашег свакодневног опажања. Гледајући испред себе, ми видимо скупове предмета који су распоређени у одређеним просторним релацијама: горе, испод, десно и сл. Иако смо сви научени значењима сваког од ових просторних релација, ипак нисмо научени начином на који смо у стању да их опазимо. Односно, нико није могао да нас научи како да видимо да је неки објекат изнад или испод неког другог објекта, из чега Кант закључује да је ова способност урођена, и назива је а priori, што означава све што је стечено или може да се стекне независно од искуства. Без ове а priori способности, ми бисмо ипак могли да опажамо низ чулних датости, али би све визуелне информације биле несређене и без форме. Исти закључак важи и за време, будући да се наше познавање временских релација (истовремено, после и слично) своди на априори способност, коју нас нико није научио. Ипак, треба имати на уму да Кантова намјера није била да објашњава мистично својство урођеног знања, које је ионако одбацивао као филозофско решење, а на које његова теза о априорним формама чулности доста личи. Ипак, бројни филозофи, па чак и психолози попут Жан Пијажеа, критиковали су Канта и одбацили ову тезу, ослањајући се на своје теорије и емпиријска свједочанства.

Емпиријски реализам и Трансцендентални идеализам[уреди]

Надовезујући се на Кантову теорију простора и времена, важно је истаћи још један Кантов закључак, а то је да су простор и вријеме емпиријски реалне а трансцендентално идеалне форме чулности. Кант сматра да се простор и вријеме могу схватити као форма објеката који су емпиријски дати, односно објеката које можемо да опазимо. Евентуално постојање објеката изван тих граница може само да се постулира, али не и докаже. Стога, Кант инсистира да су ти објекти ноумена, односно да постоје само у мислима, али не и у опажању. Дакле, простор и вријеме нису форме опажања објеката који би се евентуално налазили ван граница опажања, односно они су трансцендентално идеални. Овај резултат непосредно утиче и на метафизику. Кант истиче да су сви пређашњи мислиоци, немајући горепоменуто запажање на уму, могли само да граде куле у ваздуху, покушавајући да докажу постојање разноразних недоказивих ноумена, налик Богу (Платон, Аристотел, Св. Анзелмо, Св. Тома Аквински, Декарт и Лајбниц), или бесмртности душе (налик Платону или М. Менделсону). Из тог разлога, Кант посвећује значајан напор побијању три врсте доказа о Божијем постојању: онтолошког, космолошког и физичко-теолошког доказа. Треба нагласити да ова теза ни у најмањој мјери није атеистичка, зато што истим теоријским средствима, може да се докаже да није могуће дати конклузиван доказ о непостојању највишег бића.

Побијање онтолошког доказа[уреди]

По Кантовој анализи, онтолошки доказ је једна од три категорије доказа Божијег постојања, а класичну формулацију овог доказа изнио је Анселмо Кентерберијски у спису Прослогион (иако се Кантова критика често тумачи као критика метафизичке теологије светог Томе Аквинског; Кантов приступ томистичкој метафизици критиковао је британски филозоф Ентони Кени). Критика овог доказа се развија на сљедећи начин. У исказу „Бог постоји“, који је уједно и закључак онтолошког доказа, можемо да разликујемо субјекат (Бог) и предикат (постоји). Грешка која се поткрала у Анселмовом аргументу се тиче предиката „постоји“. Наиме, могуће је разликовати двије врсте предиката, које се данас сврставају у групе предиката првог реда (Кант их назива реалним предикатима) и предиката другог реда. Узмимо најобичније исказе попут „Табла је зелена“ или „Небо је плаво“. У овим реченицама, предикатима зелено и плаво је речено нешто о табли и небу што иначе не бисмо знали (Кант би рекао да се у појму табле не крије да је зелена, нити да ишта у појму неба сугерише да је оно плаве боје). Ипак, предикат „постоји“, за разлику од поменутих предиката, не доноси никакву нову информацију ниједном субјекту коме се дода, било да је субјект Бог или 100 талира (Кантов примјер). Под тим се мисли да се корпус онога што можемо да закључимо о талирима на основу самог појма талира, не проширује тиме што ћемо рећи да они постоје или да не постоје. Ако бисмо рекли да су талири нпр. сребрни или тешки, то би већ била нова информација, али ако бисмо рекли да талири постоје тиме не бисмо проширили знање о том појму. Или, како Кант пише,„сто реалних талира не садрже ни најмање нешто више него сто могућих талира“.

Космолошке антиномије[уреди]

У савременој филозофској литератури, појам антиномије се користи синонимно са појмом парадокса. Четири Кантове космолошке антиномије јесу привидно парадоксалне утолико што покушавају истовремено да докажу тезу и антитезу, односно исказе који тврде једну тезу и исказе који је негирају. Кант ће навести четири овакве антиномије, и након њиховог излагања понудити рјешење.

Прва антиномија[уреди]

Прва космолошка антиномија се бави питањем да ли је свијет настао у времену и да ли је просторно ограничен или није. Теза, односно позиција која даје потврдан одговор на ово питање, позива се на следећи аргумент. Претпоставимо да није тачно да свијет има временски почетак (као у теорији Великог праска) и да није просторно ограничен (што су неки астрофизичари претпостављали). У том случају, наставља Кант, суочили бисмо се са теоријским потешкоћама. Наиме, ако би свијет постојао одувијек (како су и вјеровали стари Грци), наишли бисмо на проблем актуелне бесконачности. Под тим се мисли на то да дати ентитет, у овом случају вријеме, јесте бесконачан у реалном смислу, а не само на начин на који су бесконачни нпр. реални бројеви. Ако дозволимо могућност да је вријеме бесконачно на тај начин, морали би да прихватимо могућност да се бесконачност завршава, будући да је у овом садашњем тренутку морало да прође бесконачан број тренутака. Али, будући да је појам бесконачног броја тренутака бесмислен, исто као што је бесмислен појам највећег броја, ова теза је побијена. Осим тога, одбачена је и могућност да је свијет неограничен у погледу простора, јер би на тај начин било немогуће да замислимо величину свијета. Овај климав Кантов аргумент истрајава на томе да смо способни да опажамо само нешто што је ограничено квантитетом, што би у случају бесконачног простора било одбачено у самом старту.

Антитеза прве космолошке антиномије у логичком смислу тече на исти начин - претпоставља се супротни случај како би се доказало методом reductio ad absurdum да је нетачан, те да би се на крају потврдила теза са којом смо отпочели. Стога, ако би свијет заиста имао почетак у времену и био просторно ограничен, не би постојао никакав разлог због којег би свијет настао у једном, а не у неком другом временском тренутку. Односно, ако замислимо низ тренутака прије настанка свијета, сложићемо се да се ниједан од тих тренутака не одликује неким својством које неко од других тренутака нема. Онда се с правом поставља питање због чега је свијет настао баш у тренутку t1, а не рецимо у тренутку t22. Наравно, правог одговора нема, чиме је заговорник антитезе остварио свој циљ. За простор је осмишљен нешто другачији аргумент, иако присутан још у античкој филозофији. Наиме, како је могуће, пита се Кант, да свијет буде ограничен простором, а да не постоји ништа изван њега, рецимо, неки други свијет? Та теза звучи крајње неодрживо, јер не можемо напросто да уводимо појам ничега кад год нам одговара да њиме оивичимо свијет. Односно, противник овог аргумента би лако могао да истрајава на томе да ако је нешто ограничено, оно је нужно ограничено нечим, а не ничим. Дакле, свијет није просторно ограничен.

Кант и психологија[уреди]

Кантово мјесто у развоју психологије је, на извјестан начин, парадоксално. Чувена је његова тврдња да нема наде да збивања менталног живота постану предмет науке. Иако се Кант само узгред бавио и менталним животом, Кантово дјело је значајно утицало на развој психологије. Психологија у дјелима филозофа осамнаестог вијека је психологија душевних моћи. Када се становишта „психологије“ моћи искажу језиком савремене психологије, онда је суштина ове идеје у томе да је свака ментална функција одраз активности организма у цјелини. Свако искуство и сваки акт понашања одражава ту индивидуалну цјеловитост. Значајан је био Кантов став да је немогуће дедуктивним методама показати реалност душевних збивања. Неопходна је, по Канту, темељна анализна наших рационалних моћи да бисмо сазнали шта свијест може активно обавити, а шта јој је недоступно. Проучавањем сложених менталних процеса дошао је до увјерења да се ови процеси могу свести на три битне подврсте менталне активности: сазнавање, осјећање и хтијење. По Канту, даље свођење ових основних менталних активности на основније јединице није могуће. Детаљна анализа процеса сазнања изложена је у „Критици чистог ума“, а осјећање и хтијење су описани у „Критици практичног ума“, као и у другим дјелима. Од Кантових бројних идеја од значаја за психологију посебно је утицајна била идеја о искуственом јединству. Акт и перцепција су, по Канту, јединствени. Сазнање једног предмета одвија се на сљедећи начин: када један чврст предмет додирнемо прстима, суочавамо се са извјесним менталним стањима која су, привидно, сачињена од сензорних квалитета. Међутим, наш доживљај је цјеловит. Свијест, каже Кант, обавља извјесне операције организујући сензорне дијелове у јединстевно искуство. Схватање простора и времена, као основни оквир за разумијевање опаженог, је по Канту, урођено. Све што опажамо смјештамо у један шири оквир чије су битне одреднице простор и вријеме. Кант упозорава да је крајња природа спољних ствари недоступна опажању. Исто тако и онај који сазнаје, унутрашње „ја“, такође је недоступно опажању. Крајњи објашњавајући принципи леже сасвим изван садржаја било каквог искуства. Да бисмо сазнали суштину ствари неопходно је трансцендирати реалност. Искуство које се не ослања на трансценденталне законе, за Канта је бесмислени хаос.

Види још[уреди]


Спољашње везе[уреди]