Vang Mang

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
U kineskoj tradiciji prezime (Vang) prethodi imenu.[1]
Vang Mang
Portret Vang Manga.
Lični podaci
Datum rođenja46. p. n. e.
Mesto rođenjaHandan, Carstvo Han
Datum smrti6. oktobar 23. (68/69 god.)
Mesto smrtiČangan, Carstvo Sin
Religijakonfučijanstvo
Porodica
SupružnikVang,
Ši
PotomstvoVang Ju,
Vang Huo,
Vang An,
Vang Lin,
Vang
RoditeljiVang Man
Ću
DinastijaSin
car Kine
Period8—23
PrethodnikLiju Jing
NaslednikGengši

Vang Mang (kin: 王莽; pin: Wáng Mǎng; 46. p. n. e. Handan — 6. oktobar 23, Čangan) bio je car Kine (8—23), osnivač i jedini vladar dinastije Sin, koja je na kratko zamenila dinastiju Han.[2][3] Predstavlja kontroverznu ličnost u kineskoj istoriji. Neki ga smatraju beskrupuloznim uzurpatorom, a neki vizionarom i društvenim reformatorom, čija su se načela, međutim, pokazala kao utopija. Bio je konfučijanski učenjak i hvaljen kao sposoban političar, ali se pokazao nesposobnim vladarom.

Vang Mang je bio član velikodostojničke porodice koja se brakom povezala sa carskim klanom Liju. Njegova moć je sve više jačala. Posle smrti cara Aija 1. p. n. e. postao je regent njegovom maloletnom nasledniku Pingu, a posle njega i njegovom nasledniku Liju Jingu. Nakon nekoliko godina pažljivog stvaranja kulta ličnosti, 9. godine proglasio se carem i osnovao dinastiju Sin.[a] Iako je dobio vlast ubistvima i intrigama, Vang Mang bio je reformista koji je želeo da stvori bolju, manje korumpiranu administraciju. Nadahnut konfučijanskim učenjem, sproveo je čitav niz reformi. Nacionalizovao je svu zemlju u državi, podelio je na jednake delove i dao seljacima koji su je obrađivali. Na taj način je udario u same temelje moći feudalaca koji su istu tu zemlju iznajmljivali seljacima po izrazito visokim cenama. Zatim je ukinuo ropstvo i davao bezintresne pozajmice seljacima da bi im pomogao da unaprede svoja imanja. Prestao je da upotrebljava zlato za kovanje novca i zamenio ga bronzom, cene je utvrdio na razumnom nivou i preuzeo svu proizvodnju i raspodelu različitih sirovina, među ostalima gvožđa i soli.

Feudalci, osetivši da su njihovi interesi direktno ugroženi reformama Vang Manga, sklopili su savez i usprotivili su mu se uz podršku klana Liju.[3] Nemiri u carstvu izazvali su odmetanja određenih grupacija i formiranja bandi koje su napadale sela i gradove. Vang je verovao da će dobre institucije naposletku doneti mir Kini. Međutim, njegove ideje su postale nepopularne i među seljacima, pa je car odlučio da napusti sve svoje reforme, ali je bilo suviše kasno. Godine 23. carsku prestonicu Čangan opseli su udruženi pobunjenici predvođeni klanom Liju. Grad je uništen, a Vang Mang je ubijen, posle čega je nastupila obnova dinastije Han.[3]

Poreklo i politički uspon[uredi | uredi izvor]

Vang Mang se rodio 46. p. n. e. na teritoriji koju danas obuhvata grad Handan, u aristokratskoj porodici Vang. U doba njegovog rođenja, njegova rođaka Vang Džengđun je bila carica, prva supruga cara Juana. To je bio početak perioda vrtoglavog porasta moći i uticaja klana Vang, koji je postao još veći za vreme vladavine cara Čenga, sina cara Juana i Vang Džengđun. Godine 8. p. n. e. car ga je postavio za vojnog komandanta, međutim, nije se zadržao na tom položaju. Već sledeće godine car Čeng je umro i, kako nije imao dece, na prestolu ga je nasledio sinovac Liju Sjin, koji će postati poznat kao car Ai.[b] Aijev dolazak na presto predstavljao je pobedu frankcije na dvoru koja nije bila naklonjena klanu Vang, pa je Vang Mang bio penzionisan. Novi car je umro već 1. p. n. e. kada se klan Vang nemilosrdno obračunao sa svojim protivnicima i vratio svoju pređašnju moć, pa čak je i povećao.

Regent[uredi | uredi izvor]

Za novog cara bio je izabran Aijev brat od strica Liju Kan, koji će postati poznat kao car Ping,[v] osmogodišnje dete.[4] Za regenta maloletnog cara velika carica majka Vang Džengđun izabrala je Vang Manga. Njegovo regentstvo obeleženo je relativnim mirom. Regent, inače učenik konfučiste Đija Hua, posvećivao je naročitu pažnju obrazovanju.[5] U to vreme Carski univerzitet pohađalo je više od 7.000 studenata koji su dobili kolektivno ime džušeng.[6] Zahvaljujući naporima Vang Manga i Liju Sina, učenjaka koga je regent 1. god. n. e. postavio za sihea,[g] Klasici napisani na starom pismu dobili su isti tretman kao i Klasici napisani na novom.[7][8] Što se tiče spoljne politike, nastavili su da se razvijaju kontakti sa zapadnim zemljama preko Puta svile, gde se broj putnika stalno povećavao. U Kinu su odatle dolazili biseri, lazulit i drugo, a na zapad odlazili zlato i svila.[9] Prijateljske odnose carski dvor je održavao sa kraljevstvom Huangdži. Prema Han šuu, car Ping „poslao je bogate poklone kralju Huangdžija, koji mu je zauzvrat po emisarima poslao živog nosoroga”.[9][4]

Nezadovoljan Vang Mangovim diktatorskim regentstvom, njegov sin Vang Ju je skovao zaveru sa carevim rođacima iz klana Vei da svrgne oca. Nakon što je otkrio zaveru i 3. godine pogubio zaverenike, Mang je konsolidovao svoju vlast. Prvo je 4. godine svoju kćerku odredio za suprugu mladom caru, a potom ga, sledeće godine, navodno, otrovao kako bi sprečio njegovu kasniju osvetu za smrt rođaka.[9] Kako bi što duže ostao regent, Mang je zatim na presto doveo bebu, Liju Jinga. Posle par godina pažljivog građenja kulta ličnosti, Vang Mang se 8. godine osetio dovoljno moćnim da sebe proglasi carem. Liju Jing je bio svrgnut i zatvoren u kućni pritvor, čime se završila vladavina dinastije Zapadni Han, a Vang Mang je osnovao Novu dinastiju — dinastiju Sin (kin: 新朝; pin: Xīn cháo).[2]

Reforme[uredi | uredi izvor]

Za vreme Vang Mangovog regentstva, konfučijanski učenjaci su uporno naglašavali kako car treba da „služi Nebu po uzoru na stare” i da „uvodi obrede i sastavlja muziku”. Kako ove teze legalistički mislioci nisu uspeli da uspešno opovrgnu, došlo je do arhaičnih reformi kada je Vang Mang stupio na presto. On je bio ubeđen da „kada se institucije učvrste onda državom, po prirodi stvari, zavlada mir”.[10] Sebe je poredio sa vojvodom od Džoua i nastojao da reformski pokret podigne na viši nivo uvevši politički program „obnove prošlosti i reformisanja institucija”.[11][6] Ciljeve tog programa dosledno su sprovodili konfučijanski učenjaci, pa je zato car postao njihov glavni zaštitnik.[6]

Karta Vang Mangovog kratkotrajnog carstva Sin.

Vang Mang je snažno podržavao izučavanje Starih klasika, postavljajući profesore za Cuoove komentare, Maoove komentare Klasične knjige pesama, Izgubljene obrede, verziju na starom pismu Klasične knjige dokumenata i Obrede Džoua (Džou li), napisane na starom pismu.[10][12][11] On je takođe iz svih delova države dovodio na dvor i u prestonicu ljude upućene u izgubljene verzije raznih klasika, drevne zapise, astronomiju, kalendarski sistem, zvona i svirale, filologiju, pismo, okultne veštine i biljnu medicinu, kao i ljude koji su bili u stanju da predaju Pet klasika, Analekte, Knjigu sinovljeve odanosti i Erja, rečnik korišćen za tumačenje Klasika. Za 10.800 studenata, koji su krenuli u prestonicu da na dvoru raspravljaju o tekstovima ili beleže rasprave, napravljeno je 10.000 spavaonica.[11][6] Prema Sanfu huangtuu, raspravi o prestonici Čanganu, „mogli ste hodati ispod streha i doći do svih dalekih i bliskih mesta a da ne pokisnete ako pada kiša i ne izložite se jakom suncu za vreme letnjih vrućina”.[6] Glavni savetnik Liju Sin i drugi činovnici dobili su zadatak da o hiljadama ovih učenih ljudi šalju izveštaje caru. Ovo delovanje Vang Manga bilo je u velikoj meri nalik na sastanak koji je car Sjuen sazvao u Šiću paviljonu, mada je ovo okupljanje bilo znatno veće, a obim rasprava mnogo širi.[13] Cilj je bio „da se isprave pogrešne ideje i ujedine različite teorije”. Zbog toga je izučavanje Starih klasika usmereno na proučavanje Cuoovih komentara kojim se bavio Liju Sin postao pravoverna grana učenosti koja je uživala podršku dvora.

Vang Mang je od Liju Sina tražio uspostavljanje novih institucija u ime obnove starih tradicija dinastije Džou. Liju Sin je ubrzo formulisao nove ritualne odredbe. Prema jednoj, svaki čovek u državi, osim cara, morao je imati ime sastavljeno samo od jednog karaktera.[8] Takođe je uvedeno i prinošenje žrtava u praotačkom hramu.[10][8] Doneti su propisi za nošenje odeždi, za sahrane i venčanja, za robove, za imanja i prebivališta, za posude i alate.[8] Ponovo je uveden sistem Tri kontinuiteta i Pet moći.[10] Dvor je naredio vojnim zapovedništvima, kraljevstvima, okružima, opštinama i gradovima da osnuju škole i zaposle učitelje.[8] Započeti su veliki građevinski radovi i podignuta je Dvorana svetlosti, Kružni opkop i Numinozna terasa, proširen Carski univerzitet.[10][8] Takođe su izgrađena brojna izdanja za smeštaj učenjaka i žita, kao i mnoge pijace. Donete su čak i odredbe kojima se zabranjuje podizanje cene na tržištu, parničenje po sudovima; doneti su zakoni o iskorenjivanju lopova iz gradova i sprečavanju umiranja od gladi, kao i propis koji zabranjuje da se uzme stvar koju je neko izgubio pored puta i propis po kome muškarci i žene ne mogu ići istom stazom.[8] Car je još reformisao činovnički aparat, davao feudalne posede potomcima bivših careva, obnovio sistem polja od devet kvadrata, promenio naziv zvaničnih titula, plemićkih činova i mesta i revidirao monetarni sistem.[10][8] Konfučijanci, koji su se u većini zalagali za ovakve reforme, Obrede Džoua, Knjigu obreda (Li đi) i druge klasike koristili su kao argumente za svoje teze.[10][11]

Vang Mang.

Ukidanje ropstva i agrarna reforma[uredi | uredi izvor]

Došavši na vlast, Vang Mang je kritikovao i nerazumno vlasništvo nad zemljom, za šta je okrivio dvoličnost politike „trećine poreza”, i nerazumno postupanje prema robovima.[2][14][8] Zatim je izdao Ukaz o carskoj zemlji u kome je izjavio:

Država je, takođe, izgradila pijace za trgovinu muškim i ženskim robljem, gde su ljudska bića potrpana u torove kao da su goveda i konji. Tokom svoje vladavine carevi dinastije Ćin samovoljno su ubijali svoje podanike kršeći tako volju Neba i unoseći nered u ljudske odnose, postupajući protivno načelu po kome su „od svih bića Neba i Zemlje, ljudi najplemenitija vrsta”. Zbog toga neka se sva zemlja u carstvu od sada naziva „carska polja”, a robovi, muškarci i žene, „lični sledbenici”. Osim toga, ni zemlja ni robovi ne mogu se više ni prodavati ni kupovati. Porodica koja ima manje od osam članova, a čija zemlja ima više od jednog đinga,[d] višak mora da podeli s rođacima[đ] i susedima. Svim bezemljašima da se dodeli zemlja u skladu sa pravilima i odredbama.[15][16][8]

Obnova sistema polja od devet kvadrata koju je Vang Mang pokušao bila je usmerena na sprečavanje prisvajanja zemlje i pretvaranja seljaka koji nisu u stanju da plate u robove, tj. na rešavanje problema koji je dugo mučio dvor dinastije Zapadni Han.[17][8] Sledeći tradiciju Džoua, Vang Mang je izdao Ukaz o šest kontrola, koji nalaže uvođenje državnog monopola na so, gvožđe, alkohol, kovanje novca, na proizvode sa određenih planina i velikih ravnica, kao i kontrolu zajmova, cena i taksi.[18] Car je uskoro popustio i dozvolio je ljudima da se slobodno bave proizvodnjom i prodajom gvožđa.[19] Cilj ovih mera bio je povećanje državnih prihoda i sprečavanje trgovaca i bogatih porodica da nagomilavaju bogatstvo. Međutim, agrarna reforma je naišla na veliki otpor i teško se sprovodila u delo. Ukaz o šest kontrola nije doneo očekivane rezultate zbog lošeg upravljanja i nekvalifikovanih službenika.[20] Vangovo surovo kažnjavanje svih koji su se protivili realizaciji novih mera imalo je potpuno suprotan efekat i dovelo do brojnih prekršaja koji su na kraju doveli i do masovnih seljačkih ustanaka.[17][20]

Monetarna reforma[uredi | uredi izvor]

Vang Mang je kovao i novac u obliku noža koji je imao veliku vrednost, u nameri da na taj način uspostavi paralelu s kraljem Đingom od Džoua, koji je pre njega takođe kovao velike novčiće. Kasnije je Vang Mang ukinuo i ovaj i novac od pet šua dinastije Zapadni Han i uveo 28 novih tipova valuta. Ovaj novac deljen je na klase koje su imale različita imena: jednu klasu sačinjavao je zlatan novac, dve klase srebrni, četiri novac od kornjačinog oklopa, pet klasa novac od školjki, poznat i kao kauri novac, šest klasa činio je okrugli novac, a deset novac u obliku ašovčića. I okrugli i novac u obliku ašovčića pravljeni su od istog materijala — bakra — pa su pomenute vrste zajedno bile poznate kao „pet materijala, šest imena i dvadeset osam vrsta”.[e] Vang Mang je pet puta reformisao novac, ali je svaki pokušaj doživeo neuspeh. Ipak, novac kovan za vreme dinastije Sin se smatra jednim od najboljih u istoriji Kine; ima elegantnu kaligrafiju, uključujući i izuzetne primerke sa natpisima od zlatnih inkrustacija. Ovaj novac stvarao je konfuziju i početkom Istočnog Hana bio je ukinut i vraćen novac od pet šua da bi se olakšavao rast privrede i društva.[21]

  • Avers i revers okruglog novca (ćuen) dinastije Sin koji je kovao Vang Mang.
    Avers i revers okruglog novca (ćuen) dinastije Sin koji je kovao Vang Mang.
  • Avers i revers novčića u obliku ašova, kovan za vreme Vang Mangove dinastije Sin.
    Avers i revers novčića u obliku ašova, kovan za vreme Vang Mangove dinastije Sin.
  • Novčić u obliku noža sa natpisom od zlata, iskovan za vreme Vang Mangove dinastije Sin.
    Novčić u obliku noža sa natpisom od zlata, iskovan za vreme Vang Mangove dinastije Sin.

Način vladavine[uredi | uredi izvor]

Podražavajući vojvodu od Džoua, Vang Mang je nastojao da primeni ideal čovekoljubivog vladanja u kojem su činovnici bili samo tehničko sredstvo, išavši u potpuno drugu krajnost od načina vladavine Ćin Ši Huanga.[10][22] Osim toga, potpuni krah Vang Mangovih utopijskih reformi doveo je do naglog kraja jedne i do pojave druge faze u političkoj i kulturnoj istoriji dinastije Han.[23] Metode vladavine u tom periodu menjale su se na svakih par generacija. Sam Vang Mang odbacio je spoj legalističkih i konfučijanskih metoda cara Sjuena i u potpunosti prihvatao klasične konfučijanske ideje. Svaka politička filozofija doživljavala je i uspon i pad što pokazuje da je carska ideologija nestabilna i nedovršena. Međutim, posle neuspeha Vang Mangovih reformi ova divergentna politička shvatanja počela su da se približavaju i kreću ka konačnom pomirenju. Vladajuća ideologija ranog Istočnog Hana prihvatala je mnoge Vang Mangove metode, ali su na području nacionalne privrede vodile izrazito realističku politiku.[24]

Pobune i ubistvo[uredi | uredi izvor]

Mapa pobuna za vreme Sin dinastije. Plavom bojom obeležena je teritorija Ljulina i napredovanje njihove vojske. Crvenom bojom teritorija Čimeija i napredovanje njihove vojske. Ljubičastom bojom obeležene su oblasti zahvaćene drugim seljačkim ustancima.

Većina reformi Vang Manga doživelo je neuspeh. Car je bio nepopularan među feudalcima, čiji su interesi bili direktno ugroženi agrarnom reformom. Naime, car je feudalcima oduzimao zemlju, a davao je seljacima. Do tada su feudalci iznajmljivali seljacima zemlju po izrazito visokim cenama. Seljacima su davane bezintresne pozajmice da bi im se pomoglo da unaprede svoja imanja.[3] Sa druge strane, seljaci su bili nezadovoljni, jer im je Ukaz o šest kontrola, na čijoj je strogoj primeni car insistirao, nanosio mnogo štete.[20]

Osećajući se nesigurno pod vlašću Vang Manga, mnogi feudalni klanovi su, zarad zaštite svojih članova, utvrđivali svoje rezidencije.[25] Na kraju kad su 17. godine, predvođeni klanom Liju, sklopili savez Ljulin protiv cara, nije bilo lako pokoriti ih.[3][26] Nemiri u carstvu izazvali su odmetanja određenih grupacija i formiranja bandi koje su napadale sela i gradove. Vang je verovao da će dobre institucije naposletku doneti mir Kini. Međutim, usled poplava i nesposobnosti vlasti da se adekvatno izbori s njima, uskoro su se pobunili i seljaci. Car je odlučio da napusti sve svoje reforme, ali je bilo suviše kasno.[3] Ustanak seljaka, poznat kao pobuna Crvenih obrva (Čimei),[ž] izbio je na teritoriji Šandunga i severnog Đangsua, teritorijama najviše pogođenim poplavama Hoanghoa. Usled nereda u dolini Hoanghoa, narod Sjongnu je iskoristio priliku da više puta nekažnjeno upadne u zapadnu Kinu i pokori više zapadnih država. Na taj način dodatno je ugrožen slobodan prolaz duž Puta svile, gde je u kineskim protektoratima u današnjem Sinđanu već neko vreme besneo rat između 55 tamošnjih kraljevina.[26]

Godine 22. celu Kinu je zahvatila serija seljačkih pobuna. Koristivši priliku, vojska Ljulina predvođena Liju Janom nanela je carskim snagama niz poraza. Početkom leta 23. godine došlo je do odlučujuće bitke kod Kunjanga, gde se carska vojska sudarila sa pobunjenicima Ljulina predvođene Liju Sjuom. Pogibija generala izazvala je potpuno rastrojstvo u carskoj vojsci i, uprkos njenoj ogromnoj brojčanoj nadmoći, njeno povlačenje. Kako su seljačke pobune isrcpele resurse dinastije Sin, put prema prestonici bio je otvoren. Ljudi su počeli masovno da se priključuju snagama Ljulina. Zatim je 4. oktobra u samoj prestonici buknuo ustanak. Dva dana kasnije pobunjenici su zapalili palatu Veijang, gde je Vang Mang bio ubijen u borbi.[3] Sa njim je poginula i njegova kćerka, udovica cara Pinga, koja, navodno, ocu nikad nije oprostila smrt supruga i bacila se u plamen.

Čangan je bio u potpunosti uništen. Novi car postao je prvo vođa pobunjenika Liju Sjuan, poznat kao car Gengši, a posle njegovog ubistva Liju Sju, koji će postati poznat kao car Guang-vu i koji je obnovio dinastiju Han sa sedištem u Luojangu.[3][27]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Vang Mang je imao dve supruge. Sa prvom, koja je kasnije postala poznata kao gospođa, a zatim carica Vang, Vang Mang se oženio još dok je bio običan državni službenik. Carica Vang mu je rodila četvoricu sinova: Vang Jua, Vang Hua, Vang Ana i Vang Lina, i kćer nepoznatog imena, koja je bila supruga cara Pinga. Vang je imala reputaciju skromnosti, u čemu je bila slična Vang Mangu. Vang Huo je bio nateran na samoubistvo kad je 5. p. n. e. ubio slugu, a Vang Ju je 3. god. n. e. pogubljen zbog zavere protiv svog oca regenta. Ovaj događaj teško je pogodio buduću caricu Vang, koja je zbog njega oslepela. Posle njene smrti 21. godine, Vang Mang se oženio caricom Ši. Ubrzo je usledila smrt carevih sinova Ana i Lina. Lin je nateran na samoubistvo usled zavere protiv oca, a An je umro prirodnom smrću. Car sa Ši nije imao dece, a klan Vang je zatrt dve godine kasnije.

Imena[uredi | uredi izvor]

Shodno kineskoj tradiciji, Vang Mangu je posle smrti dodeljeno posthumno ime, dok je sam vladar koristio vladarska imena.[z] Dodeljeno mu je posthumno ime car Đijen-sjing (kin: 建兴帝; pin: Jiànxìngdì). Tokom svoje vladavine koristio je četiri vladarska imena, tj. imena ere. Prvo ime, Ču-ši (kin: 初始; pin: Chūshǐ; 8—9), u značenju Početak, nasledio je od prethodnog cara Liju Jinga. Drugo ime Ši-đijen-guo (kin: 始建国; pin: Shǐjiànguó; 9—13) značilo je Početak uspostavljanja nacije, treće Tjen-feng (kin: 天凤; pin: Tiānfèng; 13—19) Nebeski Feng,[i] a četvrto Di-huang (kin: 地皇; pin: Dìhuáng; 19—23) Zemaljski car.[28]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ U bukvalnom značenju Nova dinastija.
  2. ^ U pitanju je posthumno ime. Ai znači žaljenja vredan.
  3. ^ Posthumno ime. Ping znači miran.
  4. ^ Službenik zadužen za nauku i astrologiju.
  5. ^ 11,4 jutra.
  6. ^ Uključujući svih devet vrsta srodstva.
  7. ^ Dodatno ime bilo je „ašov”.
  8. ^ Naziv nastao jer su ustanici bojili obrve u crveno.
  9. ^ Kineski carevi su obično tokom različitih perioda svoje vladavine koristili brojna vladarska imena. Ta praksa se zadržala sve do dinastije Ming, kada je praksa postala da se koristi jedno.
  10. ^ Nebeski feniks.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Jerković, Jovan; Pižurica, Mato; Pešikan, Mitar (2010). Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. str. 201. t. 220. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191. 
  2. ^ a b v Grupa autora 2017, str. 46.
  3. ^ a b v g d đ e ž Fraj 1980, str. 178.
  4. ^ a b Grupa autora 2017, str. 212.
  5. ^ Grupa autora 2017, str. 233.
  6. ^ a b v g d Grupa autora 2017, str. 262.
  7. ^ Grupa autora 2017, str. 237.
  8. ^ a b v g d đ e ž z i j Grupa autora 2017, str. 246.
  9. ^ a b v Grupa autora 2017, str. 85.
  10. ^ a b v g d đ e ž Grupa autora 2017, str. 128.
  11. ^ a b v g Grupa autora 2017, str. 245.
  12. ^ Grupa autora 2017, str. 237-238.
  13. ^ Grupa autora 2017, str. 245-246.
  14. ^ Grupa autora 2017, str. 58.
  15. ^ Grupa autora 2017, str. 46-47.
  16. ^ Grupa autora 2017, str. 58-59.
  17. ^ a b Grupa autora 2017, str. 47.
  18. ^ Grupa autora 2017, str. 246-247.
  19. ^ Grupa autora 2017, str. 187-188.
  20. ^ a b v Grupa autora 2017, str. 247.
  21. ^ Grupa autora 2017, str. 198.
  22. ^ Grupa autora 2017, str. 251.
  23. ^ Grupa autora 2017, str. 128-129.
  24. ^ Grupa autora 2017, str. 129.
  25. ^ Grupa autora 2017, str. 568.
  26. ^ a b Grupa autora 2017, str. 206.
  27. ^ Grupa autora 2017, str. 59.
  28. ^ Grupa autora 2017, str. 376.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vang Mang na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ванг_Манг&oldid=27431015”