Ропство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Густав Буланжерова слика Пијаца робова.

Ропство је друштвени или правни статус појединца — роба, коме су одузета људска права, и власништво је друге особе или заједнице. Роб се постаје рођењем, куповином или заточењем. Робови се држе против њихове воље ради материјалне, финансијске, сексуалне или друге користи. Историјски гледано, робови су најчешће коришћени као неплаћена радна снага која нема права да одбије, напусти или добије нешто заузврат за такав рад. Ропство је било саставни део разних култура током историје али се последњих пар стотина година сматра неприхватљивим и нехуманим.

Дефиниције[уреди]

Ропство у правном смислу је илегално и недопустиво у скоро свим друштвима данашњице, а државе у којима је законом дозвољено, тешко да се могу наћи.

Ако на њега гледамо не као на правну категорију већ као на уврежену праксу, ситуација је нешто другачија.

Међународна организација рада (ен: International Labor Organization (ILO) дефинише принудни рад као „сваки рад или услугу било које особе под претњом какве казне а за коју се особа није добровољно пријавила“, са изузецима: војне службе, осуђеника, ванредног стања и одслуживања казне кроз друштвено корисни рад. {http://www.ilo.org}

Историја ропства[уреди]

Најранији извор у коме се помиње ропство је Хамурабијев законик (Месопотамија, око 1800. п. н. е.) из кога се види да је већ тада било широко распрострањено и прихваћено.

Историја ропства у античком свету је блиско повезана са ратовањем. Извори из Месопотамије, Египта, Израела, античке Грчке, старог Рима, Персије, Кине, цивилизација Маја, Астека и Индије обилују поменом ропства у ратном контексту. Ратни заробљеници су најчешће завршавали као робље на имањима победника.

У многим заједницама, број робова је далеко премашивао број слободних људи. Према робљу се свуда поступало окрутно, али не и крајње сурово јер су били „скупоцена роба“. Ропство се појављује пре писане историје на свим континентима. После усвајања писане речи, примери ропства (укључујући и сексуално робље) бележе се међу разним племенима Арапа, Индијанаца, у Африци, на Новој Гвинеји, Новом Зеланду, Германа и Викинга.

Дужничко ропство се такође појављује јако рано. У Хомеровој Грчкој било је ретко али законито да господар бије или убије роба.

Стари Египат[уреди]

Египћани су робље доводили из ратних похода или су их куповали. У Египту није било много робља. Земљу су обрађивали слободни сељаци а упркос раширеном веровању, пирамиде су градили слободни радници. Сви робови су били у власништву Фараона и нису продавани осталим грађанима. Фараони су међутим имали обичај да покањају робље свештеницима и војсковођама. У Библији се помиње превођење „деце Израиља“ из окова у обећану земљу.

Стари Рим[уреди]

У римској Републици и раном римском царству око 15% до 20% популације били су робови, а до 2. века када су донети закони о заштити робља, робовласник је свог роба могао некажњено да убије. Због високе цене, ово је ипак била реткост, а касније је уведена и новчана казна за убиство роба. Положај роба је зависио и од врсте посла којим се бавио, те су робови који су радили у господаревој кући били у знатно бољем положају од робова земљорадника. Робови у Риму који су учествовали у побунама често су завршавали на распећу.

У античко време, ропство се често доводи у везу са чедоморством. Нежељена деца су бивала бачена а трговци би их неретко налазили, прихватали и одгајали не би ли их продали у робље. Најчешћи основ ропског положаја било је заробљавање, а касније рођење од мајке робиње. Римљани су познавали институт ослобађања од ропства, и то се најчешће постизало ослобађањем или тестаментом.

Античка Кина[уреди]

Живот роба у древној Кини је био изузетно тежак. Многе имућне кинеске фамилије су робове користиле за сваки тежи рад у пољу и кући. На двору кинеских царева било је и више хиљада робова.

Грчка[уреди]

Византија је бројала значајну популацију робова „неверника“ и „отпадника од вере“ све до 12. века који су радили како за појединце тако и за државу. Тада се јавља отпор али не добија на већем значају. Робови су често бивали кастрирани.[1]

Арабија[уреди]

Арапи су налазили робље првенствено по насеобинама и лукама источне Африке. Ово је један од најстаријих познатих путева трговине робљем и стотинама је година старији од трансатлантске трговине коју су вршили Европљани. Робови ухваћени на обалама источне Африке завршавали су у Арабији, на блиском истоку, Персији и на индијском полуострву.

Процене броја Африканаца који су овако одведени са континента крећу се од 11 до 17 милиона од 650. to 1900. Број робова које су Европљани одвели у Америку је око 11-12 милиона од око 1500. до касних 1860их.[2]

Место прве трговине робљем у Европи; Лагос, Португал

Османско царство[уреди]

У Османском царству, после битака, поражени се често кастрирају као израз надмоћи. Овако кастрирани мушкарци — евнуси постају део посебног друштвеног слоја и користе се као чувари харема. Робиње су служиле често само као средство за продужетак лозе Султана, рађајући му синове и тиме јачајући његову моћ али само ако су биле за њега венчане.

Турци су у робље одводили балканске народе и народе са простора јужне Русије. Будући да је гро робља у Турској било хришћанске вере, ропство је превасходно имало религијску а не расну конотацију. Елитне трупе турске војске били су јаничари и готово сви су пореклом са Балкана.

Европска трговина робљем[уреди]

Открићем Америке и стварањем првих колонија почиње око 1500. и трансатлантска трговина робљем из Африке за Америку. Одвођена су и продавана читава племена и села са простора западне Африке које чине данашње државе Гвинеја, Конго и Ангола. Укупно се ради о око 11 милиона деце, жена и мушкараца. Познати су случајеви преко 250 побуна Африканаца робова на бродовима који су их одводили у далеки Нови Свет.

Европске земље које су учествовале у овој трговини биле су Француска, Британска империја, Португал, Шпанија, Белгија, Холандија а у многим су другим државама постојале фирме које су се тиме бавиле.

Ефекти ропства у САД[уреди]

Избичеван роб, Батон Руж, 2. април 1863.

Робови су одиграли изузетно важну улогу, нарочито у економском смислу, у свим робовласничким друштвима. Таква је ситуација и са земљама као што су Бразил, Бермуда, Куба, Хаити, Јамајка, Доминиканска Република и САД.

Увоз робова у САД је забрањен 1808. до када их је неких 300.000 већ увезено. Сви каснији робови су рођени на територији САД. Нетрпељивост између робовласничког југа и напреднијег севера око питања ропства сматра се једним од узрока Америчког грађанског рата 1861.

Покрети за укидање ропства[уреди]

Током историје чињени су разни покушаји ослобађања од ропства појединих група или целога народа. Мојсије је по Библији и Тори извео из Египта сав јеврејски народ. Ово је вероватно први забележени случај ослобађања од ропства.

Виктор Хјуз проглашава укидање ропства у Гвадалупе, 1. новембар 1794.

Када је у САД ропство укинуто, процес ослобађања све брже се ширио планетом. Међутим, тек је Конвенција о ропству коју је организовала Лига народа 1926. донела потпуни преокрет. Члан 4. Опште декларације људских права, усвојене у Уједињеним нацијама 1948. стриктно и експлицитно забрањује ропство. Ропство је проглашено као злочин против човечности Француским законом из 2001. [3]. Уставом Србије из 2006. ропство је код нас забрањено највишим правним актом.

Савремени случајеви ропства[уреди]

Удружење за борбу против ропства (енгл. Anti-Slavery Society) тврди да „Иако више не постоји ни једна држава која правно познаје ропство или која би уважила тврдње неке особе о власништву над другом особом, укидање ропства не значи да га више нема“. Постоје милиони људи широм света који живе и раде — нарочито деца — у условима сличним ропству. [1] Критичари ове организације кажу како ово представља искривљивање значења речи ропство као правне категорије.

Трговина људима — трефикинг[уреди]

Како су већина жртава трговине људима жене и деца која се терају на проституцију, трговина људима (која се често назива „трафикинг“ или „секс трафикинг“ па и трговина белим робљем), није исто што и кријумчарење људи. Кријумчар ће некога уз новчану надокнаду илегално увести у неку земљу али су они од тог тренутка слободни. Жртве трефикинга су поробљене. Оне на то нису пристале већ су преварене разним лажним обећањима или су приморане милом или силом.

Тачне бројке жртава трговине људима нису познате али процена је америчке владе да међународне границе пређе до 900.000 њих годишње. У овај број не улазе оне којима се тргује унутар једне земље.

Хронологија укидања ропства[уреди]

Држава Датум Информације
Јапан 1588 Тојотоми Хидејоши наређује укидање ропства.
Канада 1810 Укида ропство 1793. под влашћу Сер Џон Грејвс Синкоа, али није ослободила све робове до 1810
Чиле 1823 Конгрес усваја потпуну прохибицију ропства
Велика Британија 1807-1834 1807. укинута трговина робљем у матици; 1834. у целом царству
Србија 1835 Сретењским уставом укинуто ропство
Тринидад и Тобаго, Јамајка, Барбадос, 1838
Француска 1794, 1848
Венецуела 1854
САД 1791-1865
Португал 1761-1869 укинуто у европском делу 1761. У афричким колонијама 1869.
Русија 1861 Еманципација Цара Александра II
Куба 1886 док је још увек била шпанска колонија
Бразил 1888 Последњи из северне и јужне Америке
Саудијска Арабија 1962
Мауританија 1981 Извештаји говоре да још постоји [4]

Познати људи који су били робови[уреди]

Библиографија[уреди]

  • Fernand Braudel, Civilization and Capitalism, vol. III: The Perspective of the World (1984, originally published in French, 1979.)
  • Davis, David Brion. The Problem of Slavery in the Age of Revolution, 1770-1823 (1999)
  • Davis, David Brion. The Problem of Slavery in Western Culture (1988)
  • Finkelman, Paul. Encyclopedia of Slavery (1999)
  • Lal, K. S. Muslim Slave System in Medieval India (1994) [2] ISBN 81-85689-67-9
  • Gordon, M. Slavery in the Arab World (1989)
  • Nieboer, H. J. Slavery as an Industrial System (1910)
  • Postma, Johannes. The Atlantic Slave Trade, (2003)
  • Rodriguez, Junius P., ed., The Historical Encyclopedia of World Slavery (1997)

Основни извори[уреди]

САД[уреди]

Ропство данас[уреди]

  • Tom Brass, Marcel van der Linden, and Jan Lucassen, Free and Unfree Labour. Amsterdam: International Institute for Social History, 1993
  • Tom Brass, Towards a Comparative Political Economy of Unfree Labour: Case Studies and Debates, London and Portland, OR: Frank Cass Publishers, 1999. 400 pages.
  • Tom Brass and Marcel van der Linden, eds., Free and Unfree Labour: The Debate Continues, Bern: Peter Lang AG, 1997. 600 pages. A volume containing contributions by all the most important writers on modern forms of unfree labour.
  • Kevin Bales, Disposable People. New Slavery in the Global Economy, Revised Edition, University of California Press 2004, ISBN 0-520-24384-6
  • Kevin Bales (ed.), Understanding Global Slavery Today. A Reader, University of California Press 2005, ISBN 0-520-24507-5freak
  • Mende Nazer and Damien Lewis, Slave: My True Story, ISBN 1-58648-212-2. Mende is a Nuba, captured at 12 years old. She was granted political asylum by the British government in 2003.

Модерно ропство се најчешће јавља у облику дужничког ропства, принудног рада и у виду трафикинга. По проценама међународне организације рада из 2005. постојало је приближно 12.3 милиона случајева принудног рада у свету.

Референце[уреди]

  1. ^ "A History of Private Life: From Pagan Rome to Byzantium." | Ed. Paul Veyne, trans. Arthur Goldhammer. | Harvard College Press, 1987. |From Byzantium in the Tenth and Eleventh Centuries, by Evelyne Patlagean.
  2. ^ Mintz, S. Digital History Slavery, Facts & Myths
  3. ^ ((fr)) „Loi n° 2001-434 du 21 mai 2001 tendant à la reconnaissance de la traite et de l'esclavage en tant que crime contre l'humanité“. French National Assembly. May 21, 2001 Приступљено 26. 4. 2006.. 
  4. ^ http://news.bbc.co.uk/1/hi/world/africa/4091579.stm, Приступљено 24. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Ропство

Видео и аудио[уреди]