Vaclav Nižinski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Vaclav Nižinski
Vaclav Nižinski kao Vaju u baletu Talisman 1909.
Datum rođenja(1889-03-12)12. mart 1889.[1][2]/1890[3]
Mesto rođenjaKijev, Ruska Imperija
Datum smrti8. april 1950.(1950-04-08) (61 god.)
Mesto smrtiLondon, Ujedinjeno Kraljevstvo

Vaclav Nižinski (polj. Wacław Niżyński, rus. Вацлав Фомич Нижинский, 12. mart 1889[1][2]/1890[3] — 8. april 1950) bio je ruski baletski igrač i koreograf poljskog porekla.[3] Bio je slavan zbog svoje virtuoznosti, visokih skokova i sposobnosti da se uživi u likove. Mogao je pleše na vrhovima prstiju, što je bila retkost među baletanima.

Rodio se u Kijevu u porodici poljskih baletskih igrača.[4] Godine 1900. pridružio se Carskoj baletskoj školi. Čuvena balerina Matilda Kšešinska ga je 1910. odabrala da igra ulogu boga vetra Vajua u novoj postavci baleta „Talisman“. Ova uloga ga je proslavila. Prekretnica u karijeri Nižinskog je nastupila kada sa sreo sa producentom Sergejom Djagiljevom koji je promovisao rusku umetnost u inostranstvu.[5], a najviše u Parizu. Sa njime je godinama bio u poslovno-emotivno-ljubavnoj vezi. Djagiljev je 1909. u Pariz doveo trupu ruskog baleta kojoj su pripadali Nižinski i Ana Pavlova. Ruski balet i opera su doživeli veliki uspeh te sezone, koji je uticao na kulturnu scenu Pariza celu narednu deceniju.

Nižinski je bio sjajan u ulogama iz baleta: Kleopatra, Uspavana lepotica, Žizela, Karneval, Šeherezada.[6] U baletskim duetima sarađivao je sa Tamarom Karsavinom.

Posle kraćeg angažmana u Marijinskom teatru, koji je završen skandalom, počeo je da se bavi koreografijom. Stvorio je koreografije za svoje uloge: „Popodne jednog fauna“ (1912), „Til Ojlenšpigel“ (1916) i „Posvećenje proleća“ (1913). Njegove koreografije su prevazilazile granice tradicionalnog baleta i usmeravale ga ka modernom baletu. Na pariskoj predstavi „Popodneva jednog fauna“, kritika i publika je Nižinskog optužila za vulgarnost na sceni. U njegovu odbranu su ustali Ogist Roden, Odilon Redon i Marsel Prust.

Bio je biseksualac, i bio je ljubavnik Sergeja Djagiljeva. Pomerao je tokom karijere granice dozvoljenog u baletu, pošto je često u plesu pravio reference na homoseksualnost i masturbaciju.[7]

Na putu u Južnu Ameriku 1913. Nižinski je upoznao mađarsku groficu Romolu Pulski sa kojom se oženio u Buenos Ajresu. U Severnoj Americi je nastupao 1916. U ovo vreme je počeo da pokazuje simptome šizofrenije. Doživeo je slom živaca 1919, čime se njegova karijera okončala. Sa ženom se preselio u Švajcarsku gde se neuspešno lečio. Ostatak života je proveo u ludnicama i bolnicama za mentalne bolesnike. Umro je u klinici u Londonu 1950. Njegovo telo je 1953. preneseno u Pariz na groblje Monmartr.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Nižinski u Krasnojem selu, 1907

Vaclav Nižinski je rođen 1889[1][2] ili 1890[3] u Kijevu, Rusko carstvo (sada Ukrajina), kao Wacław Niżyński, od roditelja Poljaka, gostujućih plesača Tomaša Nižinskog (r. 7. marta 1862) i Eleonore Berede (r. 28. decembra 1856). Nižinski je kršten u Varšavi. Izjašnjavao se kao Poljak iako je odrastao u unutrašnjosti Rusije sa roditeljima i imao je poteškoća da govori poljski.[8]

Eleanora je, zajedno sa svoja dva brata i dve sestre, ostala siroče dok je još bila dete. Počela je da zarađuje za život kao statista u baletu Velikog pozorišta u Varšavi (poljski: Teatr Wielki), postavši punopravni član kompanije sa trinaest godina. Godine 1868. njen talenat je uočen i ona se preselila u Kijev kao solo igračica. Tomaš Nižinski je takođe pohađao pozorišnu školu Vjelki, gde je postao solista. Sa 18 godina prihvatio je solistički ugovor sa Odeskim pozorištem. Njih dvoje su se upoznali, venčali u maju 1884. i započeli karijeru u putujućem operskom društvu Setov. Tomaš je bio glavni plesač, a Eleanora solista. Eleonora je nastavila sa turnejama i plesom dok je imala troje dece, sinove Stanislava (r. 29. decembra 1886. u Tiflisu) i Vaclava; i ćerku Bronislavu („Bronija“, r. 8. januara 1891. u Minsku). Ona je bolovala od depresije, koja je možda bila genetska ranjivost koju je u drugom obliku delio njen sin Vaclav.[1] Oba dečaka su dobila obuku od svog oca i pojavila se u amaterskoj produkciji Hopaka u Odesi 1894. godine.[9]

Nakon što je Josef Setov umro oko 1894. godine, kompanija se raspala. Tomaš je pokušao da vodi sopstvenu kompaniju, ali nije uspeo. On i njegova porodica postali su putujući plesači, a deca su se pojavila u božićnoj predstavi u Nižnjem Novgorodu. Godine 1897, Tomaš i Eleanora su se razdvojili nakon što se Tomaš zaljubio u drugu plesačicu, Rumjancevu, dok je bio na turneji u Finskoj. Eleanora se sa decom preselila u ulicu Mohovaja 20 u Sankt Peterburgu. Nagovorila je prijatelja iz Velikog teatra, Viktora Stanislasa Gilerta, koji je u to vreme predavao u Carskoj baletskoj školi, da pomogne da Vaclav uđe u školu. On je organizovao da zapaženi učitelja Enriko Čeketi sponzira aplikaciju. Bronija je ušla u školu dve godine nakon Vaclava. Njihov stariji brat Stanislav je u mladosti pao sa prozora i smatra se da je imao oštećenje mozga. Vaclav i Bronija, po uzrastu razdvojeni sa samo dve godine, postali su veoma bliski kako su rasli.[10] Kako je rastao, Stanislav je postajao sve psihički nestabilniji i imao je žestoke napade besa. On je 1902. godine primljen u azil za umobolne.[11]

Carska baletska škola[uredi | uredi izvor]

Nižinski kao Armidin rob u Le Pavillon d'Armide. Srednji čin je prvobitno koreografirao Mišel Fokin kao L'animation de Gobelins za predstavu učenika Imperijalne baletske škole iz 1907. godine, a izveli su je novi Baleti Rusije na večer otvaranja u Parizu 1909. godine.

Godine 1900, Nižinski se pridružio Carskoj baletskoj školi, gde je u početku učio ples kod Sergeja Legata i njegovog brata Nikolaja. Studirao je mimiku kod Pavela Gerta; sva trojica su bili glavni igrači u Carskom ruskom baletu. Na kraju jednogodišnjeg probnog perioda, njegovi nastavnici su se složili da Nižinski ima izuzetne plesne sposobnosti i on je potvrđen za prijem u internat pri školi. Pojavio se u sporednim ulogama u klasičnim baletima kao što je Faust, kao miš u Šćelkunčiku, paž u Uspavanoj lepotici i Labudovom jezeru, i osvojio je Didelotovu stipendiju. Tokom prve godine njegove akademske studije pokrivale su već savladani materijal, tako da njegovi relativno loši rezultati nisu bili toliko uočljivi. Dobro se snalazio u temama koje su ga zanimale, ali to inače nije bio slučaj.

Godine 1902, upozoren je da je samo izvrsnost njegovog plesa sprečila njegovo isključenje iz škole zbog loših rezultata. Ova opuštenost je bila pojačana tokom njegovih školskih godina time što je Nižinski često biran kao statista u raznim predstavama, što ga je primoravalo ga da bude van učionica radi proba i da provodi noći na predstavama. Zadirkivali su ga zbog toga što je Poljak, a nadimak „Japonček“ zbog njegovog slabo japanskog izgleda u vreme kada je Rusija bila u ratu sa Japanom. Neki drugovi iz razreda su bili zavidni i negodovali su zbog njegove izuzetne plesne sposobnosti. Godine 1901. jedan drug iz razreda je namerno uzrokovao da padne, što je dovelo do njegovog potresa mozga i četiri dana bio u komi.[12]

Mihail Obuhov je postao njegov učitelj 1902. i dodelio mu je najvišu ocenu koju je ikada dao jednom učeniku. On je dobijao studentske uloge u komandnim nastupima ispred cara od Pahite, Šćelkunčik i Malog grbavog konja. Na polju muzike je učio klavir, flautu, balalajku i harmoniku, dobijajući dobre ocene. Imao je dobru sposobnost da čuje i svira muziku na klaviru, iako je njegov vid za čitanje bio relativno slab. Nasuprot tome, njegovo ponašanje je ponekad bilo burno i divlje, što je rezultiralo njegovim isključenjem iz škole 1903. godine zbog incidenta u kojem su učenici pucali u šešire prolaznika iz katapulata dok su ih vozili do Marinskog pozorišta u kočijama. Ponovo je primljen u školu kao nerezident nakon jakih batina i vraćen na pređašnji položaj nakon mesec dana uslovne kazne.[13]

Godine 1904, u uzrastu od 14 godina, Nižinskog je odabrao veliki koreograf Marijus Petipa da igra glavnu ulogu u, kako se pokazalo, koreografovom poslednjem baletu, La Romance d'un Bouton de rose et d'un Papillon. Taj rad nikada nije izveden zbog izbijanja Rusko-japanskog rata.

U nedelju, 9. januara 1905. godine, Nižinski je uhvaćen u masakru Krvave nedelje u Sankt Peterburgu, gde je grupa molilaca na čelu sa ocem Gaponom pokušala da iznese svoju peticiju caru. Vojnici su pucali na masu, što je dovelo do oko 1000 žrtava. Nižinski je uhvaćen u gužvi na Nevskom prospektu i odveden prema Zimskom dvorcu. Carska konjica je jurišala na gomilu, ostavljajući ga sa ranom na glavi. Sledećeg dana se vratio na lice mesta sa prijateljem čija je sestra nestala. Ona nikada nije pronađena.[14]

Nižinski je postajao sve smireniji i ozbiljniji kako je odrastao, ali je nastavio da sklapa malo prijateljstava, što se nastavilo kroz njegov život. Njegova rezerva i prividna tupost činili su ga neprivlačnim za druge osim kada je igrao.[15]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Acocella, Joan (14. 1. 1999). „Secrets of Nijinsky”. The New York Review of Books. 
  2. ^ a b v Joan Acocella, ur. (2006) [1998]. The Diary of Vaslav Nijinsky. University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-07362-5. 
  3. ^ a b v g „Vaslav Nijinsky”. Encyclopedia of World Biography. Encyclopedia.com. 2004. 
  4. ^ Vaslav Nijinsky
  5. ^ „Groninger Museum”. www.groningermuseum.nl. 
  6. ^ Albright 2004, str. 19
  7. ^ „GayEcho - Društvo: Homoseksualci koje Putin obožava”. Arhivirano iz originala 05. 03. 2017. g. Pristupljeno 04. 03. 2017. 
  8. ^ Sarzyński, Piotr (2000). „Popołudnie fauna”. Polityka. 19 (2244). Poland (objavljeno 6. 5. 2000). 
  9. ^ Parker 1988, str. 19–22, 28
  10. ^ Ostwald 1991, str. 6–7
  11. ^ Parker 1988, str. 22–25
  12. ^ Parker 1988, str. 25–27
  13. ^ Parker 1988, str. 27–29
  14. ^ Parker 1988, str. 29–30
  15. ^ Parker 1988, str. 31

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vaclav Nižinski na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вацлав_Нижински&oldid=27556717”